Miloš M. Simić rođen je 1986. godine u Kragujevcu. Po obrazovanju je diplomirani pravnik. Od 2019. godine aktivno učestvuje na književnim konkursima za poeziju i kratke priče. Poeziju objavljuje u zbornicima kao i internet portalima. 2020. objavio je zbirku pesama Mesečeva beseda (uz dve čaše vina i sat vremena) u izdanju Umetničkog horizonta. Pesme su iz neobjavljene zbirke pesama Vitez pehara.
KAMEN
Trošili me, radosti.
Zato ti se nisam vratio.
Nisam te mogao pogleadati u oči.
Nije u njima od onoga
Ništa ostalo,
Ništa od onoga što te je volelo
Jer trošili me radosti.
A ti, gde si? S kim si?
Zameraš li mi što starim?
Već predugo varamo godine
Kao da imamo večnost pred nama.
A i da ti se pravdam,
A i da ti se udvaram,
A i da ti pišem,
Ne ide, ne,
Trošili me radosti.
Ali kad usklešem kamen u ljubav,
Kad se još jednom nasmejem,
Ja bih da se pomirim sa tobom,
O radosti.
SAMO JEDNOM
( Žig )
Koliko nam je još ostalo?
Ako ti ikada budem napisao
Šta sam sve video u tvojim očima
Biće to samo jednom.
Koliko sam života
Prepoznao u njima
I u koliko njh smo se
Do sada susretali.
Gde smo se voleli,
Kad smo umrli
I kako smo se
Kroz svoja rađanja izgubili.
Možda ti i napisem
Odakle sam te se, tobože, setio
I kako mi je sa sećanjima…
Ali možda, možda još samo jednom
Ti napišem
Koliko me raduje
Kada te ponovo ugledam.
OPROŠTAJNO PISMO
Znaš li gde je
Svemoguće?
Gde se krije?
Između kojih redova?
Gde svoje bitke bije?
Znaš li, budalo,
Zbog čega se pije?!
Koraci ti budu lakši…
Da li je bilo prilike
Za tebe
Da spoznaš…
Kako je kad te iznedri svemoguće?
Drugi se tome čude,
Pa i meni.
Nemaju vere.
A nemaju više ni sebe.
A to se, a to se
Drugim imenom zove.
Ljubav.
I pred njom
Ništa ti ne preostaje…
…osim da zaćutiš.
ZAVEŠTANJE
Znam…
Dogode nam se ljudi.
Zar tebi ne smeta
Da imaju nas tuđi?
I znam,
Kao i ti sam
Zemljom proklet,
Iz raja prognan!
Ali opraštam sebi.
Nemoj da ti to smeta…
Malo mi je ostalo.
I nemoj da si na sebe ljuta,
Neka bude da sam nebitan.
Hej! Zar ne vidiš?
Imaju nas tuđi!
DESET PEHARA
Kap ognjene vode
Sa rosnog čela
Zadirkuje mi lice.
Bestidno i nemilosrdno
Razotkriva trag vrelih noći
I kao crno vino
Opijajućih usana.
Dok se naprežem da joj odolim
Uporno se sliva niz mene
I zavodi me svojom drskošću.
Laska mi tragovima po koži.
Oduzima mi izbore…
Ona bi da je volim,
Ona bi da se smeje uz mene
Dok prlja mi obraze
I dušu u kamen veze.
Sve, baš sve,
Samo da ne čuje niko
Da ove noći
Ona postoji
Zbog mene…
