Miloš Račić rođen je 2000. u Banja Luci, ali odrastao je i proveo većinu svog života u Beogradu, gde trenutno studira teorijsku matematiku i politikologiju na Matematičkom fakultetu i Fakultetu političkih nauka. Pored fakultetskih obaveza, bavi se omladinskim i studentskim aktivizmom u nekoliko udruženja. U slobodno vreme voli da čita i piše naučnu fantastiku i spekulativnu fikciju, a od poezije srcu mu je najbliži simbolizam.
Autobus je kasnio. Neverovatno je koliko jedno crveno svetlo može da traje dugo kada zaista treba da se stigne negde. Mariji je ponovo vibrirao telefon. Izvadila ga je još jednom iz džepa i ovaj put je potpuno isključila i vibraciju. Bio je to četvrti propušteni poziv od njene majke, i po četvrti put bila je odlučna da se ne javi ni za živu glavu. Ali sad je već polako počela da je grize savest pomalo. U nadi da će ugušiti taj poriv zajedno sa bukom motora raspadnutnog vozila u kome se nalazila, prebacila je ranac u krilo i počela da traži svoje slušalice. Ali nisu bile tu. Mora da su ostale u školi. Najbolje sad da još ova kanta od busa eksplodira pa da mi okonča muke, pomislila je. Tako to uvek ide – kad dan krene po zlu, sve ide dođavola. A sve je krenulo od prokletog Davidovića i njegovog prokletog pismenog zadatka. Mada možda i nije. Realno je sve počelo od jutros kad je otvorila prozor i ugledala još jedan ogavan sivi jesenji dan. Ali Davidović je sve zakuvao.
Trojka, Tomaševićka, nemoj toliko da filozofiraš sledeći put. Ta rečenica joj se već ponavljala u glavi ceo dan. Tako mi i treba, kad pametujem. Biće stvarno pametnija sledeći put. Neće trošiti vreme na pisanje, već će kao i svi normalni učenici da prepiše, ili nauči nešto napamet. A možda se i obrati onoj budali Uroševiću iz trećeg-dva, kažu da prodaje mnogo dobre sastave. Ko zna odakle dolaze, ali su izgleda dobri. Dovoljno dobri bar za četvorku, tačno ono što joj i treba da bi imala koliko toliko dobar prosek. Davidović sigurno i zna koliko bi joj značila ta ocena, pa je i odlučio da osigura da je nikada ne dobije. Tip je bio ogroman namćor. Marija i većina u š koli su bili ubeđeni da on uopšte i nije u stanju da bude srećan. Ali najgora stvar je bila to što ih nije nimalo poštovao. Ako je već stvarno mislio da su đaci gnjide kako je to jednom kazao, šta je tražio nesrećnik u školi?
Kanta od autobusa je naglo prešla preko nekakve rupe na ulici, trgnuvši Mariju iz njenog privatnog gunđanja. Bacila je oko kroz prozor i primetila da su se već ozbiljno udaljili od Banjice. Super, pomislila je. Nikada nije ni volela toliko svoj kraj, a pogotovo ne glupe solitere u kojima je stanovala zajedno sa roditeljima ceo život. Ali sad joj je bio veći problem vreme. Kasniće najmanje četiri i po minuta. Ruka joj je još uvek bila u rancu, pa je odlučila da proveri sve još jednom. Kapa je bila tu, pa i kupaći kostim. Hvala bogu, Ana bi me ubila. Ana, devojka koja je pre par meseci završila DIF i došla u njen plivački klub kao najnoviji trener, bila je pravi fašista. Čak se i uprava kluba ponašala oko nje kao da je ona vlasnik celog kluba. Marija nije mogla da se seti njenog prezimena, što je možda bilo i dobro. Ana mrzi to prezime. Niko u klubu se ne bi ni usudio da ga izgovori. Marija je pored kupaćeg napipala i svoju svesku crteža. Otkud ovo ovde?! Bila je ubeđena da je ostavila svesku kući. Čim ju je osetila, bilo joj je neprijatno. Pre tri nedelje kad je išla na trening greškom je zaboravila da spakuje kupaći a ponela je svesku, što je Ana vešto iskoristila da pukne pred svima. Pola sata je držala vakelu o tome kako je Marija potpuno neodgovorna i kako se rasipa na sve strane umesto da se posveti i da nije dostojna svih nagrada koje je osvajala još otkad je bila mala. Posle ju je ostatak tima gledao kao da im je pobila familije jer je Ana tog termina bila okrutna i više nego obično. Ali ovaj put imam sve. Marija se nadala da neće dati Ani razloga da joj opet istresa torbu pred svima.
Otvorila je svesku i počela je da prelistava svoje crteže, da bi malo skrenula pažnju sa činjence da je autobus počeo da se vuče kao neki gigantski puž. Sad je već bilo sedam minuta i kusur sekundi. Kasniće verovatno i deset minuta. Marija je počela da se pita da li mrzi više Anu ili vozača. Morala je da rukuje sveskom prilično pažljivo, jer je bila stara već nekoliko godina. Ujka Slobodan je doneo tu svesku kod njih kući za jednu slavu, još pre nego što je pošla u srednju školu, u nadi da će Marija da postane svetski slavni matematičar. Iako joj je matematika išla super, nije je nimalo zanimala, pa je zato svesku iskoristila na pametniji način. Nije potrebno reći da je ujku to prilično nerviralo. Kao i njeni roditelji, uvek joj je govorio da treba da se fokusira na praktične stvari i izgradi sebi budućnost, a ne da se gubi u snovima. Ali Marija je mnogo volela da crta. Pogledala je ponovo kroz prozor, pa je izvadila telefon. Nije mogla više da se suzdrži.
Šest propuštenih poziva, poslednji pre pet minuta. Pa i desetak poruka od Tatjane, njene najbolje drugarice. Bar je znala da Tatjana neće da smara preko poziva, bila je iz nekog razloga praktično alergična na razgovor preko telefona. S druge strane, uživo je mogla da priča satima bez prestanka o toliko različitih stvari. Zato su i bile toliko bliske. Ali preko telefona ništa. Mariji se činilo da Tatjana ne bi zvala ni hitnu pomoć preko telefona, nego bi i njima pisala poruke. Ignoriši budalu, samo uradi to što hoće i ne smaraj se. Ne budi idiot. Tatjana je mislila naravno na Davidovića. Mariji je potrčao mozak da odgovori. Pa da, naravno bi najlakše bilo da samo radimo šta kaže i biće sve super. Prsti su joj krenuli, mada nije ipak ništa otkucala. Stvarno je želela tako da joj odbrusi. Ali možda je Tatjana bila u pravu. Ta misao nije mogla Mariju da pusti. Pogledala je mahinalno na sat. Sada će kasniti dvadeset minuta, osim ako ne izjuri odmah na sledećoj stanici čim autobus stane. Uspavala se jednom na ovoj ruti pa je propustila jutarnji trening jer je sledeća stanica previše daleko.
„Ajde baba mrdaj se, umoran sam!“ viknuo je jedan stariji putnik na neku malu staricu koja je sedela blizu ulaza. Mariji se odmah pročistila glava. Očigledno je želeo da ona ostane a da se on opruži na tom sedištu kao da je neka sofa. Starica ga je pogledala zabezeknuto i pokušala da ga ignoriše. Ali to ga je još više iznerviralo.
„Čuješ li šta kažem, baba? Mrdaj!“ insistirao je. Marija ga je pogledala malo bolje i primetila da je verovatno pijan. Starica je bila potpuno u šoku a pogled joj je lutao po autobusu, ali bez ikakvog efekta. Niko nije želeo da kaže ništa pijanoj strvini. Navikli su svi već na ovakve stvari. Autobus je stigao do stanice gde je Marija morala da izađe. Marija je ustala i pošla do vrata. Znala je šta mora da uradi. Pustila je ljude koji su izlazili da prođu, i prišla je hladnokrvno čoveku koji je pretio starici.
„Gospodine, molim vas izađite napolje, nije ženi dobro“, rekla je.
„Ju vidi ovu malu, šta ti misliš da si?“ odbrusio je.
„Ostavite je na miru i izađite napolje“, odgovorila je Marija, pokušavajući da ne razmišlja previše o onome što može dalje da se dogodi.
Čovek je pogledao okolo i primetio da je sada već počeo da privlači pažnju celog autobusa. Pogledao je još jednom Mariju, direktno u oči. Pa je brzim korakom izleteo iz autobusa baš pre nego što su se vrata zatvorila. Autobus je ponovo počeo da se kreće. Sada će kasniti na trening bar sat vremena. Ali iz nekog razloga, to je uošte nije pogađalo. Sela je pored starice i pokušala da joj pomogne da se smiri malo, mada je i njoj trebala pomoć.
Ali sada je bila sigurna u nešto. Stvarno je i bila idiot. Bila je idiot kad je pomišljala da treba da spusti glavu i prihvati stvari kako jesu. Na kraju nije ni otišla na trening. Otišla je nazad kući, a kada je ponovo ugledala svoje solitere, nisu joj više toliko smetali. Možda i nisu pet „idiota“. Baš su tako lepo štrčali. Malo se i nasmejela, jer se setila kako se Ana preziva. Ana Petrović. Taman da zna šta će joj reći na sledećem treningu.
