Mihajlo Orlović je rođen u Bosanskom Milanovcu kod Sanskog Mosta. Završio je Fakultet političkih nauka, smjer žurnalistika, u Beogradu. Trenutno živi u Banjaluci. Objavio je 22 knjige proze, poezije i zapisa. Autor je brojnih novinskih, radijskih i TV reportaža, kao i dokumentarnih filmova, za koje je nagrađivan ( Srebrni pastir, Zlatna buklija i druge). Za svoje književno stvaralaštvo dobio je više nagrada. Za roman „Nebo i ništa“ nagrađen je nagradom Grada Banja Luka, kao najbolje ostvarenje u 2007. godini. Zastupljen je u više antologija srpskih pripovjedača i pjesnika.
Bio u selu neki Pero. Zvali su ga Kontraš. Šta god ko uradi, eto ti njega, i ne vidi još šta je urađeno, počne da maše glavom. Ja, tako, veli ne bi uradio. Zaviruje se u svaki detalj, mršti se, a onda, tobože, ljut što je tako nakaradno urađeno, ode bez pozdrava. Majstori koji ga ne poznaju, zbune se, pa i oni počnu da pregledaju ono što su uradili i kad vidi da je sve na svom mjestu, sumnjičavo počnu vrtjeti glavom. Nešto nije u redu. Ne bi čovjek onako naprasito otišao, a još uz to i ljut.
Milan Kozlić je bio podstanar. Riješi on jednog proljeća da napravi sebi nešto bajte od para koliko ima, a imao je malo. Kada bude imao više, proširiće kuću onoliko koliko mu treba. Našao je neka dva majstora iz Dabra. Zamolio je i mene da dođem i budem majstorima pri ruci. Njima uvijek nešto treba: umiještai malter, donijeti ciglu, pogledati kako visi visak. Ko s majstorima nije radio, taj se nije umorio. Ne kaže se džabe: isto ti je, ili kosio, ili vodu nosio.
Jedan dan kopali smo zemlju za temelj, drugi dan šalovali, a treći uključismo mješalicu i sališmo temelj. Milan je otišao u prodavnicu i na biciklu dotjerao gajbu piva. Došla je i njegova žena Mara. Drago joj, pa sve poskakuje. Ode i ona u mesnicu, te donese punu kesu. Milan je naložio vatru. Zamirisa roštilj. Domaćin puči od sreće. Već počeo da planira šta će mu u jednoj sobi biti, a šta u drugoj. Odjednom njegovo lice se smrači. Mi se prepadosmo da nešto nismo uradili kako valja. Majstori ustadoše i počeše zapitkivati:
– Šta ne valja? Šta si vidio?
– Ma sve je u redu, nego eno onog baksuza!
– Kojeg baksuza?- upitasmo u jedan glas.
– Pere Kontraša.
Ulicom prema nama išao je mršavi čovjek u crnom odijelu. Koračao je žurno kao da ga mi s nestrpljenjem očekujemo.
– Ćutite i ne obraćajte pažnju na njega. On će se malo promuvati po radilištu, mumlati, a onda otići. Čovjek je malo na svoju ruku – upozori nas je Milan.
Majstori se zgledaše. Ništa im nije bilo jasno. Oni, zapravo nisu poznavali Peru Kontraša, a najmanje njegovu osobinu da svemu i svakom loncu bude poklopac.
Neću duše griješiti, Pero nas lijepo pozdravi, upita kako posao. Mi u glas: Ide kako mora.
Pero udari vrhom cipele šalungu i poče sumnjičavo vrtjeti glavom. Odmaknu se od tog mjesta, pa priđe uglu temelja i opet poče mrdati glavom. Mi se zgledasmo. Oba majstora iskolačiše oči, pa se čude šta je to vidio Pero da ne valja, a oni su ubjeđeni da je sve cakum pakum.
-Nešto ne štima!? – upita jedan od njih.
Pero ne odgovara, već samo cokće i udara po daskama niz koje se cijedi cement.
– Prozbori neku. Da vidimo gdje smo pogriješili – drugi će majstor.
– Gdje niste?!- Pero se cinično osmjehnu.
Majstori gledaju jedan u drugog, a onda ispod oka u domaćina. Ovaj im glavom pokazuje da ćute. Majstor, onaj omanji, zvali smo ga Žare Jare, se smrče.
– Jesi li ti neki nadzorni?
– Ne. Ja sam građanin koji ne voli da kojekakvi majstori varaju ljude, pogotovo one koje ja poznajem.
– Opa! Vrijeđamo se, dakle. E, o tom nećemo potom, nego sada. Ko su ti kojekakvi majstori i šta tu ne valja?
– Ne znam ko su kojekakvi, nego vidim ono što vidim.
– A šta vidiš? – Žare Jare mu priđe i zagleda mu se u oči. Gazda Milan se prepade da će ga udariti, pa ga uhvati za rame, on se okrenu prema njemu.
– Puste me – veli on ljutito. Gazda mu je htio reći da pusti Kontraša nek priča šta god hoće, ali ovaj ga san Pero preduhitri.
– Pa, ovi temelji morali su biti širi bar deset centimetara. Ove daske su krive. Iz šalunga curi cement, umjesto da ostane unutra. Beton je blijed. Trebalo je tu još jednu lopatu cementa dodati. I, već kad se radi, zašto se odmah nije šalovao cijeli podament?
– Vidim da si ti pošten kao što sam i sam. Lijepo pričaš, a i ozbiljan si. Nego, da li bi ti radio ovdje malo kod nas? Biće dobro i tebi i nama. Zaradićeš koju paru i ukazati nam na naše propuste – reče Žare Jare pomirljivo, ali u glasu mu se vidi da je ciničan, a bogme i ljut.
– Nemam ja para da platim tolike radnike – prepade se gazda Milan da Žare Jare daje ozbiljnu ponudu.
– Ja ću ga platiti iz svog džepa. Vidim da se čovjek razumije u posao kao Mara u krivi k….
Žare Jare namignu prema gazdi, a onda se obrati Peri Kontrašu.
– Vi gospodine, morate da imate veliku školu. Ja volim učene ljude da rade sa mnom. Dođi sutra zorom. Za tebe će biti posla.
Pero ne reče ništa. Otišao je do mješalice. Zagledao se u nju i počeo da gunđa. Podigao je ašov sa zemlje. Napravio je kiselu facu, a onda je stavio ruke na leđa i otišao putem kojim je došao.
– Što mrzim ljude koji nemaju ništa, osim svog mišljenja – Žare Jare raširi ruke.
– Ne znate vi ko je to – poče da im objašnjava Pero, a kad priču o Kontrašu završi, onaj drugi majstor kojeg smo zvali kratko Mima se nasmija.
– Što nam to nisi rekao odmah da ga malo zavitlavamo. Uh, što ne volim te nosonje. Ništa im ne valja, a kad mu kažeš uradi ti, oni pobjegnu.
Peru Kontraša nismo vadili iz usta. Kad neko počne nešto da radi, mi okrenemo na zezu.
– Eto Pere Kontraša.
I ko zna koliko bi zbijali šalu o njemu da nas Mara ne prekide.
– Imate li vi šta drugo pričati ili vam je budala prionio za jezik, pa ga ne znate izbaciti iz usta?
– Pravo veliš – reče Žare Jare i pogleda u nebo. – Izgleda da će kiša. Trebalo bi malo požuriti.
Kiša nije pala. Drugo jutro pili smo kafu pored temelja i pravili plan šta će ko raditi. Taman smo se spremali da ustanemo i uzmemo alatke u ruke, opet odnekud banu Pero Kontraš. Nazva dobro jutro. Kruži pogledom, a ruke ne skida sa guzice. Čuli smo ga kako mrmka. Okrenu se i otišao. Očekivao sam da će mu Mima nešto reći, ali ovaj je ćutao kao hladnom vodom poliven. Tek kada je Pero Kontraš zamakao za ugla ulice opsovao je nešto.
Tog dana gazda Milan se nešto nije trudio oko nas. Manje je donosio piće i stalno se zagledao u ono što radimo. Nešto se sa ženom sašaptavao i umjesto roštilja ona nam je za ručak donijeli hladan burek kojeg smo jedva pojeli.
Uveče, alat nismo stigli ni oprati, opet odnekud banu Pero Kontraš. Ovog puta ne prilazi radilištu već sa ulice maše glavom i ode. Žare Jare ostavi mistriju i sjede.
– Ljudi, nemojte me pitati kako znam, ali pretpostavljam da je njega naručio naš gazda Milan. Jeste li vidjeli kako je danas bio ćutljiv. Stalno se zagledao u naš posao i mjerio koliko bacamo cementa, a koliko pijeska u mješalicu. Meni se čini da je i on malo na svoju ruku.
Nismo mu ništa odgovorili. I u nas se uvukla sumnja. Počeli smo da se raspitujemo gdje je nabavljen šljunak, kada su rekli da je savski, Žare Jare je počeo sumnjičavo mrdati glavom. Radio je s tim šljunkom i pokazao se loš. Priču smo nastavili o ostalim komponentama. Cement je bečejski. U posljednje vrijeme, oni fušare. Nama šalju loš kvalitet, a onaj bolji ko zna kuda. Savski šljunak i cement bečejski slabo se vežu. Kao da su u zavađi. Ni daske ne valjaju. I ko zna šta sve ne bi valjalo, da Mima nije predložio, da mi o svemu porazgovaramo sa gazdom Milanom. Uostalom, njemu pravimo kuću, pa ako valja njemu, valja i nama. Milan je došao. Bio je kiseo. Svoje loše raspoloženje objasnio je grčevima u stomaku.
Ćutali smo. Žare Jare ustade, obrisa mistriju i s njom se počeša po čelu. Taman je htio da gazdi kaže šta nas muči, ali ga ja prekidoh, jer na kraju ulice ugledah sumnjivu spodobu.
– Evo onog Kontraša!
– Samo nam on još treba – Mima pljunu u stranu.
Pero prođe pored nas i ne pogleda u našu stranu. To nas još više zabrinulo. Počesmo se gledati. Svaki od nas je mislio: čovjeka ne zanima ono što smo uradili. Ignoriše nas. Onda je ovo što smo uradili običan falš. On ne želi da se s njim zamajava.
Gazda Milan nama ništa ne reče, već se uputi za Perom. Stigao ga je na kraju ulice, a onda su zamakli iza zgrade. Nastavili smo s radom, ali svako na svoju ruku, onako ovlaš, tek toliko da se nešto radi. Žare Jare je prao ašov. Ja sam pretovarao pijesak s jedne hrpe na drugu. Tobože, tu smeta, a biće i bliže kad budem miješali novi beton. Mima je prevrtao nešto po svom koferu. U tom vrati se i gazda. Opet je ćutao.
Mima je, napokon, uspio da sredi stvari u svom koferu. Ustao je i rekao kako sutra neće moći doći. Mora voditi malog ljekaru. I Žare Jare se požali kako nije sredio neke papire u opštini, a sutra je zadnji dan. Meni nije preostalo ništa drugo nego da slegnem ramenima. Jer, ako neće doći njih dvojica, onda nema posla ni za mene. Milan se začudo nije ljutio. Rekao je neodređeno:
– Po želji. Vi ste majstori.
I upravo, ova rečenica pokrenula je nešto u nama kada smo se našli na raskrsnici.
– Ma znaš šta. Da mi ovo njemu sutra popodne završimo. Ne mora nas ni platiti – reče Mima.
– U pravu si – Žare Jare pogleda u mene. – Mali spremi radilište sutra do podne. Kad dođemo da bude sve spremno. Nećemo zbog svake vaške da skidamo kapu dolje.
Posao smo završili kasno, uveče. Sjeli smo gdje se ko zatekao, Mima na tačke, Žare na golu zemlju, a ja na dasku. Žare zapalio cigaretu i gleda i ono što smo uradili. Mi ćutimo kao konji samaraši kad se vrate iz šume. Žao nam dana koje smo utraćili bezveze.
– Ljudi, znate šta – Žare će, – meni se čini da smo i mi uvrnutiji od onog Pere.
