Jednu od najupečatljivijih biografija na Međunarodnom književnom festivalu u Novom Sadu ima Mihael Kriger (70) ugledni i nagrađivani pisac, prevodilac i direktor jedne od najvećih nezavisnih izdavačkih kuća u Berlinu. U intervjuu za Večernje novosti on priča o nemačkom izdavaštvu, svojim poznanstvima sa Vaskom Popom i Miodragom Pavlovićem, kao i suštini poezije.
Novosadskoj publici objašnjavali ste da je današnja poezija dvolična…
Poezija ima neku vrstu dvoličnosti poput rimskog boga Janusa. Jedno lice je pisanje, stvaralaštvo, a drugo je javno lice poezije, gde ona mora da bude predstavljena kako bi bila čitana. Zapravo, pravu slavu većina velikih pesnika stekla je posle svoje smrti.
Stagnira li poezija u 21. veku?
U svetu poezije sve je u savršenom redu. Publika koja voli poeziju je tu. U modernom svetu postoji 20 različitih jezika – jezik zakona, medicine, štampe, ekonomije… Vrlo je teško razumeti ih. Ako bismo sada otišli na seminar o fiskalnim projektima, ne bismo razumeli nijednu reč. Ali, jezik poezije svako je sposoban da razume.
Šezdesetih godina se govorilo da je sa poezijom gotovo. Kakva je “dijagnoza” pesništva danas?
Poezija je kao trava. Ako pogledamo oko sebe, videćemo da dominira beton. Ali trava uvek trijumfuje nad tim asfaltom. Poezija nam nije neophodna, ali upravo ova njena beskorisnost i odsustvo određene svrhe daje joj slobodu. Sve ostale stvari moraju da imaju neku funkciju, a ako je nemaju, odmah se odbacuju kao suvišne, nepotrebne. Poezija nema funkciju, voleli je ili ne ona jednostavno postoji. Ona je čisto postojanje. Kao sam život.
Izvor: Večernje novosti
