Dr Milan Gromović zaposlen je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu kao naučni saradnik na Odseku za srpsku književnost. Naučna javnost ga je posle njegove zapažene naučne monografije Plavo prozorje: Ogledi o vizantijskoj duhovnosti i srodnim aspektima srpskog pesništva 20. veka svrstala među nekoliko vodećih mladih naučnika u Srbiji. Pored više od 50 naučnih radova na srpskom, engleskom i ruskom jeziku, objavljuje i poeziju, prozu, eseje i kritiku. Autor je knjige naučnih eseja Zapisi iz studentskog doma: Prema esejima o književnosti (2014), nagrada „Prvenac” SKCKG. Objavio je knjigu pesama Spirala (2020). Prema mišljenju prof. dr Gorane Raičević, on je sadašnjost i budućnost naše nauke.
Vaša naučna monografija „Plavo prozorje” sadrži oglede o vizantijskoj duhovnosti i srodnim aspektima srpskog pesništva 20. veka. Šta je detaljnije tema, kakav je pristup u pisanju i u čemu je značaj ove knjige?
„Plavo prozorje” je rezultat višegodišnjeg naučnoistraživačkog rada, neka je vrsta hrestomatije, odnosno sabranih naučnih radova i cilj je da im, sada, u novom ruhu obezbede novo čitanje. Radovi razasuti po zbornicima nekada nisu dovoljno vidljivi, ovako sabrani na jednom mestu imaju bolju recepciju i daju novu perspektivu. U drugoj polovini 20. veka razvila se struja srpskog pesništva koja pravoslavnu baštinu na neki način oživotvorava, iako je ona bila dugo zapostavljena zbog istorijskih okolnosti. Analizirajući pesnike pripadnike te struje dolazi se do zaključka da su pesnici, sa željom da bude istorijsku baštinu koja je uspavana, u stvari probudili i njen sveukupni potencijal i mnogo više od toga, nisu samo oživeli vizantijsku duhovnost, ni vizantijske teme i motive, ni svetosavske, pravoslavne, u umetničkoj nadogradnji pesništva to je mnogo više od jedne religiozno- teološke činjenice, nego je u jednom kulturološkom, civilizacijskom smislu veoma značajan fenomen za naše pesništvo. Vizuelni identitet je u skladu sa temom, Akademska knjiga je to jako lepo uradila, kupola Hrama Svetog Save na prednjoj korici daje prozorljiv, višedimenzionalni svet već na naslovnoj strani. Ti ogledi su najviše o srpskom pesništvu druge polovine 20. veka, u fokusu su vizantijske teme i motivi, odnosno vizantijska duhovnost na srpskom prostoru. Zadovoljan sam knjigom i vidim da ona lepo živi svoj život, da je recepcija dobra.
Bavite se vezama vizantijske i srpske književnosti, mnogo ste pisali o svetosavskoj duhovnosti u literaturi. Vaša doktorska teza bila je vezana za ove oblasti.
Istraživanje je krenulo još na master studijama, kada sam se zapravo prvi put u istraživačkom smislu ozbiljnije susreo sa tim temama. Radio sam master rad Vizantija u delu Ivana V. Lalića. Kad prođete kroz tu literaturu, brojne radove iz nauke o književnosti, ali i iz vizantologije, vidite da je u pitanju cela jedna nit našeg pesništva koja se, meni tada učinila, najznačajnijom, najvrednijom, zato što ima, baš duhovnost, u svom podtekstu, nema neku vrstu postmodernog, neoavangardnog poigravanja sa, na primer, istorijskom istinom, duhovnošću, sa nekom vrednošću velikom. Naprotiv, tu veliku vrednost, pravoslavnu duhovnost, dovodi na teren umetničkog polja poetske slike. Video sam još tada i kod drugih pesnika, kod Milana Tešića, Slobodana Rakitića, Svetislava Mandića itd, da Lalić nije jedini u toj priči, nego da je to jedna velika plejada umetnika. Tu se negde rodila ideja, na izradi master rada, a kasnije na doktorskim studijama se to sve razradilo. Naslov doktorske disertacije je – Vizantijske teme i motivi u srpskom pesništvu druge polovine 20. veka – Milorad Pavić, Ivan V. Lalić, Milosav Tešić i Slobodan Kostić. U pitanju su četiri posve različita pesnika, po samoj poetici, međutim ono što im je zajedničko to je to reaktiviranje, odnosno reaktualizacija srpsko-vizantijske baštine. Bilo mi je potrebno da pronađem i da izdvojim četiri pesnika, kao što je i kolega Marko Radulović takođe izdvojio četiri pesnika u svojoj disertaciji nekoliko godina pre mene, da prikažem različit sistem pesničkog reaktiviranja jednog mita. Kad se kaže mit, ne misli se na nešto legendarno, nestvarno, naprotiv, misli se na jednu duhovnu vertikalu, koja je jednako važna kao i istorijska vertikala. Izdvojio bih Slobodana Kostića koji je prilično neistražen pesnik, profesor teorije književnosti sa Kosova i Metohije. On je izabrao jedan specifičan način koji je blizak isihastičkom, molitvenom sagledavanju života i sveta. Nije bio crkveno lice, ali je imao i ipođakonski čin, znači bio je pomoćnik sveštenika i on je od ove četvorice pesnika zapravo najbliži veri. Veoma mi je bio interesantan po tome na koji način je njegov lirski subjekat, odnosno molitvenik, kako ga on i vidi, odnosno lice u molitvi, na koji način je on u stvari to versko, religijsko polje na koji način ga iz teološkog prebacuje u književno-umetničko.
U analizi pesničkih i esejističkih dela, zastupljeni su pisci: Jovan Dučić, Momčilo Nastasijević, Milorad Pavić, Branko Miljković, Ivan V. Lalić, Milosav Tešić, Slobodan Kostić, Ljubomir Simović, Matija Bećković, Vojislav Karanović i Branko V. Radičević. Vizantijsko nasleđe je različito, negde na planu forme negde u temama i motivima, jeziku.
Milorad Pavić je po pitanju poezije prilično neistražen, naročito, tada, kada sam pisao prvi rad o vizantijskoj duhovnosti u poeziji Milorada Pavića, literature o tome gotovo da nije ni bilo, nego su se sporadično osvrtali na to u njegovoj prozi. Njegove prve tri knjige Palimpsesti, Mesečev kamen i Duše se kupaju poslednji put, naročito Palimpsesti su u nekom tehničkom smislu eksperimentalna knjiga jer je Pavić, kao istoričar književnosti bio jedan vrsni erudita i dobro je poznavao srednjovekovne liturgijske žanrove. Njegova ideja je bila već u Palimpsestima da ti liturgijski žanrovi dobiju jedan novi život, on to i kaže u jednoj napomeni u drugoj knjizi Mesečevom kamenu, da ti liturgijski žanrovi dobiju jedan novi život, recimo služba, tropar i stihira, da se uključe, da se reaktiviraju, da se taj stari sistem znanja, sistem mišljenja, filozofski, teološki, pravoslavni pogled na svet dovede u umetničku ravan i da se prikaže novom čitaocu. Tako da su Palimpsesti u tom smislu prvi zakoračili u jedan takav koncept, naravno tu su i Simović i Popa, Pavlović, cela plejada posleratnih modernista koji grade tu duhovnost. Možemo da uzmemo za primer, recimo, manastire ili baštinu uopšte koja se opet oživljava i ubacuje u poeziju.
Na odbrani vaše doktorske disertacije bio je Milosav Tešić akademik i pesnik o kojem ste pisali. Kako je izgledala i da li je postojala saradnja sa njim uopšte i kako je sve to izgledalo?
Nisam imao tremu uopšte, profesor dr Jovan Delić sjajan profesor Filološkog fakulteta u Beogradu jedan je od mojih velikih istraživačkih uzora. Profesor Aca Jovanović i profesor Delić zapravo su među prvima otvorili dublje to istraživanje, dakle zakoračili u tumačenje vizantijskog nasleđa u srpskom pesništvu. Moja sjajna mentorka prof. dr Gorana Raičević, prof. dr Svetlana Tomin sa srednjovekovne književnosti, to su svi ljudi sa kojima sam ja već godinama sarađivao. Sa akademikom Milosavom Tešićem, nisam imao priliku da sarađujem, ali bio je prisutan na odbrani. Milosav Tešić neguje vizantijsko nasleđe posredstvom jezika, oživljavanjem, podmlađivanjem crkvenoslovenskog jezika, njegovim uklapanjem u moderni jezički senzibilitet, u jednu semiotika srpskog jezika koja danas živi. Tešić je odabrao jezik, odnosno pesnički jezik kao način da se spusti u tradiciju u tom, eliotovskom smislu. Ivan V. Lalić ima i mitsku i istorijsku Vizantiju, kako je i sam govorio, tako da je Lalić jako specifičan. On nam pokazuje gde su te granice, gde su te međe istorijske Vizantije, to je u smislu te reči Vizantija, u ovom slučaju je to Istočno rimsko carstvo, ali i mitska, odnosno ta duhovnost koja se prenela na naš srednji vek, na srpsko srednjovekovlje, na Svetosavlje, na ono što ona nama danas znači, kao kulturi i naslednicima.
Objavili ste zbirku pesama „Spirala”, priredili ste izbore poezije itd. Zbirka je i nagrađena. Kako izgleda pisati poeziju, a kako je proučavati sa stanovišta nauke?
Priredio sam izbor iz poetskog stvaralaštva mladih čačanskih pesnika U armiranim slogovima (2018), tu su i zbornici radova sa naučnih skupova Savremeno srpsko pesništvo i novo srednjovekovlje: Vizantijske teme i motivi (2020), Anđeli u književnosti i Poetika Svetislava Mandića iz 2023. godine, temat „New Medievalism: Byzantine Motifs in Contemporary Serbian Poetry” u časopisu Serbian Studies u Vašingtonu (2021) i Izabrana dela Branka V. Radičevića (2023). Jako je teško sebi biti kritičar ali pokušaću da kažem u kratkim crtama. Meni je jako teško da napišem pesmu i danas, isto kao i kada je Spirala nastajala. Počeo sam da pišem jednostavno, to je pomalo neobičan proces kojem kod mene treba, otprilike šest meseci za jednu pesmu, nekad prođe po godinu dana da nastane jedna pesma. To je jednostavno tako, valjda kritičar pesniku ne da da tek tako piše, valjda to tako obično bude, kažu iskusniji pesnici. Spirala je nastajala desetak godina, počelo je još u studentskim danima i posle studija, i ona prati taj moj razvoj i sveopšti rast.
Dobitnik ste niza nagrada. Koje nagrade u životu su Vam najznačajnije, za sada?
Nagrade, priznanja uopšte su u svakom društvu jako značajna jer tako dobijate povratnu informaciju. Književnost, spisateljski rad jeste jedna samačka delatnost, ali mislim da bi se svi složili u tome da pisac ili uopšte proučavalac književnosti, i kad piše nije usamljen, iako je sam. Delatost je samačka ali posao nije usamljenički. Drago vam je i da se i sa živim ljudima srećete i da vam odaju čast i priznanje, naravno sve to imponuje i prija. Recimo Nagrada „Duško Trifunović” (2013) je bila jedna od prvih za poeziju sećam se svečanosti u biblioteci „Stevan Sremac” u Novom Sadu. Učestvovao sam i na festivalima gde nisam dobio nagrade, ali nagrada je bilo objavljivanje pesama u Vrbasu, Knjaževcu, još 2012. godine, pa nagrada „Ulaznica” u Zrenjaninu za naučni esej o Vojislavu Despotovu. To su bili neki prvi koraci i momenti kada mlad čovek nije baš siguran da li je na pravom putu, koliko je taj put estetički kvalitetan koliko je to što se stvara umetnički vredno, često se čovek preispituje, ja se još uvek preispitujem i čini mi se da to nikad neće stati, ali kada ste mladi to nosi veliku dozu nesigurnosti i nelagode. Kada se neko mnogo iskusniji ko je raspisao konkurs za nagradu obrati Vama onda se osećate mnogo bolje. Bilo je tu još za poeziju raznih nagrada, saradnja sa Književnim klubom „Dragoslav Grbić” u Čačku čiji sam i dan danas član iako živim u Novom Sadu. „Spirala” je dobila Nagradu „Stražilovo” u „Brankovom kolu” 2020, kada je objavljena. To je važno priznanje jedna stražilovska linija pesnika još od Nikanora Grujića, preko Branka Radičevića, do Miloša Crnjanskog i njegovog odnosa prema Stražilovu je nešto što svakog studenta književnosti fascinira i svako bi od nas voleo da se na neki način upiše u to. Imao sam prilike, tada kao pesnik, kad sam dobio i nagradu „Stražilovo”, da učestvujem na „Brankovom kolu” i kasnije, sledećih godina, a prošle godine na naučnom skupu o Nenadu Grujičiću koji je organizator i predsednik „Brankovog kola”, ove godine na naučnom skupu povodom 200 godina od rođenja Branka Radičevića. Tu su i Godišnja nagrada Filozofskog fakulteta u Novom Sadu za najboljeg mladog istraživača (2020), još nekoliko priznanja za poeziju: „Stanislav Preprek” (2012), „Luka Milovanov Georgijević” (2020) i Pohvalnica „Dositejevo zlatno pero”. Najveća nagrada u životu mi je porodica, oženjen sam Bojanom Kulidžan Gromović i to što sam otac Rastka, Njegoša i Jefimije.
Vi takođe okupljate pesnike, naučnike, književnike, samo u 2023. godini organizovali ste dva naučna skupa.
To zvuči baš obimno kada se kaže, samo u prošloj godini, međutim, to je rezultat planova još od pre dve godine. Najpre, 2020. smo imali odličan skup Savremeno srpsko pesništvo i novo srednjovekovlje: Vizantijske teme i motivi gde sam takođe bio predsednik Organizacionog odbora i sa prof. dr Svetlanom Tomin sam priredio istoimeni zbornik. To je bilo na neki način vatreno krštenje da uopšte upoznam organizaciju skupova iako sam imao iskustvo iz osnovnih i srednjih škola u organizaciji festivala, sekcija mnogo čega. Najvažnije je naučni skup organizovati domaćinski, nije dobro ići samo u goste, bio sam na raznim skupovima od Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Srbije ali na brojnim skupovima učestvovati kao gost je lepo, ali još lepše je uzvratiti gostoprimstvo i možda i neke nove ljude pozvati dobrom organizacijom. Zahvaljujem se Pokrajinskom sekretarijatu za visoko obrazovanje AP Vojvodine na podršci skupova Anđeli u književnosti i Poetika Svetislava Mandića i jedan i drugi se bave nacionalnom književnošću i kulturom srpskog naroda na prvom mestu. Odsek za srpsku književnost je organizator, i bez podrške profesora koji su činili Naučni i Organizacioni odbor ne bih mogao sam ništa. Za sve sa tih naučnih skupova dobit je profesionalna, stručna, naučna velika. Prilika je da se povežete s kolegama, iz dijaspre, a bilo je učesnika i iz Grčke, Poljske, Bugarske, Francuske, Republike Srpske i drugih zemalja. Oba zbornika radova imaju visoku kategoriju M-14. Mi smo u saradnji sa časopisom Serbian Studies u Vašingtonu iz Vašingtona uspeli da radove sa tog, prvog okruglog stola, koji su prevedeni na engleski jezik, prezentujemo celoj naučnoj javnosti na engleskom govornom području.
U nauci o književnosti teško da možete da ostavite iskustvo iz svoje čitalačke prošlosti u momentu kada stvarate. Šta je drugačije u odnosu na stvaranje naučnog rada i beletristike?
Svi imamo tu neku lektiru, neko čitalačko iskustvo koje nosimo sa sobom. Pisac već u tom misanom procesu kad počne da piše, progovara tim sveukupnim prtljagom koji ima, to je prtljag životnog, ali i čitalačkog iskustva. Isto tako i u nauci o književnosti, teško da možete da zapostavite to iskustvo iz svoje čitalačke prošlosti u momentu kada stvarate. Kada se vratite naučnom radu posle nekog dužeg vremena mogu da vam se otvore neka nova, potencijalna istraživanja, to se meni dešavalo i kada čitam neke radove koje sam čitao kao student, pa im se kasnije vraćam ponovo i do današnjih dana. U stvari, vidim da zapravo taj prtljag iskustva počinje da komunicira sa tim tekstovima na, sad jedan novi način, tako da naučni tekstovi pokreću mehanizme čitanja, zbog toga je važno čitati uopšte esejstiku, baš u naučno-istraživačkom smislu. To je naizgled štivo koje je rezervisano samo za proučavaoce određene naučne oblasti, pokazalo se da se često pojave čitaoci koje uopšte nisu studirali književnost, niti se bave književnošću, oni koje zanima koncept vizantijske, odnosno svetosavske pravoslavne duhovnosti u našem pesništvu, npr. Ljubomira Simovića, Vaska Popu, Matiju Bećkovića, Ivana V. Lalića itd. i sa njima posle promocija najduže se zadržavam u razgovoru. Nema tu nekih gotovih rešenja za tumačenje književnog dela jer je uopšte nauka o književnosti takođe povezana sa kreativnošću.
Razgovarala: Slađana Milenković
