Marko Mileusnić je rođen 1979. godine, u Somboru. Piše poeziju i prozu. Knjige pesama: Šuma i cvet, Nolit, 2000; Personifikacija meseca, Narodna knjiga, 2004; Eco solutions, KOV, 2023.
1
U Večetu, lučkom gradiću u okrugu Samerset,
na jugo-zapadu Engleske, gradske vlasti su
podigle spomenik čoveku sa albatrosom oko
vrata. Malo dalje odatle, možda u dvorištu
crkve svetog Dekumena, ali pre negde usput,
za vreme šetnje kroz opojno zelenilo Kvantok
Hilsa, tačno 206 godina ranije, pesnik Semjuel
Tejlor Kolridž digao je unešto sličan spomenik
istom čoveku, ali u svojoj glavi. Svi znamo
kako priča ide. Stari mornar je ubio božje
stvorenje, a potom na avetinjskom brodu prošao
kroz niz neprijatnosti, koje je preživeo isključivo
zahvaljujući svojoj dobroj duši. Zbog učinjenog
prestupa kažnjen je dvostruko, sa mrtvom
pticom oko vrata, i obavezom da o svom
iskustvu pripoveda drugim ljudima. Molitva
mu je pomogla da se reši ptice, a ostatak
kazne je izdržavao gnjaveći goste po venčanjima.
Mo’š misliti. “Say quick – quoth he – I bid thee
say, what manner of man art thou? ” Budući
da njegova priča nije imala očekivano dejstvo,
a u spomen na onih dvesta ljudi, koji ni krivi
ni dužni premetnuše svetom (kojima se na grbaču
može navaliti jedino nedostatak jasnog stava,
takoreći neodlučnost), gospođa K. V. mu je, sa
ostalim članovima Muzeološkog društva
Market House iz Večeta, a uz pomoć skulptora
Alena B. Heriota, natakla onog albatrosa
natrag na vrat, i tu ga ostavila zauvek.
2
Pričalo se da je na adresu Paviljoensgracht 72,
u Hagu, početkom februara meseca, davne
1677. godine, na ime Benedictusa de Spinoze,
stiglo pismo pečaćeno na nebu. Celokupan
sadržaj pisma ostao je poznat samo njemu,
i udovici Van Velen, koja je do kraja
Spinozinog života krišom pokušavala da
otkrije šta fali njenom kuvanju. Upravo
zahvaljujući ovoj dami, znamo za nezapamćen
sukob, koji je uzdrmao odnose u nebeskoj
jerarhiji. Naime, rešenje svetaca od 27. jula
1656, pročitano iznad drevnih svitaka,
zaštićenih autoritetom Isusa Navina i proroka
Jeliseja, poništeno je. Žalbu na prvu presudu
podneo je jedan od palih anđela, koji se nije slagao
sa odlukom svojih doskorašnjih drugova. Razlog
za njegovo protivljenje beše čudnovat – tvrdio je
da Kristijan Hajgens nikada ne bi otkrio Saturnov
mesec,bez pomoći Spinozinih sočiva; što su, na
kraju, svi morali da prihvate. Pričalo se i da je,
sit staklene prašine, odbijao hranu do sudnjega
časa, i da su mu na sahranu došle samo
četrdeset dve male lasice; da, da, samo
četrdeset dva majušna modusa, iz čijih su
majušnih okica kapale suze svih mogućih,
beskonačnih svetova.
3
“Jedan ti je od ovih poslednji! – Egy ezekből
végórád!” Ovaj dvojezični natpis se nalazi
ispod sunčanog sata, na južnoj strani zdanja
Župnog dvora u Somboru (nekadašnjeg
samostana somborskih franjevaca, u blizini
crkve Presvetog Trojstva i trga sličnog imena),
a u prevodu na sve jezike sveta znači isto.
Oduvek sam se pitao šta je bio razlog da se na
ovaj način naglašava tako očigledna stvar,
i da se poruka zapandrči iznad glava ljudi
što su na “Pijacu u lancima” došli da kupe
luk i krompir. Slika iznad natpisa bi mogla
da bude od pomoći, ako joj se pristupi
kroz tumačenje simbola, kao što su činili
Ševalije i Gerbran. Sa desne, istočne strane
imamo zid i na njemu petla, koji, u osvit dana,
najavljuje da počinje nešto, ali sa leve, zapadne
strane. Šta bi to nešto moglo da bude nagovešteno
je uz pomoć lobanje ispod zida, koja pada tačno
u pola tri, ni tamo ni ovamo, što za cilj ima da
njenu svetlu simboliku potamni, i svede na
funkciju zastrašivanja prolaznika. Da su idejni
tvorci slike poznavali pomenutu gospodu, lobanja
se nikad ne bi našla tamo gde se našla. Rečnik
nudi nekoliko mogućih tumačenja simbola petla,
od kojih većinu treba odbaciti zbog kulturološke
nepodudarnosti sa običajima našeg podneblja.
Kao logičan izbor nameće se pasaž iz Knjige
o Jovu, gde tragični junak postavlja retoričko
pitanje – “Ko li je pamet ulio u petla?”
Produbljivanje ovih redova nije neophodno,
jer se bogomdana petlova pamet sastoji isključivo
od nepogrešivosti kojom najavljuje izlazak sunca.
Nasuprot petlu imamo anđela koji u levoj ruci
drži gnomon što već 170 godina nepogrešivo
pokazuje pogrešno vreme, i time nas, posredno,
kako samo anđeli znaju, navodi na zaključak da
je suština ovog sveta bezvremena. Kada se stvari
ovako postave, kompozicija predstavlja borbu
između anđela i petla, u kojoj bi, svakako, morao
da pobedi pametniji. (Ako se pažljivije gleda,
vidi se da anđeo u desnoj ruci ne drži Knjigu,
nego ciglu). Poruka, dakle, nije upućena nama.
Zato je teško shvatiti zašto i dalje postoje oni
koji tvrde da se na pijaci još uvek može sresti
nadrndani Jovan Čokor, u čijoj mrkoj glavi je
ova provokacija i nastala; ali i franjevci, kako
u malim grupicama kupuju luk i krompir,
dok ih prodavci pozdravljaju
sa “Hvaljen Isus i Marija”.
4
Postoji jedno selo, tek sićušna tačka na
leđima vulkanskog zmaja, na obronku
planine iznad Kuska, u kojem žive ljudi,
čiji jezik nisam poznavao. Koža im je preplanula
od blizine sunca, a pluća su im puna retkog
vazduha. Bio sam turista sa istoka, u zemlji
koja i nema ništa osim istoka. Teško sam disao,
noge vukao polako, prođoh pored jedne
kuće, a dečak me sa prozora upita na srpskom:
“Koliko ima oblaka u tvojoj zemlji?” Pet ili
šest – odgovorio sam – to je kod nas tako. Na
tržnici zapazih da mi je starija žena upala u oko,
prodavala je listove koke, reče mi: “Znaš,
Kordiljeri su španska reč. Španci su nas upoznali
sa Isusom Hristom, i bili bi još milostiviji
prema nama, samo da nismo ovako visoko”.
Imala je na sebi odeću živih boja, maših se
za telefon da napravim sliku – ali ništa od toga,
pošto izmišljene stvari, kao što su telefoni,
ovde ne postoje. To mi potvrdi i domaćin iz
Kuska, što je došao da kupi krompirovog
brašna, po čijim rečima su na lokalnim
putevima nestajali kamioni puni solarnih
panela i opreme za radiodifuziju. Kada sam
ga pitao zašto se ovamo penje da bi pribavio
tako dostupnu stvar, odgovorio mi je: “Jeste,
ima ga i kod nas, ali i oni moraju od nečeg
da žive”. Mudar čovek, pomislih, i rekoh
mu to, a on će meni: “Samarkand je naš grad
pobratim, pored njega još i Havana i Atina”.
Tada sam odlučio da ne odlazim odavde.
Do kraja istog dana sam naučio kečuanski,
oženio meštanku po imenu Časka, izrodio petoro
dece, dva dečaka i tri devojčice; sad se zovem
Ačik, i imam dve lame parkirane ispred kuće.
5
Oh, da, voleo bih da napišem debelu knjigu.
Da u nju stavim debele ljude, što imaju
debele ruke, debele oči, debelu kosu i debele
glave, da u njih debele misli stanu. Svašta
bih još stavio debelo, debele strahove i želje,
debela očekivanja, tačke i zareze debele,
stavio bih, i te kako, baš na svaku stranu.
Ništa se tu ne bi našlo tanko, ništa osrednje.
Sve kipi, sve prepuno, svega ima, o-ho-ho!
Vidiš kako puca, kako pršće, sve je gala,
samo kaži, moj prikane, samo kaži – mašala.
Nema da se smanji, da se stane, nešto dole,
samo uvis, i ustranu, da se raste, jednostavno.
I ti dođi u moju knjigu, ništa neće da ti fali,
biće u njoj puno i loja i masti. Popni se
sa mnom, na ovaj zidić u hladu, da jedemo
debele trešnje, pljuckamo koštice, i zajedno
prdimo od slasti.
