Krajem decembra 2022. godine izašla je iz štampe nova zbirka pesama Anđelka Zablaćanskog pod nazivom Mesečeve oči (ASoglas, 2022). Recenziju za zbirku je napisala Jasna Milenović, a u nastavku je možete pročitati u celosti.
Svestrani književnik (pesnik, pripovedač, aforističar, prevodilac poezije sa ruskog, urednik poetskih sajtova i časopisa) Anđelko Zablaćanski, svojom novom, desetom zbirkom pesama, Mesečeve oči, prvonagrađenim rukopisom na Šestim drinskim književnim susretima, iznova raduje čitalačku publiku koja godinama prati njegov lični umetnički rad, i njegovo kulturno pregalaštvo, preko čuvenih sajtova Poezija vekova i Poezija suštine. Pod geslom U NJIHOVOJ DUŠI I ONI U MOJOJ ONDA I DANAS ponovo se u prvom delu zbirke vraća svojim poetskim uzorima — velikanima srpskog pesništva XX veka.
Ciklus Srpskim pesnicima, otklon od lirskih tema, po kojima je prepoznatljiv, uvodi nas u svet (i duše!) omiljenih mu pesnika, vodeći sa njima (i sa samim sobom, u njihovo ime) poetske razgovore. Njegove lirika je „sva u tradiciji i tradicionalnosti, sa očiglednom činjenicom da su Zablaćanskom veliki pesnički uzori naši klasici“, primećuje i recenzent jedne od prethodnih zbirki, Todor Bjelkić. Šesnaest pesama posvećeno je našim velikim pesnicima (Vladislav Petković Dis, Branko Miljković, Jovan Dučić, Đura Jakšić, Njegoš, Miloš Crnjanski, Laza Kostić…), onima, koji su odredili njegove pesničke koordinate. Među njima je samo jedna pesnikinja — Desanka Maksimović. Izuzetno poznavanje poezije, i svoju poetsku prefinjenost, bezrečjem skrivena (Stidljiv šapat tvoj — Vojislavu Iliću) mesta na kojima uvodi čitaoca u poznate pesme, pročitane na nov, njegov način, Anđelko Zablaćanski poklanja poetskim sladokuscima. Ne ostavljaj me tu gde za stih se ne gine (Tražim — Desanki Maksimović) poručuje nam lirski subjekat, kao svoj poetsko-životni kredo. Potroših godine bez ijednog dana (Odjeci — Vladislavu Petkoviću Disu) Svesno ću nositi vremenske okove. Kad s reči se skinu poslednje odore (Odjeci). Ističemo i nekoliko odličnih soneta: Branku Miljkoviću, Aleksi Šantiću, Stevanu Raičkoviću, Ivanu V. Laliću, kao i pesmu Između dva božanstva, (Jovanu Dučiću). U vezanom stihu, nejednakog metra (Niko me nema — posvećeno Milošu Crnjanskom), ili u slobodnom stihu (Reči — Vasku Popi, Smeh bola — Dušanu Vasiljevu), svejedno, sveže, raspevano, i u duhu njihove poetike, prelomljeno kroz lirsku prizmu Anđelka Zablaćanskog. Ponegde i satiričan, u ime Đure Jakšića, pesnik poručuje: Čim namignu kleknem pred Evropom, molim tu maćehu ko svako pastorče (Nisam stena).
SUŠTINA i POETIKA, dve su odrednice između kojih se kreće višedecenijski poetski put (nedovoljno) nagrađenog pesnika Anđelka Zablaćanskog, okosnica su i ove najnovije zbirke, Mesečeve oči. Suština (poetike!) u samom Pesniku, ili Poezija suštine — sasvim svejedno, kao sreća, život i lepota — same po sebi. Drugi ciklus, Doticanje suštine, pod geslom AKO SE USUDIM NIKAD VIŠE NEĆU BITI ISTI, bavi se različitim temama, precima, ljubavlju prema domovini, dilemama i unutrašnjim sveto(vi)m(a) pesnika. Široka lepeza, prevashodno rimovanog, i ponekad slobodnog stiha. Potka, koja se stalno provlači, kroz tkanje poezije, je smisao, suština svega/sveta, kad sve se u duši slomi s krikom u komadiće (Na razlivu života). Ističemo pesmu Srbijo majko, koja se bavi srpskim usudima i ranama, jer i njega, kao mnoge velike rodoljube i pesnike, kao i Aleksu Šantića, sve rane njegovog roda bole. Česti motivi Anđelka Zablaćanskog su sama poezija, odnos pesnika i sveta, odnos prema stvaralačkom činu, ali i bol, tišina, snoviđenja, nesan, noć, kada je jad težak ko klada (Gluvo doba). Pusti da slušam tišinu ovog u meni bezdna vapi poeta u pesmi U duši skrivene slike.
Treći ciklus čine Susreti, pod geslom KORACI STAZAMA SNA I JAVE. Susreti sa ženom. Susreti sa samim sobom. Susreti/suočenja sa životom… Susreti, kada se sretnu jutro i suton , tvoj pogled sav od plaveti zore, i moj krvav od nesanice (Jutro i suton). Posebno bismo izdvojili pesme Ako, Životni put, Junski sonet (pleni svojim optimizmom, i nežnošću, koji nedovoljno često prosijavaju ovom zbirkom) kao i prvonagrađenu pesmu Nostalgija, na književnom konkursu Slapovi Vučjanke, Vučje, 2022.
Četvrti i poslednji ciklus u ovoj zbirci je Poezija s likom žene, pod geslom DOK KLEČIM PRED TVOJIM ĆUTANJEM. To je poetika na koju nas je navikao Anđelko Zablaćanski — lirska, ljubavna, obojena erotskim zanosima sna i jave, čežnjama, sva putena, i sva napupela, nategnuta na doboš očekivanja i strasti. Ona žudi da se objavi, da jekne, da zazvoni, da se ovaploti — kao kod retko kog pesnika, otkriveno i viknuto, svetu u lice. Nikada preko granice dobrog ukusa, uvek do same crte, to je poezija koja provocira čitaoca, uvlači ga u svet čulnih dodira, i podstiče da se domaštaju stihovi pesnika… Ovim ciklusom Anđelko Zablaćanski ostaje dosledan sebi i svojoj poetici, putu koji je zacrtao i nacrtao na našoj savremenoj poetskoj mapi. Završili bismo lirskom vinjetom (po kojima je A. Z. Takođe postao prepoznatljiv u jednoj od prethodnih zbirki, Mali noćni stihovi), poželevši zbirci dug život i ljubav u srcima čitalaca, koji godinama prate i vole poeziju ovog pesnika.
POČETAK LETA
Najkraća noć troši svoje
minute, sate
i mesec tek nekog
s divljenjem gleda
zna, samo jedne oči mogu da
mi vrate
isti davni sjaj u život
pun nereda
Autorka: Jasna Milenović
