MAŠINE KAO JA: Sinestezija mašina koje ne nosimo u sebi

Ian McEwan. Foto: Geraint Lewis. www.writerpictures.com

(O romanu Mašine kao ja Ijana Makjuana u izdanju Čarobne knjige, Beograd, 2019.)

Najnoviji roman čuvenog Ijana Makjuana otvara temu o kojoj smo dosad čitali samo u romanima ili pričama naučne fantastike, a to je tema robota i njihovog prisustva u našem životu. Naime, u alternativnom Londonu koji on vremenski ne opredeljuje, ali po svim okolnostima i po starosti Alana Tjuringa (72 godine) koji je u ovom romanu još živ, radnja se odvija osamdesetih godina gde je Engleska izgubila Foklandski rat, a Tačerica izgubila na izborima i gde ima i interneta. Tu se pojavljuju roboti koji se mogu kupiti i uključiti u svakodnevicu porodice, koja može da sebi priušti taj luksuz. Muški primerci su Adami, a ženski Eve. Čarli, mladi bonvivan koji živi i nekakvoj zajednici sa studentkinjom Mirandom i koji ljubomorno čuva svoju slobodu izbegavajući stalno zaposlenje ulazi u tu modernu avanturu kupujući sintetičko biće koje je nastanjeno kod Mirande. Čarli, pokušavajući da učini svoj život interesntnijim i za sebe i za svoju devojku, i shvatajući Adama kao biće koje bi bilo samo od pomoći, ni ne pomišlja na to da ulazi u ljubavni trougao koji će, kako se stvari odvijaju, otvoriti i jednu strašnu tajnu koju Miranda krije godinama.

Tjuringovi roboti nose u sebi duhovni život, a samim tim i emocije. Pravi Alan Tjuring, koji je, nažalost preminuo vrlo mlad, na svoju 41. godinu, proučavajući morfogenezu imao san o kontrukciji sintetičkih bića, a koji je u ovom alternativnom Londonu kod Makjuana to i uspeo. Emotivna šema Adama registruje mladu i lepu Mirandu, i bez obzira na saznanje da ona već ima vezu sa onim koji ga je doneo u ovaj dom, on se zaljubi u nju, a Miranda strasno želeći da proba intimu sa bićem kao što je on, vodi ljubav s njim. Čarli je zgranut činjenicom da ga je devojka izneverila sa mašinom i vrlo rano počinje da u Adamu vidi neprijatelja.

Priča koju Makjuan vrlo mudro plete posvećena je erudiciji i naivnosti koja se muči oko manipulativnosti veka u kome se roboti, kao čista i neukaljana bića muče da nađu svoje mesto. Adamu je ljubavni tougao nepoznanica i svom snagom ubeđuje svoga gazdu da je ljubav plemenito osećanje i da je to jače od igre takvog vida, kao i to da on ne razbija nikakvu instituciju i ne pravi nikakav društveni i socijalni greh.

mašine kao ja

Sintetičko biće prema ovom romanu ima sinestetički kontekst duhovnog života. Tjuring je u principu to i želeo: konstruisanjem prvog sintetičkog bića da se ljudska bića vrate svojim vrlinama i da se što više udalje od poroka i manipulacije. Ovaj tihi okršaj koji posle nametnutog neverstva prelazi na tretman fundamentalne laži od strane Mirande, pisac rešava sa filozofski prilično komplikovanim zapletom. Miranda krije užasnu tajnu od svog dečka s kojim je već dugo vremena na korak od braka, a to je da huligan, koji ju je silovao u zatvoru samo zbog njenog lažnog svedočenja, uskoro treba da izađe iz zatvora. Adam se najviše gnuša laži. Njegov princip razmišljanja ne može da primi tu činjenicu i Čarli, kao ljudsko biće nagoveštava još jednu manipulaciju koja pravi još veći galimatijas u Adamovoj glavi. Naravno, kao i sva ljudska bića koja se panično hvataju za slamku kada zagusti, Čarli zaboravi na upozorenje ostarelog Tjuringa koji mu vrlo decidno kaže da se roboti ne bave podlostima i da su nepogrešiva bića sintetizirana i oblikovana po ljudskoj matrici, ali usavršavana po drugim principima. Tako Adam, koji ima rešenje za sve probleme, ali na legalan i logičan način postaje najveći neprijatelj još neoformljene porodice.

Pričatajte i racenziju romana Prodana duša

Sinestezija je jedan od kricijalnih ciljeva ljudske civilizacije. Internet resursi i razvijanje sredstava komunikacija su samo početni impuls koračanja ka usavršavanju čoveka koji u ovom alarmantnom dobu treba da se što pre udalji od manipulacije i hedonizma. Makjuan vrlo ograničeno konstruiše priču koja pleni svojom jednostavmošću i svojom impaktnošću, a u istom trenutku deluje kao studija o sinesteziji kao moći zapažanja raznorodnih osećaja proniknutih racionalnim odnosom i načinom kako da se ljudska bića prilagode ovom novom načinom življenja u dosluhu sa gustom gamom informacija koja bi našla svoje mesto u ljudskom mozgu. Ali, zajedno s tim on problematizije i mehanizam u ljudskom biću koji radi po instinktu, a ne po raciju i to je onaj deo koji ima jedinu sličnost sa robotom kojeg vrlo često ovde nazivamo sintetičkim bićem. Instinkt je jedini razlog da i čoveka smatramo mašinom. U romanu „Mašine kao ja“, u stvari nalazimo upravo takvu meta-studiju o mašini u ljudskom biću. Zato se Makjuan i odlučio za taj naslov. Mašina instinkta u Čarlijevom biću rakovodi sa njegovim racijom i zajedno s tim i sa njegovim odlukama da uradi nešto fatalno kako bi spasio svoju vezu Ta ista mašina instinkta za duhovno preživljavanje navodi Mirandu na strahotnu odluku koja joj se posle godine vraća kao bumerang, a ista ta mašina potstiče huligana Gorindža da navede svoj sitni racionalni opseg da uradi zločin silovanjem itd. Te su mašine, naše mašine koje uvek nosimo sa sobom gde i da idemo, šta i da radimo, nesavršene. Adam, kao savršena mašina samo pravi „nevolju u raju“ koji se polako u ovom dvadeset i prvom veku pretvara u Sodomu i Gomoru. Adam kod Makjuana otkriva u sebi i osećaje razočarenja što se vidi u sceni gde on prvi put izlazi sam i kreće se po kvartu želeći da bude sam i da razmišlja o komplikovanoj situaciji u kojoj se našla Miranda, a i o svom statusu primetivši Evu, ženskog robota kako odvode svu iznurenu i uništenu. Tjuring konstruiše i ženske robote, Eve, kako bi nametnuo komunu koja bi, napokon, naučila nesavršena bića da se ogledaju na odavno izgubljene vrline, blagonaklonosti i pozitivnim legalitetom.

U ovom romanu Makjuan neizbežno oslikava ljudska bića kao negativne karaktere. I ljubavne trouglove, i laži i manipulacije su deo tih etičkih kriminala za koje nesavršen čovek nije našao način da ih iskoreni. Nije smislio ni zakon, ni kaznu. Laž se jedino kažnjava u slučaju da ona prouzrokuje nečiju smrt ili nečiji gubitak koji se u romanu i dešava. Ali u principu čovek može da laže, a da za to ne odgovara. Zato, savršeni Adam mudro i postupa: upotrebljava legalitet, moral i etiku koju je konstruisao njegov nesavršeni bliznak i napada ga upravo nesavršenostima istog tog legaliteta.

Pisac na kraju romana parafrazirano govori da nije greh ne biti savršen, da u stvari, jedini je greh upotrebljavati nesavršenost kako bi uništio drugi ljudski primerak. Nesavršenost nema sinestetičku dominantu, ona ima demonsku odrednicu koja je religijski kanonizovana i, nažalost i to se koristi kao opravdanje. A ljudski rod će verovatno morati još mnogo da traga za pravim rešenjem svoje autodestruktivnosti. Makjuan nudi neka rešenja i to je za svako poštovanje.

Autor: Sašo Ognenovski

Share