MILOŠ K. ILIĆ rođen je 1987. godine u Pančevu. Studirao je dramaturgiju na FDU, u Beogradu. Piše uglavnom kratke priče, koje je izdao u zbirkama “Priče o pivu” (Laguna, 2008) i “Umorni kao psi” (Partizanska knjiga, 2017), kao i u periodici, zbornicima, antologijama i po internet portalima.
Upravo je objavio prvi roman “Deca Nedođina” (Plato). Za Radio Beograd napisao je više od deset radio-drama.
Vozio se autobusom, kao i svakog dana u to vreme, vraćajući se s posla. Pošto je hvatao povratni prevoz na prvoj stanici, uspevao bi da svaki put sedne, zadubljujući se u knjigu ili vesti koje je čitao dijagonalno, povremeno ždrakajući kroz musave prozore, ne bi li u promičućoj panorami grada shvatio gde se nalazi, i koliko još ima da se klacka do kuće.
Tog dana, kao za inat, nije poneo knjigu, a obično bi je nosio, ako ništa drugo kao talisman za koji je znao da mu je u torbi ili unutrašnjem džepu jakne, ređe sakoa; njena blizina bi mu putovanje i bivstvovanje u kancelariji činila mnogo prijatnijim. Ponekad bi čak išao toliko daleko u snoviđenjima da je konstruisao filmske scene: neko ga bode nožem u srce, ali mu knjiga spašava život; ili ga zlikovac upucava, ali tane dopire tek do sredine ukoričenih reči; kao i one gde bi se čak nasmešio, razmišljajući kako bi neki džeparoš neprimetno izvukao knjigu iz unutrašnjeg džepa i tek pošto bi izašao iz autobusa, shvatio da je pobrkao korice s čvrstom konstrukcijom novčanika.
Ali knjige nije bilo, mašta je zakazala, pa se zabavljao prisluškujući sve rasplamsaliju priču dve devojke koje su zauzimale sedišta ispred njega. Bile su mu okrenute leđima, pa je na miru mogao da, kad bi priča dostigla deo koji ga je izuzetno zanimao, pažljivo sluša dijalog, kao i da zadržava pogled na jednoj, pa na drugoj, u zavisnosti od toga koju je pokušavao da što bolje razume u gunguli preglasnog vozila: motor, kočnice, škripava vrata koja se svako malo otvaraju i zatvaraju, tuđi telefonski razgovori, pijanica koji sve glasnije pevuši neku baljezgaljku.
Saznao je svašta, ali ono što je uvce zalepilo za razgovor devojaka bila je primedba jedne da je gora spisateljica od ove druge. Zanimalo ga je otkud tako mlade devojke da budu pisci, pa još i da su toliko uznapredovale u zanatu da znaju koja je bolja a koja lošija.
Buka je, međutim, bila prevelika, on je bio gladan i smožden od posla, pa je uspevao da uhvati deliće razgovora, a fragmentarnu književnost nikad nije nosio u unutrašnjem džepu. Na žalost, uspeo je da razume kobni solilokvij jedne od njih dve, one talentovanije po priznanju druge saputnice, kako je njoj vožnja autobusom značajna jer uvek tu pronađe inspiraciju. Kako je to zaključila, kao da je mogla da oseti njegov pogled na svojim usnama, blago se okrenula i kibicnula ga, toliko brzo da nije mogao ni da reaguje, već je otupio pogled o njih, slušajući ih kako pričaju o tome da je njima sve inspiracija: vožnja autobusom, ljudi koje posmatraju u javnom prevozu, oni koji su na ulici, što džedže po stanicama, događaji i „mikro-događaji“ kako ih je manje talentovana naslovila a koji se malo po malo dešavaju svuda oko njih, kao recimo taj tip koji sedi iza njih i baca uvo na njihov razgovor.
Ovo ga je proželo strahom. Njih dve su izašle na sledećem stajalištu, a on se vozio još četiri stanice, pre nego što je i sam probio put kroz umrtvljena tela ostalih putnika i bupnuo na pločnik, baš u trenutku kad su se vrata za njim zatvorila.
Obazreo se, kao da se prvi put našao na toj stanici; nešto mu nije dalo mira u mnoštvu na ulici, pre svega u njihovim pogledima, a onda i u skrivenim mislećim aparatima: šta ako je još neko od njih pisac, šta ako još neko od njih posmatra njega i od njega pravi književni lik? Nije mnogo mario da li je u tuđim maštarijama protagonista, antagonista ili usputni nebitnjaković, ono što ga je plašilo jeste da se slučajno ne nađe u nekom književnom delu.
Trudio se da ne obraća previše pažnje na ljude oko sebe jer mu se učinilo da ludi: uobražavao je da čuje njihove misli, a kao da su se sve one odnosile samo na njega. U pričini mu se javilo i kuckanje u ušima, zvuk sličan pritiskanju dugmića na tastaturi, a zatim je zvuk postao gromoglasan, prelazeći sigurno na tipke kucaće mašine.
Ulazeći u stan, pokušavao je da se seti svih književnih žanrova i formi koje je znao, a spremajući večeru i sedajući ispred televizora da je pojede, prelomio je kako bi sigurno više voleo da bude jedan od glavnih likova u romanu, nego neodređeni lirski subjekt u pesmi s autobiografskim motivima, ili, ne daj bože, karikaturalni lik u kratkoj priči u kojoj ne bi stigao da se razvije do kraja.
Večerao je, bockao je po daljinskom, menjao kanale, uživao u zasluženom slobodnom vremenu posle dana provedenog u kancelariji, kad je spazio da je prozor koji gleda na unutrašnje dvorište zgrade bio je sasvim razgolićen. Šaloni su bili podignuti, a kroz okno je video prozor s preke strane zgrade, koji je uokviravao figuru žene licem okrenute njemu. Često je dizala glavu i gledala u njegov prozor, zatim je spuštala tintaru i nešto beležila: u jednoj ruci je počivao ukoričeni notes, a u drugoj olovka.
Pridizao se, krckao je i uhtao, prilazeći prozoru, a kad se desnom rukom uhvatio za malu potezaču koja bi lepezaste roletne uz vuš! spustila preko celog stakla, zastao je, petrifikovan prizorom.
Jasno je video ženu s te razdaljine. Stajala je sasvim blizu rama, kao i on, ali, za razliku od njega, nije htela da ga zastori, već je s velikim žarom pisala po rokovniku, skupljenih usana, kao da se trudi da zabeleži što više podataka, pre nego što je neko prekine.
Sačekao je da žena podigne pogled, pa joj je brzo mahnuo, a ona je na to još jače stisnula usne i brže zaškrabala po listovima. Palo mu je na pamet kako je žena levoruka, pre nego što je spustio venecijanere i zavrteo plastični štapić, pomerajući nadole pravougaone niše, blokirajući bilo kakav pogled u njegovu nastambu.
Narednih dana posebno je obraćao pažnju da ne načini sličnu grešku i zaboravi da ponese knjigu u unutrašnjem džepu. Radio je vredno, nije ni posezao za prozom sigurno smeštenom u unutrašnjem džepu, ali je bio sigurniji zato što je ona bila tu.
Primećivao je, međutim, da ga sve više ljudi posmatra i, činilo mu se, odmerava. Voleo je i on da pilji u prolaznike, pogotovo ako bi se sit nazevao na pauzi za ručak, u redu u pošti ili kakvoj sličnoj nezgodi. Ipak, pogledi ljudi oko njega, delovali su mu previše prožimajući, kao da je bio predmet opskurnoj klasi slikara koji su svi koristili njegovo telo za vežbe crtanja anatomije.
Shvatio je vrlo brzo da se ne radi o skicerima ili krokistima, već o piscima i spisateljicama, nalik onim dvema devojkama koje je prisluškivao u autobusu. Odjednom je mogao da uhvati znatiželjne poglede na mnogim licima, a neki od tih ljudi bi i zapislivali nešto u notesima ili po mobilnim telefonima, sve vreme dižući glavu da ga bolje odmere.
U kancelariji je bio miran, kolege i koleginice su bili zauzeti svojim dnevnim normama i niko nije delovao kao da koristi kompanijsko ili slobodno vreme da bi ga skicirao, pretvarajući ga u književni lik.
Nikako, međutim, nije mogao da prestane da razmišlja o tome kako bi bilo ko, u bilo kom trenutku, uz samo dva tri stiska po ekranu telefona ili uz plajvaz i notes, mogao od njega da napravi književni lik, a da od njegovih rečenica, beznačajnih reči kojima je pozdravljao ljude oko sebe, zahvaljivao se kad bi bio nečim uslužen, ili se izvinjavao ako bi koga nagazio u liftu, prave prozu ili poeziju u prozi, još više kriveći značenje i značaj onoga što je on smatrao sasvim bezvrednim.
Nije se plašio da sebi prida određenu vrednost, kao i svaki čovek, gajio je sujetu u naglašenijem ili slabijem obliku, u zavisnosti od situacije, no nije želeo da ga neko drugi vrednuje i opisuje.
Na šta bi to ličilo, neko sedi iza njega u autobusu i gleda mu u teme, proređene dlake svetle kose koja se sve više iz plave pretvarala u sedu, a onda još i pegice na skalpu koje su potvrđivale pozamašan broj godina na plećima, a tek pleća, odnosno odeća koju je nosio preko njih, kako bi to tek neko opisao ili doživeo i kakvo bi značenje mogao da mu da, a on je tog dana prosto uzeo sako ili džemper ili košulju jer je to bilo čisto, ili se slagalo sa pantalonama ili raspoloženjem; sve je to samo po sebi već bilo znak, ali nije želeo da taj znak bude doznačen, i loše protumačen.
Sudeći po dve mlade spisateljice iz autobusa, kao i po besmrtnim stihovima isto tako vanvremenskog pesnika iz čitanke koju je davno biflao i čudom nije zaboravio, izgleda da su svi ljudi danas pisci, ili da barem imaju sklonosti ka jednom od književnih izraza, i da je samo pitanje trenutka kad će se dati u ispisivanje svega onoga što im je na pameti, a možda tako i njega dokače.
Ko zna kakav bi lik mogao ispasti? Ili, daleko bilo, tip.
Da li će biti ubica, da li će biti slučajni prolaznik koji reši veliki problem, da li je tu samo zarad atmosfere, šta on uopšte radi u nečijem notesu ili kompjuteru, odakle im pravo da mu pisaljkama pomeraju ruke i noge i celo telo, da mu daju ili oduzimaju glas, da pretpostavljaju šta misli, dok se vozi autobusom ili prelazi preko zebre, dok mu automobil trubi jer je pošao na crveno semaforsko svetlo, i, na kraju krajeva, šta ako neko odluči da ga, iz čistog hira ili manjka imaginacije, tek tako ubije? Značajniji likovi su padali po stranicama književnosti, što ne bi i on, sve i da ga neko pretvori u glavni lik, u šta je čisto sumnjao, pre svega jer je uvek sebe smatrao čovekom po strani, neupadljivim žiteljem grada i planete, ali baš zato bi nekome mogao i da se učini interesantnim, neka entuzijastična spisateljica sažaljiva na malog čoveka baš iz takvih pobuda bi mogla da ga uzme na vrh olovke ili da ga izgumba u kompjuteru, praveći od njega lik, a on je samo želeo da ga ostave na miru, da ide na posao i da se vrati s posla, da provodi slobodno vreme kako želi, bez obaveze da nekome bude uverljiv ili potreban, bez straha da će ga previše revnosni urednik štrihovati kao prilog viška.
Najzad, opet u prepunom autobusu, nalazi mestašce, naslanjajući tur na pomerajući delić harmonike, prepuštajući se tuđim telima da ga drže u mestu, dok prstima punih trnaca vadi knjigu iz džepa i otvara je nasumično, samo nešto da čita, skrene misli i ne gleda u ljude koji ga možda promatraju i ispisuju, da najzad i on nekog možda ispiše ili domašta jer takve je trenutke u knjigama najviše voleo, kad mu se pred očima nađu dva-tri detalja, a ostalo se prepusti mozgu koji uvek nadograđuje.
Tako je bilo i ovog puta, običan opis neupadljivog čoveka koji, stišnjen poput kofera u avionskom prtljažniku, jedva uspeva da čita knjigu koju samo što je izvadio iz unutrašnjeg džepa sakoa.
