Marijana Čanak (1982, Subotica) završila je studije književnosti u Novom Sadu. Piše prozu. Dvostruka je dobitnica književne nagrade „Laza K. Lazarević“ za najbolju neobjavljenu savremenu pripovetku. Objavila je knjigu proze „Ulični prodavci ulica“ (2002), zbirku priča „Pramatere“ (2019, 2023) i roman „Klara, Klarisa“ (2022), koji se našao u finalu NIN-ove i Vitalove nagrade. „Put od crvene cigle“ (Bulevar Books, 2023) je njena druga zbirka priča u kojoj je objavljena i priča Probuđena.
Rodila se u posteljici. Dva dana su žene obletale oko trbuha njene majke, masirale, dozivale i pevale. Kad je sve utihnulo, samo je izletela. Bilo je četvrt do tri. Sama se uspuzala do majčinih grudi i počela da sisa. Njeno hranjenje bolelo je više nego porođaj. Ujedala je i vukla kao da iz nabreklih bradavica isisava podzemno mleko. Kad je sita i čista, tad najglasnije plače. Žene se opet sjate u pomoć, pa je naizmenično privijaju uz sebe i ljuljaju. Izmori svaku. Jedna osvane s crvenim pečatima na licu, druga sa sedim pramenovima, trećoj se rascveta kurje oko. Njena majka već je rodila troje, a s njom je sluđena kao prvorotkinja. Čupa kosu, trga grudi, grebe se po butinama. – Šta sam zgrešila da tebe dobijem! – vrišti nad kolevkom. Zapomaže za svojim starim životom sve dok je muž ne ščepa za vrat, pa je prilepi uz zid kao mušicu. – S kim si je pravila, govori! – gleda je zakrvavljenim pogledom i viče. – Znaš dobro da nikad ne omanem! Seme mi je valjano, mušku decu daje, a ne čudovišta! Kurva rodila kurvu! – Pušta je da sklizne niz zid, da se skljoka kao pohabana vreća. Izlazeći pljune u kolevku, pa se sav zgađen sjuri u prvu kafanu i ne vraća se danima. Da im ćerka ne razori kuću, odneli su je babi na čuvanje. Tamo je prohodala i progovorila. Posle su je vratili. – Imaće posla u kući. Nek služi braću. Nek se uči.
Kad navrši pet godina, majka je uči da mesi hleb. Uči je strpljivo. – Sad ćemo ga pokriti i ostaviti da naraste. – Čim se majka okrene drugom poslu, ona trga komadiće testa i oblikuje ih u čovečuljke. Ređa ih ispred sebe, probada ih viljuškom i ječi umesto njih, jednom odrubi glavu, a druge nagoni da se njome loptaju, neposlušnima kida udove, pa ih presađuje drugima na leđa i smeje se toj četi malih čudovišta koja se kote pod njenom rukom. Majka je zgranuta, gleda je otvorenih usta. – Nek mi oprosti ovaj hleb, ubiću je golim rukama! – prosikće i ustremi se na dete. Mala je zaustavlja pogledom. – Ššš! – stavlja prst preko usta. – Čuješ? Neko kuka! – Majka sluša kao omađijana, srce joj zatutnji u oba uha. Čuje plač i zapomaganje, crna odeća šušti i natapa se slanom vodom, čuje kako zjapi iskopana raka, voštanice cvrče, venci se pletu u posmrtne počasti. – Umreće neko! – čuje dečji glas i prene se. Pukne je preko usta, pa pokupi rasute čovečuljke i umeša ih nazad u hleb. Sve će zaboraviti. – Dečja posla! – pokušava da umiri samu sebe. – Sve na igru okreće i izmišlja! Svi smo to radili ko deca, zaboravilo se. – Sutradan sama mesi hleb. – Neka je, još je mala, naučiće se, ima vremena – govori pojačavajući vatru. Kako stavi hleb u pećnicu, muž joj se s vrata stropošta na kauč. – Umrla mi stara – kaže i pokrije oči.
Kad je navršila sedam, nevoljno su je poslali u školu. – Škola je za dangube. Glupostima im pune glavu, prave od njih neradnike! – otac gunđa, a majka joj krvnički zateže pletenicu. – Nek ide, od nje ionako nema ništa! – zaključi, pa pljune na prag. – Šta je začešljavaš čitav dan, ne sprema se za udaju! – drekne i zapreti šakom. Majka podigne ruke da zaštiti glavu, a ona istrči iz kuće. Trči ko bez duše, nijednom se nije osvrnula. U školi voli knjige, drugu decu ne može da smisli. Vodi duple sveske – jednu za sebe, a drugu sa izmišljenim lekcijama i lažnim zadacima, za slučaj da neko zatraži da od nje prepisuje. Ubrzo niko od nje ne traži ništa, ostavljaju je na miru. Ni sa kim ne deli ni odmor, ni užinu. Učitelji ne osporavaju da je bistra, ali ih neka jeza podilazi od njene bistrine. – Bistra ko gorske oči! – sašaptavaju se. – Svu pamet ovog sveta da pokupi, srećna neće biti!
U četvrtom razredu optužena je da je ukrala sat. Svi iz razreda upiru oči u nju, dok zlatokosa iz prve klupe stoji pred učiteljem i objašnjava plačnim glasom: – Plavi sat. Kopča se ko narukvica. Ujak mi ga kupio u Beču. Mama će mi ruku odseći ako ga ne nađem! Samo neka ga vrati, nikome neću ništa reći! Nemojte nikoga kazniti, samo neka mi se vrati šta je moje! – Ona oseća sve te poglede, zavlače joj se pod suknju i mile po nadraženoj koži kao mravi, pretražuju svaki pedalj njenog tela, traže plavi sat. – Progutala ga je! – sašaptavaju se, pokazuju na nju i zlobno se smeju. Ne odajući ni trunku uznemirenosti, ona mirno crta u jednu od svojih duplih svezaka i ne odvaja pogled od papira. Učitelj zahteva da svima pretrese torbe i džepove. Svi poslušno istresaju knjige, sveske, peratonice i ostatke hrane na klupe. Ona završava crtež, oživljava ga hitrim nanosima senki i zatvara svesku. Zadovoljna je. Saginje se da vrati svesku u torbu, ali je učiteljeva ruka zaustavi. Stegne je oko zgloba i sveska padne pod njegove noge. – Da vidim kakav to zapisnik vodiš – kaže podrugljivo i zagleda se u crtež. Usna mu zatitra, lice promeni boju, njoj pulsira oko zgloba. – Šta je ovo!? – viče i okreće crtež prema razredu. – Sat! Sat! – učionicom odjekuje kao eho. – Moj sat! – skoči zlatokosa, pa pruži ruku kao da bi ga iščupala iz sveske. Učitelj trlja slepoočnice, utišava razred, zarekao bi se da se kazaljke pomeraju na tom nacrtanom satu. Kad svi utihnu, začuje se glasno otkucavanje sata i opet nastane graja. Učitelj baci svesku kao da je ukleta. – Vrati sat! – naredi joj. – Nije kod mene, to je samo crtež – ona odvrati mirno. Učitelj joj zalepi pljusku. – Gde je sat? – zaurla. – Znam gde je, ali ne smem da kažem – odgovori staloženo, gledajući ga ravno u oči. Pljusne je još jednom i raskrvari joj usnu. – Govori! – Obrisala je krv rupčićem i namestila pletenicu. – Na ruci vam je – kaže. Učitelj zamahne da je ponovo udari, ali mu ruka ostane u vazduhu kao skamenjena. Plavi dečji sat bio mu je urezan u kožu. Sa svakim otkucajem kopča se dublje zarivala u meso. Nisu ga mogli skinuti a da ne seku.
- Slobodne žene spartanske: O jed(i)noj istorijskoj studiji
- NEPRILAGOĐENI – roman o Turskoj na razmeđi Istoka i Zapada
Više razrede završava trista kilometara dalje, poslata kod pratetke za koju se priča da je majka mnogima, iako nikad nije rađala. Pratetka živi sama u omanjoj kući. Smestila ju je na krevet u hodniku, a kraj uzglavlja joj stoji kartonska kutija s tek izleženim pilićima. – Taman da mi o njima povedeš računa! – govori joj zadovoljno, tonom koji obećava da u životu kad-tad sve dođe na svoje mesto. Pratetka je ne kinji, pilići đubre njen krevet kao kakve gigantske dvoglave ptice, a ona im se sveti kroz snove. Sanja kako ih žive čerupa, otkida im noge i baca ih preko krovova, boji im kljunove, pa od njih pravi šarenu ogrlicu. Nova škola je dobra, pratetka joj ne brani da radi zadaću i podučava je praktičnim veštinama. Odsekla joj je šiške, kupila joj je kratku kariranu suknju i belu bluzu. – Kad vidiš momka koji ti se svidi, ovako napravi – kaže i navlači joj šiške preko očiju. – Kako ove šiške bodu moje oči, tako njega srce i srčane žilice za mnom! Triput ponoviš, pa duneš sebi u nedra. Svaki će biti tvoj! – Ne zanimaju je momci, pa samo oduva šiške sa čela, ali pamti svaku pratetkinu reč.
Na časovima biologije otkriva novi svet pod mikroskopom: pokorica luka, list breze, mahovina, latica kamilice, opnasto krilo vilinskog konjica, muvino oko, pipci noćnog leptira, zlatni prah lastinog repka, zrno bibera, pljuvačka, ljudska dlaka. Isečci sveta sadrže u sebi cele svetove. Ushićena je, sve želi da stavi među stakalca, pa pod mikroskop. Čini joj se, mogla bi provesti život ne radeći ništa drugo. Pitaće pratetku da joj kupi mikroskop, ali prvo mora podrobno da joj objasni šta je uopšte to, da ne bi završila s naočarima na nosu. Pratetka joj kupuje stonu lampu s lupom. Nije oduševljena, ali čas na kome nastavnica biologije secira žabu daće svrhu toj napravi. Mali čas anatomije odvija se za njenim stolom, ponos i uzbuđenje komešaju joj se u grudima. Nastavnica razapinje žabu, veštim potezom zaseca joj kožu i otkriva njene unutarnje organe. Žaba je živa, pulsira. Nastavnica joj daje metalnu pincetu da njome dodirne ogoljenu bedrenu kost. Rado bi je iščupala i ponela za suvenir. Druge devojčice posmatraju s pritajenim užasom, strepe da će žaba poskočiti na dodir i zalepiti se nekoj na lice. Žaba i dalje nemo pulsira, predaje svoje rasporeno telo nauci u dečjim rukama. Ona kucka žablju koščicu i zažarenog pogleda nabraja u sebi: – Kad bismo joj srce spljeskali pod mikroskopom, pluća potopili u vodu, razmotali creva… – Čas je prekratko trajao. Žaba je zgužvana u plastičnu čašu. – Ko će je baciti u klozet? – nastavnica šara pulsirajućom čašom po razredu. Svi uzmiču, ona podiže ruku, steže dlan oko čaše i maršira hodnikom, rešena da kod kuće ponovi ovaj eksperiment. Pod lupom zaseca žabe, guštere i sitne glodare. Uzbuđuje je koliko su živi dok umiru.
Raspuste nevoljno provodi kod kuće, usamljena kao u tuđini. Pomaže majci i dosađuje se radeći. Čisti podove, guli krompir, istanjuje meso, glača tanjire, prostire veš. Majka se ne zaustavlja. – Sad ćemo nas dve to začas! – govori. – Za dva para ruku, to je ništa! Kad zbraja zadatke, uvek počne sa ne bilo ti zapoveđeno. – Ne bilo ti zapoveđeno, bi li pokupila one jabuke? Bi l’ mogla prosejati brašno, pa razvući kore? Ispeći pitu. Odneti braći. – Od braće je oduvek otuđena. Ne vole kad se vrzma oko njih, sumnjičavi su prema njenoj hrani. Ispod oka gledaju koliko se zaoblila, izbegavaju joj oči, ne znaju o čemu bi s njom progovorili. Najstariji skuplja značke. Kad je majka pošalje da pospremi za njim, ona koristi priliku da razgleda njegovu kolekciju. Zagleda podlogu na kojoj su značke pribodene, dobro bi joj došlo nešto takvo za pribadanje zlatokrilih buba i leptira. Pribadala bi ona i skakavce, naročito one goleme žute, sa crvenim nogama, samo ih prvo treba očistiti iznutra, da ne trunu. Jednom ju je brat zatekao kako prstima čita njegove značke i namrgodio se kao otac u malom. – Šta radiš tu? – Gledam. – Samo slepci gledaju prstima. – Srednji brat voli lov, uči kako se prepariraju životinje. S njim bi možda i imala o čemu da priča, ali oseća da bi on unapred ismejao svako njeno pitanje. Iz zida njegove sobe izbija glava mrtvog jelena. Rogovi su mu nešto veći od kozjih, oči ko od stakla, njuška suva i crna. Ponekad svetlost tako pada u sobu da jelen izgleda nasmejano, kao da trijumfuje što je glavom probio zid. Pomilovala bi ga, šapnula bi neku tajnu u njegovo dlakavo uvo, obmotala bi ruke oko njegovog presečenog vrata, ohladila bi glavu pored njegove. Najmlađi brat krije knjige pod krevetom. Mnogo knjiga. Ako uzme jednu da se razonodi, niko neće primetiti. Uzima najdeblju i začudi se kako je lagana. Kad je otvori, vidi da su listovi izrezani po sredini i da bratu ta knjiga služi kao kutija u koju pohranjuje skaredne slike. Slike razbacanih tela, gole kože, raskrečenih nogu, stršećih zadnjica, golemih zuba oko purpurne bradavice. Zgražava se dok ih gleda, a istovremeno je nešto nagoni da lista dalje, da očima proguta sva ta tela. Vratila je knjigu na mesto i povremeno je pozajmljivala. Sve dok joj najmlađi brat iz čista mira nije rekao: – Idi svojoj kući! Što si i dolazila, samo unosiš pometnju!
- Prustovski senzibilitet poetike spoznavanja u prozi Gazdanova
- Viktorijansko doba i “ženska književnost”
Na jesen se vratila kod pratetke, kući više nije odlazila. U završnom razredu osnovne škole na času biologije odgovara celogodišnje gradivo i briljira. Njeno poznavanje rasporeda kostiju i mišića, mreže krvnih sudova, neuronskih mapa i limfnih čvorova, uvezanosti svega što pulsira ispod kože izaziva strahopoštovanje. – Šteta bi bila da ne upišeš gimnaziju – kaže joj nastavnica. – Takav talenat ne sme stati! – Do kuće lebdi, tlo je paperjasto pod njenim nogama, sve se rastače kao maslačkova glava. Jedva čeka da pita pratetku šta je to gimnazija. Pratetka nije oduševljena. – Ona zgradurina kod pijace, čula sam da tamo muče decu. – Ona bi rado pristala na mučenje, samo da je ne vrate kući. – Bolje izuči kakav zanat – ubeđuje je pratetka. – Evo, ja ću te naučiti da šiješ. Vid mi je oslabio, al’ toliko još mogu! Kome uzmeš meru, toga imaš u šaci. Još ako napraviš da ga odelo tu steše, a tamo izduži, doživotno si ga zadužila! Šta ti više treba za dobar život? Svemu ću te naučiti! – Gleda u pratetku kao da će se svakog trena zaplakati. Ako bude prinuđena da šije, nagutaće se dugmadi, izbošće se otrovnim iglama, iz inata će zaspati i probudiće se tek kad bude sigurna da su pomrli svi koje zna. – Dobro, šta imaš od te gimnazije? – Imaću biologiju triput nedeljno. I četiri godine da razmislim. – Pratetka gunđa, sumnjičava je prema toj vrsti uhlebljenja, ne zna nikoga ko se usrećio u nauci, još manje u prosveti, ali na kraju popušta. – Sad se čitav život mlatite po tim školama, a kad ćete živeti? Dobro, neka ti bude.
Čini joj se da u gimnaziji susreće sebi slične, ali brzo uviđa da se prevarila. Njeno ime u dnevniku remeti niz čuvenih i uglednih prezimena, na to je ponosna od prvog dana do mature. Prezire momke sa gitarama umesto leđa, naziva ih beskičmenjacima koji kradu tuđe akorde, ofucani kao notna sveska u torbi prvaka. Oči joj se natraške izvrnu kad devojke povedu priču o pomadama i vodootpornim trepavicama, o nužnosti suzdržavanja od čokolade ako ti je stalo da ti lice bude glatko kao papir. Muka joj je od parova koji se pipkaju po ćoškovima, upisuju inicijale u srca, raspliću prste sa strepnjom, kao da im je školski čas duži od sibirske zime. Ružnjikave, neugledne, pegave i neprilagođene rado bi s njom osnovale pleme, ali nju to vređa. Radije nema nikoga. Ne ide na rođendanske proslave, ne izlazi petkom uveče, bojkotuje organizovana bežanja sa časa i ekskurzije na kojima se koitalne igre smenjuju sa obilascima manastira. Ništa od toga ne pada joj teško koliko činjenica da biologija nije ono što je bila. Ako se ukrste rogata krava i bezrogi bik, koja je verovatnoća da će tele imati rogove – ni najmanje je ne zanima. Do mature će potrošiti svaku žudnju za otkrićem.
Na časovima fizičkog ne preznojava se od trčanja i razgibavanja, nego od nelagode. Profesor ima zloban pogled. Pištaljkom među zubima izdaje im naredbe, ona se zbog toga oseća kao cirkuska pudla. Postrojava ih, pa im zuri u poprsja, ocenjuje jesu li dovoljno bujne, bele i čvrste. Nešto u njegovom oku podseća je na ljutitog oca, podozrivu braću, nepravičnog učitelja. Sve od čega se sklanja sjatilo se u tog čoveka. Dugo posle časa na koži oseća njegove zenice, pa se trlja grubim peškirom, riba dok joj se koža ne užari. Odrala bi se, samo da njega skine sa sebe. Na času gimnastike predugo drži ruku oko njenog struka dok je pozicionira na gredi. – Pala bi da sam te pustio! – viče, izruguje se kako je nespretna i nestabilna. – Drži ravnotežu! – Ispravlja joj leđa, pa joj zavlači prste pod kopču brushaltera. Lice joj se zacrveni kao zvuk pištaljke. Na naredni čas dolazi bez opreme i traži poštedu. – Zbog čega bih te poštedeo? – pita podrugljivo. – Dobila sam. – Glasnije, ne čujem šta kažeš. – Dobila sam – ponovi. Profesor prelista svoju svesku, nađe njeno ime i pritisne ga kažiprstom kao da gnječi zalutalu bubu. – Dobijaš dvaput u mesecu? – pita. – Znaš da imam pravo da proverim? Posle časa, u moj kabinet! Ili marš na teren, odmah! – Nije se pomakla s klupe. – Dobro – rekao je, zaokružio joj ime crvenom linijom i dunuo u pištaljku.
Do kuće je trčala ko da je vragovi ujedaju za pete. Sela je pod tuš i pustila da voda spere sve, i sramotu, i krv iznutra. Čuje pratetku kako drema u fotelji, priđe joj, čučne uz nju, obgrli je oko kolena, raspe mokru kosu po njenom krilu. – Nauči me da šijem – kaže joj. – Hoćeš li? – Pratetka se prene, odsutno je pomiluje po licu. – Već si se vratila. Osuši glavu, prehladićeš se. – Sad ću. A onda ćeš me učiti? – Šta bi šila? – Matursku haljinu. – Prvo ćemo ručati. Gladne smo nervozne, a igla ne sluša nervozne prste. – Pratetka se uzvere na stolicu, otvori orman, izvadi rolnu tirkizne svile i pogladi je kao usnulo dete. – Znala sam da će taj dan doći – kaže. Posle ručka je uči. Crta kredom po platnu, ređa igle po debljini, namotava i uvlači konce, mašina prede kao sita mačka. Ona kupi ostatke platna i pravi od njih punjenu lutku. Pratetka se smeje. – Šta će ti to, velika si za bebe! – Za vežbu. – Lutka je muška, ima pištaljku u rasečenim ustima i šiljatu dugmad umesto očiju. – Ako bodu šiške, igle bodu još bolje – pomisli, pa proburazi lutki prepone. Kako igla probode lutku, tako ona progleda iz trećeg oka. Vidi izbljuvane dlakave lopte u sali za fizičko, zapišan teren, slomljenu pištaljku, dva zuba iščupana iz korena. Vidi njega kako krezub i ćelav mokri u sopstvenu postelju, zahvalan bogu što ne piša krv. Vidi proslavu na kojoj se niko ne pita zašto njega nema. Zadovoljna onim što vidi, pokopala je lutku. Onda zavuče prste u međunožje, pa crvenom tačkom markira sebi čelo. Probuđena je.
Marijana Čanak
Iz zbirke „Put od crvene cigle“ (2023), Bulevar Books, Novi Sad
