Ubedljivom većinom glasova kritičara, nagradu “Meša Selimović” za 2015, za knjigu godine, osvojio je Milisav Savić (1945) romanom La sans pareille, u izdanju “Agore”.
Njegov “Ljubavni roman sa dodacima”, kako glasi podnaslov, u kome dokazani majstor pripovedanja bravurozno prepliće snove i stvarnost, erotiku i ljubav, istoriju i umetnost, suvereno je istrčao trku za prestižno književno priznanje, koje 28. put dodeljuju “Večernje novosti”.
Po sudu Velikog žirija “Novosti”, koji je činilo 49 istaknutih književnih kritičara, teoretičara i književnih istoričara, Savićev postmodernistički roman obeležio je prethodnu godinu i obogatio savremenu srpsku književnu scenu. Ovo delo dobilo je 17 glasova kritičara, sedam više od drugoplasirane knjige Vuleta Žurića “Republika Ćopić” (“Službeni glasnik”).
Svakodnevno objavljivanje glasova kritike počelo je na stranicama Večernjih novosti 5. februara i završeno je u sredu. Do pobednika se stiglo na jednostavan način – zbrajanjem glasova. Kritičari su ovoga puta predložili 118 knjiga. Savić je 31. dobitnik “Meše”, jer je nagrada tri puta deljena na ravne časti. Za ovaj roman dobio je već nagradu Vukove zadužbine za umetnost, a sa njim je ušao i u najuži izbor za NIN-ovu nagradu.
– Nagrada “Meša Selimović” pokazuje da je naša kritika živa. Što u ovom vremenu, kada se knjige sve manje čitaju i kada se o njima sve manje piše, uopšte nije malo. Posebno se zahvaljujem ženama koje su glasale za mene. Moja teza je da će budućnost književnosti biti ženska i da će ona otpisati ovu mušku kao najobičnije đubre – rekao je vidno uzbuđeni laureat, ne skrivajući tremu, obraćajući se medijima u Vukovoj zadužbini, gde je novinar “Novosti” Dragan Bogutović, jedan od osnivača nagrade, saopštio rezultate nadmetanja.
RANG-LISTA
Posle Savića i Žurića, najviše glasova osvojile su pesničke knjige Petra Cvetkovića “Pogled s trema” (“Tanesi”) i Slobodana Zubanovića “Starac i pesme” (NB “Stefan Prvovenčani”) – po osam. Na četvrtom mestu je zbirka Tomislava Marinkovića “Nevidljiva mesta” (NB “Stefan Prvovenčani”) sa sedam, a peta je studija Petra Pijanovića “Rasprava o Gatalici” (KOV) sa šest glasova.
U svojoj zahvalnoj besedi, dobitnik je podsetio da je u nagrađenom romanu jasno stavio do znanja da je svom junaku dao ime po Hasanu iz “Derviša i smrti”. Prisetio se prvog susreta sa Selimovićem, koga je upoznao uoči izlaska “Tvrđave”. Kao mladog, tek svršenog studenta književnosti, redakcija NIN-a ga je poslala u Sarajevo da napravi intervju sa tada već slavnim piscem “Derviša i smrti”:
– NIN mi je obezbedio avionsku kartu, što je bilo i moje prvo putovanje avionom. U hotelu, zaboravio sam kojem, na recepciji me čekao roman u šifovima. NIN je želeo da se intervju pojavi na dan kad knjiga izađe, kako se to inače, kad su u pitanju veliki pisci, radi u svetu. Pročitao sam ga za noć. Sutradan, neispavan, oko 11 sati našao sam se u Selimovićevoj kancelariji glavnog urednika izdavačkog preduzeća “Svjetlost”. Selimovićeve odgovore beležio sam u svesku. Magnetofon nisam imao, jer je to tada bila skupa stvarčica. Izgleda da sam verno pribeležio Mešine reči, jer mi se, po izlasku, zahvalio kratkim pismom, pisanim jasnom, lepom ćirilicom.
Ispričao je Savić i da ga je, po završetku razgovora, Meša odveo na ručak u hotel “Evropa”, gde im se pridružila i piščeva supruga Darka:
– Mora da sam se na tom ručku ponašao kao šeprtlja, ja – gladni, bubuljičavi, preplašeni student: najpre pred bogatim sarajevskim đakonijama, od kojih sam neke prvi put probao, onda pred jednom takvom veličinom. Upoznao sam ja do tada još neke velike pisce, ali prvi put sam video pred sobom pisca-gospodina. U društvu žene, koja je takođe bila velika gospođa. Posmatrajući ljupku i živahnu Darku, pomislio sam: blago piscu koji ima ovakvu suprugu.
Meša se, po Savićevim rečima, interesovao za studentski pokret, koji je još, posle šezdesetosmaških demonstracija, bio glavna opoziciona politička snaga:
– Tad mi je rekao da mu je želja da napiše roman sa savremenom tematikom. Da to što želi da kaže o tadašnjoj stvarnosti – a s njom, partizan, koji ju je stvarao, nije bio zadovoljan – kaže direktno, ne kroz istorijske parabole. I napisao je, “Ostrvo”, s glavnim junakom studentom-buntovnikom. Pročitao je moju “Bugarsku baraku”, moju prvu i tada jedinu knjigu, rekao mi je za ručkom. Čudio se što knjiga nije zabranjena. Zbog mnogih stvari, a pre svega što se u jednoj priči kaže da su pijani šoferi u najvećoj novopazarskoj kafani klicali Milovanu Đilasu (ne treba zaboraviti da se tada Đilas još vukao po Titovim zatvorima). A onda je on, možda i Darka, dodao: Beograd je uvek bio slobodarski grad. Verovatno je već tada bio doneo odluku da se preseli u Beograd.
DO SADA GUBIO ZA DVA GLASA
Lep je osećaj svojim nagradama koje nose zvučna imena naše književnosti – Stefan Prvovenčani, Vuk, Andrić, Laza Kostić, Grigorije Božović, Veljko Petrović, Dušan Vasiljev, Ljubomir P. Nenadović – pridodati i nagradu velikog Mehmeda Meše Selimovića. Za dva prethodna romana “Hleb i strah” i “Ožiljci tišine” ovu nagradu gubio sam za glas-dva. Ništa strašno! Poruka je kolegama, koji su sa svojim dobrim knjigama iz ovogodišnje produkcije mogli, baš kao i ja, da se okite ovom nagradom, da ne posustaju, nagrade ih neće mimoići – rekao je Savić.
Izvor: Večernje novosti, 17. februar 2016.
