Dezintegrisati Reč, kidati i lomiti jezik, lutati kroz lagum (mračni podzemni hodnik, tunel bez svetlosti); lajati, pevati, plesati s ludama nad Bezdnom. Gubiti ideale, kosu, hodati zemnim, olovnim i teškim koracima po nekome glibu. Poleteti kao Ikar, pa se stropoštati; lutati Dedalusovim lavirintima. Svedeno, čekati voz u pustinji (koji nikuda ne ide?), gledati psećim očima stvarnost – razgovarati s Matom.
Neko parazitiranje, vrtenje u krug ispod vremena. Mistični sufi-pesnik Dzelaludin Rumi govori da smo šuplji i neispunjeni („Ništa./Mi smo/praznina.“) zato što smo odvojeni od svog porekla i zavičaja; poezija i muzika su melodični zvuk praznine prožet apsolutnom čežnjom za Kućom, za povratkom u prvobitno jedinstvo. Poreklo, zavičaj, koren, stablo, jedinstvo, povratak jedinstvu – ima li umetnost veze sa ovim kategorijama? Tvoja umetnost? Ja to ne vidim kod tebe.
Dakako da ima… No pored svega, čini mi se, postoji jedno skriveno posrnuće to je zacelo suprotno od svega što se tu napominje, neka lična samoizdaja. Time se služimo u teškim trenucima, koristimo ono što nam je pri ruci, a to su dakako najniži porivi. Bez ikakavih pretenzija, ja pokušavam to da dijagnosticiram. U mom radu, ta vrsta senilnosti koju držimo kao oružje ispod jastuka-brodolom i davljenje tim stvarima ja kličem… Naposletku ja sam učenik u oduzimanju, ali dakako postoje ljudi sa tvrđim i jačim sudbinama, no da se vratim na tvoju konstataciju, da toga nema. Kod mene više dominira Sudnji čas i jedna krajnje iskvarena slika sveta, jalovost i opijenost, na kraju ne vidim šta mi je preostalo osim toga, to je nekakav ključ za ćorsokak, kome se ja namičem.
Svako stvaranje je odricanje, ali od čega i koga, ne znam ni sam koliko stvarano trošeći se, mi sami sebe od nečega raščinimo… Ima nešto u tim dečijim brojalicama koje nas uče kada smo deca, nekakav splet reči koje se vrte kao ringišpil, a nad njima ima smeha, cike-dreke, polupanih kolena… A ima i nečeg zloslutnog en-den, di-na, sava-raka-tina, jel’ tako ide… Nešto me je tu uvek bunilo!
I onda šljas… Ne bih da zvučim pompezno, ali u tom odbrojavanju ima i nekog skrivenog lamenta, zle kobi!
Valjda je to priprema za vitalnost odrastanja za odbojavanje neuspeha, porodičnih zavrzlama, potonulih lađja, nesretnih ljubavi, šta god… Valjda se tada propinjemo i zrimo u raspadanju, ako hoćeš, ne samo telesno, što je očigledno nego se cepamo i iznutra. Po meni, ja sam slikar skrivenih, marginalnih stvari, mesta gde se ne kroči često…
A ono što se vidi, što tvrdim i mogu da kažem da se ne obrukam, da sam otvorenog srca neko ko pokušava da se duboko intresuje za četku, pero, gumicu, papir i sl. I ma koliko propadao u materiju posla, preuzimam posledice istog!
O stvarnosti se ne može pevati na estetski lep i skladan način (Štrausov lepi, plavi Dunav…), nego „mucati, lajati i povraćati“, piše Danilo Kiš; to je zato što je „poezija ružna kao stvarnost“
(Đerđ Petri). Čini mi se da ti imaš sličan prosede, postupak, tehniku, iz sličnih razloga?
Misliš dužnost! Nazvao bih to pre nesavršenim jezikom. Rastojanje između reči je nešto što je konstanta. U tim razmacima je ono što osećamo, zamišljamo, trpimo… Ta neiskazivost mene kopka. Uvek sam se osećao kao niko… I to podvlačim, tako da sam taj nedostatak tek skoro shvatio i tako sam pristupio šifrovanju u radu, ne vidim šta mi drugo preostaje.
Interesuje me da sa oba plućna krila se prilepim za tu potonulu ulogu, da stvari žive mimo mene, kao i slike… Tek skoro, kada sam okačio izložbu u Beogradu, shvatio sam da to više nisu moje slike, imao sam nekakav otklon od njih, neku blokadu, da ne kažem gađenje… Valjda je taj postupak kod mene permanentan. Izložba je postala razlupana ruina. Izašao sam iz galerije kao duboko prazan tip. Prestao sam da brojim… Više su mi se urezale sećanja, sudbine, situacija pod kojima su svi ti radovi nastajali, nego sam rad i bio sam duboko poražen, tada sam doista shvatio da je umetnost-život, svi ti radovi su bili beznačajni bez te note, koja je odista meni lično značila… Okolnosti pod kojima gradiš kuću!
Dakako da se vratim direktnije na pitanje. Kada kažeš prosede ja pomislim-opijenost, postupak-izgubiti razum, tehnika-ručna, a slični razlozi-spasavanje od podviga! Pokušavam prosto da ne stvaram, nego suprotno da ukidam stvari. Jer šta god pamtio, ne vidim dalje od srušenog vidika i čini mi se da se ta linija vidi u ovom mom radu…
Ono što nas budi iz narkotičke zaspalosti u banalni konformizam svakodnevnice jeste ocećaj strepnje, tvrdi Hajdeger. Strepnja ima lekovito svojstvo: ovo temeljno egzistencijalno raspoloženje posreduje čoveku ponovno osvajanje istinske autentičnosti, život u otvorenosti prema biću. Izgleda da tvoja slika Očaj protivreci Hajdegeru, bolje reći, ide korak napred ili nazad (prvi put sam je video na otvaranju tvoje izložbe u galeriji Ulus-a, postavljenu tako da se skriva, postoji za to dobar razlog): očaj kao parališući krik, kao radikalna bezavičajnost, kao odsustvo svake nade; nema tu spasa ni Mesije: mrak, bol, tama, besmisao, jecaj… Šta posle ovoga? Ništa? Ćutanje?
Za trenutak sam poverovao u tvoje reči o tom radu i već mi je neprijatno, vidiš… Ta slika je zaustavljena na pola puta, u njoj ima nekog obezglavljenog vremena, a ono što je nečisto u njoj je nagost prostora, njega nema u bukvalnom smislu, ta slika se rastače… Posle… Ustupci, zagledanje u sliku je ustupak, sa slikom se ratuje… Mislim da je sve ovo, samo postotak šta mi svi osećamo pred svetom, kao i poezija, taj univerzum je pri ruci ali ga ne vidiš, vidimo samo ono što je preostalo, patrljke. Ćutanje… Lepo rečeno, tačnije ideja koju o njemu imamo. Ima u ćutanju lucidnosti, ekstaze, sa godinama nas ta tišina sve stavlja pod sebe, valjada je tišina dar i krvnik.
Ljudi imaju kontradiktoran odnos prema Adornu: ili je posredi hiperinflacija pozivanja na ovog lucidnog estetu destruktivnog Uma, ili neko diletantsko ignorisanje, motivisano nečim trivijalnim poput ’mode u mišljenju’. Čitao sam skoro neki Adornov tekst, kaže: „Umetnost mora, radi ljudskosti, nadmašiti svet u njegovoj neljudskosti“. Tvoja umetnost je sličnog karaktera, neljudska? Da li je to jedini način da razbijemo Maju, opsenu, da budemo neljudski?
Hranimo se strahom od njega smo otekli. Sve je brbljanje osim patnje, ali ona može da se usidri kao neki salonski manir kao i sve. U najboljem slučaju ja se često radom obraćam sebi, taj moj mali monolog u šapatu, neko dohvati, neko ne… Na kraju, ja se više grizem radeći. Iznutra!
No skoro sam razmišljao o lucidnosti koja se zapatila tu negde izmedju tih papira i slika, to je želja za životom koji se uništava, koji se topi, naposletku ne volim stručnost, volim da tražim… A to što je neljudsko je skoro pa status, ideja da ne zaslužujemo ništa bolje! Takve stvari provociraju…
Na kraju, seti se šta smo ti i ja pretrpeli, kakve posledice u smutnim razgovorima po holovima, olinjalih konzerviranih hotela poput Rojala, Bristola, hotel u Zemunu na početku glavne ulice, skoro sam u poslednjoj poseti video da ga više nema… No, vidim da je to sada postala moda, obitavati na takvim mestima, da li je to moda bila za nas? Ne, to su bile bašte u kojima smo se gušili maglom ideja… Ima li tu očaja! Ali taj očaj je bio krik izgnanog princa, vojskovođe, dobošara, bili smo mala vojska za stolom!
Pogledajte i >> Boris Mandić: PESME
Utvare i demoni sa tvojih slika i crteža kao da su ispali iz vremena i istorije, neka subtemporalnost. („Les Chambres D’enfants“) Čini mi se da su nastanjeni u paklu, sioranovskog tipa: „pakao je sadašnjost koja se ne pokreće, napetost u jednoličnosti, preokrenuta večnost koja ne vodi ni u šta, čak ni u smrt“. Opet taj Sioran? Mislim da je neophodno čitati Siorana da bi se razumele tvoje slike.
Pa da, on se pojavljuje kao talog, čak i pre čitanja ja sam postojao u njegovom delu, mislim da je to vanvremenska kategorija, jer sam ogrezao u rasanjenosti i stidu, a kasnije sam brže rastao kroz njega… Upućenost može da uguši darove rada ali može i da izazove padavicu, da potkaže ispod svoje miške, ko si. Međutim, ono što je pradoks, moj rad ulepšava, njegove spise… Ja sam lutka, nisam toliko beskrajno obdaren ništavilom.
U tvojoj umetnosti ima nečeg abnormalnog, neko ludilo, vrištanje. Fuko kaže da ludilo imenuje ono skriveno u utrobi zemlje. Ne krije li se tu opasnost? Pogledaj kako je završio Antonen Artoa, prvo su ga Breton, Aragon i ekipa smutljivaca i karijerista oko njih najurili iz tog njihovog Manifesta; zatim sledi dalja marginalizacija unutar francuskog drustva, pa tragikomični epilog u vidu fizickog zatvaranja u ludnicu.
Nemam svest o tome, to me leči… Postoji li metafizička gradacija za neuspeh, šta to znači… Sve što više radim, osećam da cvet pored mene brže raste, kakav cvet, to je pitanje. Ti misliš na želju i odsustvo želje, ti tipovi su imali želju, dok je Artoavo odsustvo želje stvorilo delo. Ako ćemo tako, volim njegove crteže, sjajni su. Biti opremljen načinom disanja, koje je on primenjivao je zacelo uzdah težak hiljadu tona.
Korozivna snaga Đorđevićeve umetnosti remeti, narušava strukturu stvarnosti, ogoljava ljudsku egzistenciju; to je jedan podzemni teatar kojim paradiraju nakaze, vrišteći: „Čovek je lokalna i bedna pojava, priroda je opsežnija od uma i mrtvi su zauvek mrtvi“.
Razgovor vodio Boris Mandić,
aprila 2015. godine
