Marko Mileusnić je rođen 1979. godine, u Somboru. Piše poeziju i prozu. Knjige pesama: Šuma i cvet, Nolit, 2000; Personifikacija meseca, Narodna knjiga, 2004; Eco solutions, KOV, 2023.
SANJAO SAM DA SAM DRVO
Sanjao sam da sam drvo. Tvrde kore,
a meko iznutra. Kako nemio dan osvanu
nad šumom. Mirjana je tražila da dođem
već sutra, il’ se Katarina zvaše? Nisam
mogao da se mrdnem, a ona – bila je ljuta.
Ostade mi samo da se nadam, da ljudi
koji se nisu pretvorili u drveta više ne znaju
da mrze. Jer ja nisam bio te sreće. Prokleta
sreda. Taj dan se uvek klacka na oštrici
srdžbe, a u sokovima stvaraju crne grudvice.
Tad shvatih da ću, bilo il’ ne bilo, ostati,
nedorečen. I zbilja, kada sam se najmanje
nadao, nađoh sebe kako izlazim iz jednog
čvora na grani, i zahtevam, glasno,
da budem posečen.
JA NEMAM BRATA
Ja nemam brata, kao što su nekada imali
Dioskuri. Da mu pružim ruku, kad leđima
o tlo udari, makar i ne bio vešt krotitelj
konja. Ovako, ni razdvojen ne mogu biti,
pa ni udaljen, čak ni izgubljen među
nepoznatim svetom, zalutao u šumi telesa;
ako mi kuću sruše, čemu se vratiti?
Da podelim nešto ne mogu, ni trunku slave,
ni višak besa. Kad mi dođu vrane u misli,
i svi moji drugovi od stakla pobegnu,
ostaću sam. Dok me lovci po šumi progone,
shvatam da bojim se smrti; ali ja samo
tražim brata, neka mu je koža prozračna
kao senka, neka mu je otac i labud baš.
Do tada, samo sam progonjena zver,
ili čak mala životinja, manja nego šakal,
možda samo hrčak, ili vaš.
BUKA
Kakva je to buka? Dok stupaju u prostor,
zaboravljaju koji dan je određen kao zalog
spokoja. Mužjaci, nimalo prijatnog glasa,
naduveni od sopstvenih isparenja. Kradenca,
združeni pohod na smisao života. Da bi
postigli visinu tona, otimaju vazduh,
kojeg ionako ima premalo. Da nije vreme
parenja? U paru? Tad se jurcaju i gone, ko
mačke u februaru. Moram što pre da se
zatvorim, i uvećam svoje – Ja. O! O! pupa
libera. Tako će moje zrno da postane zid
nebeski, i moja dlaka amazonska šuma,
prazan prostor što od ljute mudrosti ječi.
Dok čekam da se to dogodi bubrim, jer sam
i pupoljak, a srdite ženke marširaju bez reči.
GROBLJA
Oduvek sam voleo groblja. Usred jednog
od njih, rođen sam 18. aprila 1979. godine,
sa nogama prema napred. Nekoliko dana
ranije, majka je prolila ulje na pod magaze,
ali nikom nije rekla. Videla je dve ptice
kako se kolju na slemenu, i stranca, kako
pored kuće prolazi i odlazi, negde, gde
imam brata blizanca. Rođaci su doneli
suve šljive i kolače, zatvorili prozore i
pogasili vatre. Komšije su donele mesa
i vina; rođaci su jeli i pili, beše to divna
svetkovina. Znajući kako sam došao na
svet, majka mi je dala grumen almandina,
da mi osvetli dan. I evo me sad – četrdeset
druga jesen, četrdeset druga zima,
bliži se još jedan rođendan.
POČEO JE RAT
Počeo je rat. Jedan čovek je utrčao u kafanu,
zapaljene glave. Uskoro, dođe i drugi, da
onome gleda u drob. (Drob je inače ružna reč,
ako postoje ružne reči koje se izgovaraju
ružnim, prljavim jezikom). Posvećen u tajne
svog zanata stari haruspeks vrši inspekciju
jetre, mumla skrivena znamenja, ruke su mu
mirne. “Glava je tu, malo povijena, ali glatka
kao oko, bez kvržica i prišta”. Napolju fijuče,
ali ne postoji ništa što bi starog meštra moglo
da zbuni. “Svi znakovi su dobri, neće biti
razloga da se čeljad struni”. “Bravo meštre!”,
povikaše uglas svi prisutni; i nazdraviše,
i zapevaše; i probudiše verglaša, što je kunjao
sa strane. Počeo je mir. A onda, još jedan
čovek je utrčao u kafanu, zapaljene glave.
