Miloš Latinović je rođen 1963. godine u Kikindi. Radio je kao novinar u listu „Komuna“ i Radio Kikindi, a sarađivao je sa više dnevnih listova i časopisa u Srbiji. Uređivao je književnu rubriku lista srpske dijaspore „Kišobran“. U rodnoj Kikindi je bio direktor Narodne biblioteke i Narodnog pozorišta. Autor je zbirki priča, romana, eseja, monografija i dramskih tekstova. Društvo književnika Vojvodine je 2008. njegov roman „Dželat u raju“ proglasilo za knjigu godine. Za zbirku „Zvezde i ostrva“ dobio je nagradu „Stevan Pešić“ (2012.) a za roman „Sto dana kiše“ Vitalovu nagradu (2013.). Roman „Četiri ludila“ bio u užem izboru za NIN-ovu nagradu 2017, a roman „Etape noći“ je ubrzo nakon publikovanja izazvao izuzetnu pažnju dobivši nagradu „Laza Kostić“ na novosadskom Sajmu knjiga, kao i čuveno „Kočićevo pero“. Za poeziju je nagrađen prvom nagradom na festivalu „Proleće“ u Sofiji. Trenutno je direktor BITEF teatra (i istoimenog festivala). Njegova dela su često prevođena. Knjiga „Priče vetrova“ je prevedena na rumunski i nemački jezik, brojni prozni tekstovi na engleski, mađarski, slovenački, slovački i makedonski. Roman „Sto dana kiše“ je preveden na bugarski, a „Šekspirov klijent“ i „Etape noći“ na makedonski.
Kako ste se osećali kada ste objavili prvu knjigu?
Sećam se da sam bio zadovoljan, jer je „Knjiga kamenja i sećanja“ označila prelazak iz novinarskog u književni svet, iz dnevnog i povremenog u trajno. Nije to značajna knjiga, ali predstavljala je prekretnicu, nakon koje je postojala samo književnost.
Naveli ste da ste „mnogo intimniji u razgovoru sa književnošću nego sa pozicijom (direktora) koja je odgovorna, zahtevna i ograničena“. Šta je to intimno što dajete svojim knjigama i na koji način želite da ih čitaoci percipiraju?
Književnost je svet intime. Ona nastaje u tami intime, međ’ senkama koje samo vi vidite i znate kome pripadaju. U sobi u kojoj znate strogi raspored nameštaja i knjiga, u kojoj neke stvari nisu pomerane danima, nedeljama. Književnost tako nastaje, a intimna je jer pisac otvara sve fioke svog srca i sve što zna o sebi, sve što ima, podastire pred čitaoca. Uvek je to intima, lično, i moja, bez obzira da li je pisana u trećem licu ili je knjiga zavijena u celofan istorijskog ili ima futuristički okvir. Sve je to pisac, njegova duša, njegov ponor ili ushićenje.
U romanu „Četiri ludila“ ste spojili „Kralja Lira“, Minhen i srpskog umetnika Jocu Savića. Da li je to bilo „idealno trojstvo“ da prikažete lepotu umetnosti čija je suština raznoliko tumačenje iste priče?
U slučaju romana „Četiri ludila“ konstrukcija i jeste na ludačkoj ingenioznosti Joce Savića i njegovog omiljenog Šekspirovog junaka – Lira, koji se odriče vlasti, ali ima tu još jedno malo ludilo, ali dovoljno kao poremećaj, a to je moja odluka da iz Kikinde dođem u Beograd, ne pitajući za uslove i moguće posledice. Inače, nema dobrog pozorišta bez odličnog teksta, inventivnog reditelja i virtuoznih glumaca, a to je Banaćanin Joca Savić shvatio i osmislio na bini nemačkog Nacionalnog teatra.
U romanu „Dugodnevnica“ ste napravili iskorak iz poetike koju ste do tada pisali, uzevši za temu nedaće savremenog čoveka. Postoji li univerzalni lek za nedaće koje nas sustižu? Da li je to umetnost?
Umetnost svakako. Pobeći u umetnost je lekovito kao i šetnja kroz šumu ili plažom u ranu jesen dok more još miriše. Odlazak u bioskop, sati čitanja, pozorišna predstava ili „lutanje“ kroz galeriju ili muzej zahtevaju određeni angažman, mentalnu aktivnost, razmišljanje i stav, a sve to vas „isključuje“ iz svakodnevice u kojoj dominira banalonost i gomila nepotrebnih informacija. Umetnost je lekovita jer vas štiti od gluposti koju vam serviraju da bi vam lakše nešto podvalili – robu ili sebe, pa čak i umetnost koja to nije. I toga se treba čuvati. Ono što vas zabavlja nije umetnost, jer prava umetnost traži pozitivnu akciju od vas – razmišljanje.
Kada je i na koji jezik prevedeno Vaše prvo delo?
Knjiga „Priče vetrova“ je prevedena na rumunski krajem dvadesetog veka.
Knjiga „Šekspirijens“ koju ste uredili i u kojoj ste jedan od autora (pored Aleksandar Gatalice, Jasmine Mihajlović, Sanje Domazet, Đorđa Pisareva i drugih) svojevrsni je zbornik iskustava na tragu Vilijama Šekspira. Koje sve mogućnosti pruža istraživanje njegovog dela i kako se ono doživljava u našem dobu i na našim prostorima
Šekspir je aktuelan danas jer karakteri njegovih likova postoje međ’ ovim svetom za koji kažemo da je savremen. Lako ćete pronaći ljubomornog Otela, zabrinutog Hamleta, sebičnog Šajloka, ljubomornog Jaga i čestitu Dezdemonu među ljudima koje poznajete. Ništa se nije promenilo u ljudskom karakteru – traju zavist, pohlepa, ljubomora, intrige. Samo se niko poput kralja Lira prestola ne odriče, on je poseban, pa i on traje, jer njegov čin je savremen, jer se želja za kontinuitetom, dobrota, ljubav prema bližnjem, poštovanje naslednog reda, tretira kao ludilo. Šekspir je večan, jer je večna čovekova izvitoperenost. Meni je drago da u tom korpusu šekspirijanskih likova uvek ima prostora za istraživanjem, kao uostalom i kod Jovana Sterije Popovića.
Vaš roman „Etape noći“ je sa velikim zanimanjem tumačen i prevođen i u društvima koja imaju sličnu istoriju i recidive prethodnih vremena. Dajte nam primer recepcije tog dela u drugim sredinama, kako su ljudi reagovali?
Objavljen je na ruskom i makedonskom i to jesu narodi koji razumeju pre svega poetičnost mog jezika i istorijski kontekst u kojem postoji kontinuitet zajedničkog života različitih naciona na određenom prostoru. Stalne seobe, nasilna naseljavanja, mučni odlasci, blato i sukobi, verska netrpeljivost, prirodne nepogode, težak život, sve je to imanentno Rusima, Makedoncima, Bugarima, Rumunima, Srbima, pa verujem da je zbog toga izdavački i prevodilački prioritet na ovoj knjizi. Zanimljivo je da procene prevodilaca za jezike zapadnoevropskih zemalja završavaju na težini jezičke partiture i zahtevima za savremenim sižeom. Možda je to opravdanje, ali meni to dovoljno govori o spremnosti jednog dela Evrope da se upusti u traganje za sopstvenim grehom i mukom, dok drugima više odgovara oblanda zabave i sažvakanih istina. Iskreno, voleo bih da vidim reakciju nemačke ili italijanske publike, jer „Etape noći“ su priča o nastanku današnje Evrope, prelomljene kroz iskustva naroda koji su živeli na teritoriji Banata.
Vaš violinista iz „Slučaja violiniste“ se iznenada pojavljuje u jednoj varoši svira očaravajuću vilinsku muziku. Kako su je čitaoci čuli i doživeli?
„Slučaj violiniste“ je moj prvi roman i on je naišao na lep odjek, ali to je ipak mladalački roman, kojega se ne stidim, ali ima određenih manjkavosti. Ipak, „Slučaj violiniste“ je najavio moje kasnije romane – u jezičkom i konstrukcijskom smislu, te mi je zbog toga važan i rado ga se sećam, mada često imam želju da nešto od tih priča popravim i doradim.
Da li govorite neki od jezika nacionalnih manjina u Vašem rodnom Banatu?
Razumem, a to je dovoljno. Kada nekoga razumeš onda s njim možeš i da pričaš, tako je to u Banatu.
Kako doživljavate prevode Vaših dela – da li Vam se ponekad čini da su to neke sasvim nove knjige?
Odlična konstatacija. Meni je svako čitanje onoga što sam napisao novi susret s literaturom, i nekada sam zadovoljan, a nekad uočim propust, slabo mesto, kako je onda tek kada se suočiš sa onom što si napisao a to je obradio prevodilac i čita neki čovek koji te ne poznaje, nije ni sličan tebi. Velika je to stvar, značajna za pisca. Kada sam bio u Saramagovom muzeju u Portugalu, na jednom zidu su bile izložene Žozeove knjige iz svih zemalja gde je preveden. Divan prizor. I sve su to, eto, nove, posebne, jedinstvene knjige. I njihova lica su drugačija.
Šekspirom ste se bavili i u romanu „Šekspirov klijent“. U čemu je vanvremenost njegovog dela i da li je on najbolji pisac drama? Jesmo li svi u neku ruku Šekspirovi klijenti?
Jesmo, jer, rekao sam prethodno, čovekovo nedelo je trajni proces, a Šekspir o tome piše čak i u svojim komedijama. Kada Šekspir više ne bude aktuelan, to će biti znak da smo se kao ljudi popravili.
Da li je išta u umetnosti podeljeno na „naše“ i „strano“ ili su i Šekspir i ostale predstave iz svetskih i regionalnih područja u stvari „domaći“ i obrnuto?
Dobro pitanje, jer ja ne podnosim podele, posebno one koje nastaju dejstvom bilo kakve sile. Šekspir je naš, jer piše o našim karakterima, o našim brigama, uniženjima, lažima i obmanama. I naši Luka Laban ili Filip Trnavac su se odomaćili u nekoj drugoj državi, jer su ih prepoznali na ulici ili u nekoj istorijskoj priči. Nušića igraju izvan Srbije. Pavić odavno nije samo naš, a ja Markesove likove pronalazim u selima i varošicama Banata svakodnevno. Dostojevski živi s nama jer Raskoljnikov stanuje u nekoj od dorćolskih ulica. Umetnost nije deljiva, ona pripada svima, osim onima koji je odbacuju, jer veruju da je vrednost novca, moći i imetka jedino važna u životu koji nije večan.
Izjavili ste da svaki BITEF festival ima svoje specifičnosti. Koja je njegova opšta karakteristika?
I dalje – hrabrost i originalnost.
Šta Vas u izvođenju jednog teksta u teatru najviše uzbuđuje – reč, glumački izraz, emocija, saosećanje, katarza, igra, angažovanost ili pouka?
Sve to, jer je pozorište kada ima sve karakteristike koje ste naveli, najmoćniji umetnički žanr. Pozorište je kompleksno i uvek na ivici, na rubu propasti, ako glumci ulete u šmiru, reditelj nema rešenje za neku scenu ili pisac nedovoljno jasno odredi karakter likova. Ali, ako se „poklopi“ sve, priča, glumačka želja, rediteljski autoritet i znanje onda magija stiže i obuzima vas u potpunosti. To ne može ni knjiga, ni film, ni slika, pa bio to Šagal, Dado Đurić ili Vojo Stanić.
Koju domaću a koju stranu predstavu posebno pamtite sa BITEF festivala?
Voleo sam „Neoplantu“, Andraša Urbana, od novijih izdanja „Cement Beograd“ Sebastijana Horvata, a od stranih, recimo, „Nemoralne priče – Kuća majka“ Fije Menar.
Da li ste došli do odgovora na pitanje koji je to novi prostor, novi karakter i tematski okvir pozorišta u vremenu pred nama?
Nema okvira – sve je teatar. Na sreću ili na žalost.
Razgovarala: Ana Atanasković
* Intervju sa Milošem Latinovićem izvorno je objavljen na portalu Infoprevodi.
