Marija Vulović rođena je u Užicu 1978. godine. Diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu, grupa za srpsku književnost i jezik. Višestruko nagrađivana na književnim konkursima, objavljivala poeziju u Književnim novinama (2022), Balkanskom književnom glasniku (2023), Književnim vertikalama (2020, 2023), Međaju, Međašu, Srebrnom vjencu, Ćirilici, Zelenom konju, Suštini poetike, Kirki, kao i na brojnim veb-portalima u zemlji i van nje (Kazaljka, Kvaka, Filozofski ogledi… ). Lektor je i korektor nekoliko univerzitetskih udžbenika i naučnih monografija. Živi i radi u Čajetini. Majka je triju devojčica: Vanje, Sare i Sanje. Autor je zbirke pesama Odmrežavanje (KOV, 2023, urednik Mihajlo Pantić), za koju je recenziju napisala Tanja Stupar Trifunović.
JAZUK
Valjda je to prva reč
Koja je iskočila iz tanjira
I bubnula o čekić nakovanj i uzengiju
Mog desnog uva
Jazuk je ne ostavljaj dušmanima
Mora sve da se pojede
Govorila je baba
Bila je izričita
Nije se igrati s jazukom
Zaključila sam
I gutala sam hrabro
I kad se nije moglo
Kad se vraćalo iz utrobe
Jazuk je javljalo se odnekud
Uvek iznova
I ja sam korom hleba
Omazivala tanjir
Kako se ne ugojiš makar od jazuka
Pitala me jednom sveznajuća susetka
Ne da joj rđa bubnula je odnekud
Odavno pokojna baba
Znači rđa je jača od jazuka
Zaključila sam
I nije mi bilo svejedno
NEMAM VIŠE VREMENA
Zaposela me Rupi Kaur
Ona je mlada i darovita
Njeni stihovi
Nezaustavljivo plaču
Upalilo se crveno
I opet se odužilo
Naprečac donosim odluku
Prihvatiti stvari koje ne možeš
Promeniti
Taj semafor na primer
Hrpu neplaćenih računa
Zjapeće ništavilo
Potrošačke korpe
Adolescentske krize
Najstarije kćeri
Vrisak neopranog posuđa
Sivilo vlastitog odraza
U popljuvanom prozoru
Prigradskog autobusa
I ovo turobno jutro
Neokapitalistički zamah
Jalove obdanice
Potom (a to je najteže)
Nadute guše onih koji su
Se snašli
Njihove trbuhe-mešine
Onda i nas posrnule
Zaboravljene heroje
Petooktobarske revolucije
Zviždače i odlikaše
Prevarene
Iščašene
Svojeglave
Imati hrabrosti i reći
Ne znam sve me to prevazilazi
Kao Pantićeva Gorjana Potokar
U jednoj priči
U jednom toaletu
U aseptičnoj pustinji
Punoj keramičkih pločica
Neka ružičasta devojka
Smeje se svim svojim zubima
I svim svojim obrazima
Čarape su joj prekratke
Za ovaj novembar
Koji polako umire
Pomislim
Ne bez
Da sam i sama
Prilično umrla
I ove jeseni
SLOVO O HOMO SAPIENSU
Nije potrebna naročito
Oštroumlje
Da bi konstatovala
Bogohulno poričući
Pranačelo
Statistička verovatnoća
Da te ugrize vuk
Približno je jednaka nuli
Daleko je izvesnije
Grišće te ljudi
Zarivaće pobesnele čeljusti
Krvave očnjake
Po tvojim rebrima
Po tvojim dojkama
Obesni su i zluradi
Sinovi Adamovi
Ne prodaju se vučice
Za krpe i belenzuke
Nego kćeri Evine
Ne vrište deca u Gazi
Jer ih vukovi ganjaju
Nevolja je s ljudima
I od ljudi
Pod njihovim zubima
Rebra puču
Nisu vukovi
Kidisali na Isusa
Sadisti
Mazohisti
Pticokradice
Ribokradice
Psihopate
Sociopate
Smutljivci
Prevrtljivci
Potkupljivci
Mekušci i
Bezdušci
Nisu vuci
