Miloš M. Simić rođen je 15.04.1986. godine u Kragujevcu. Po obrazovanju je diplomirani pravnik. Od 2019. godine aktivno učestvuje na književnim konkursima za poeziju i kratke priče. Poeziju objavljuje u zbornicima. 2020. objavio zbirku pesama Mesečeva beseda (uz dve čaše vina i sat vremena) u izdanju Umetničkog horizonta.
NE MORA TO BITI ZLATO
Zaćutao sam
Kako bih kazao više.
Zaćutao sam
Kako bi reč povratila vrednost,
Kako bih stao iza nje.
Sakupljam rasute glasove
Sa naših usana
Ne bi li mi reči značile više.
Tvoja tišina sasvim je drugačija.
Govori samo o sebi,
Peva u prazno!
A ja bih,
Ja bih sve da ulijem u kaljeni čelik!
Slovo po slovo…
Ne mora to biti zlato.
Iako reči
Tek jedna na drugu liče,
Ničija tišina nije ista.
Crta sebe uzdisajima duše.
Slika od hiljadu reči.
NOĆ
Rasula se krv nebom
Na dan kad je tvoje ime otvorilo zenice
Kao da se rđa uhvatila
Za obode predvečerja.
Srasle su mi ruke u vazduh
Ka zreloj mesečini.
Gasile bi plamen,
Plamen,
Čiji dim na ljubav miriše.
Treptaj zvezda dozivaše i moje ime.
Noć ogrnuta mesečinom drhti
Dok namiče svoj zastor.
Svet je odronio moja čula
Više no što se moglo podneti.
I pogled bi se posekao na meni.
Dušo, ljubav je za mene tango leptira
Titraj, u kojem sve razlike jednostavno ćute.
Sve me to prisvoji.
Pazim da ne skliznem, i to je sve
Na dan kada je tvoje ime otvorilo zenice.
ZATIŠJE
Umire stih u meni
Vuče se tromim koracima
Po ispucalom asfaltu
Udarnim rupama
I kamenjaru ispranog kišom
Umiru i nadanja
Ili im se pak manje dodvoravam
Nekad sam nešto čekao, nekog…
Ne sećam se.
Umorile su se ruke ove
Umorilo se srce,
Tone u san.
Umire stih u meni
A kako je,
Milo moje,
Tebi?
