Marija Aleksić je rođena 1981. u Jagodini gde je završila osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirala je 2006. na Filozofskom fakultetu u Beogradu na grupi za istoriju. Zaposlena je u osnovnoj školi gde radi kao nastavnik istorije. Najviše voli istoriju 19. veka i posebnu pažnju posvećuje istoriji svog rodnog mesta. Koautor je projekta ”Moja Srbija između ljubavi i rata”, koji je nagrađen kao jedan od najboljih primera dobre prakse za 2018. godinu. Njena priča ”Gazda Ranđelova kafana” je štampana u Portalibrisovom izdanju ”Veliki srpski 19. vek ”.
Julka je morala poslom da dođe u glavni grad. Prodavala je živinu i od toga hranila svoje petoro dece. Daleko beše Jagodina. Julka nije bila pismena, ali je čula od učenih ljudi da ima oko sto i nešto kilometara puta. Julka je putovala vozom. Sela bi u ranu zoru i vozila se punih šest sati. Nosila bi kutiju punu pilića koji su se tek izlegli. Imala je ona naručioca domaće živine koji je zahtevao samo prave, domaće piliće. Našla ga je Julka preko brata koji je radio kao mesar u hotelu Bristol. Na uglu kod starog hotela Julka je svakog petka čekala svog naručioca da mu preda kutiju a on njoj vezu crvenih ‘iljadarki. Za vezu koju bi dobila, mogla je da prehrani tri odrasla momka i dve stasale kćeri. Muž joj je umro posle rata odmah. Bio je u partizanima. Marko beše lep čovek, visok i zadrt. Tri puta su ga Nemci ranili. Jednom je zadobio povredu noge, jednom stomaka a treći put oka. Vratio se sakat i ćorav. Julka je ćutala jer je znala koliko je on sujetan. Nije htela reč da kaže. Deca bi ga katkad pitala gde mu je oko, a on je odmah izlazio iz sobe, kao da nije čuo pitanje. Te 1947. Marko se razboleo. Umro je iznenada. Niko nije očekivao da partizan koji je preživeo toliko borbi, sremski front i odbranu grada, poklekne pred nekom nepoznatom bolešću. Tiho je otputovao. Tiše je otputovao nego što je odlazio u rat.
Julka je ostala sama. Bila je niska i zdepasta, ali toliko energična da je mogla da pokrene lokomotivu. Tako su joj deca govorila. Njene oštre crte lica su govorile da je umorna, da joj treba mira ali Julka nije mirovala. Tokom nedelje je radila na njivi, izvodila koze i ovce na ispašu, a uveče gledala u malu kutiju koliko se pilića izleglo. Bila je tako ozarena kad bi videla punu kutiju malih žutih stvorenja koja bi joj donela par crvenih ‘iljadarki. Gledala bi kutiju kao ikonu. Svakog petka bi sedala na voz i odlazila sa kutijom u naručju.
Uredne duge crne kose umotane u punđu, crnih prodornih očiju, dugog rimskog nosa i punih usana, Julka bi oblačila najbolje štofano odelo, stavljala belu maramu i sa kotaricom u jednoj a kutijom u drugoj ruci, odlazila. Dolazila bi kasno uveče, umorna, izgladnela i samo pala u postelju od slame. Silazila bi sa voza i pešaka išla ka hotelu Bristol. Na uglu bi je čekao on, naručilac njene živine.
Mile sa Čubure je bio omanji crni čovek, srednjih godina. Reklo bi se da je veoma lep i mladolik za nekog ko ima skoro pedeset. Julki bi srce ubrzano zaigralo dok se približavala Savamaloj. Nameštala bi maramu, podigla grudi i napućila svoja usta, crvena od nervoznih ugriza. Uljudno bi mu se javila i predala kutiju. Prozborili bi koju i Julka bi nastavljala dalje. Svaki petak je bio isti.
Tog novembarskog petka Julka je stigla ranije nego inače. Kiša je toliko padala da je njena bela marama bila potpuno mokra. Njen kaput je bio nakvašen a suknja se lepila za noge. Noge su joj potpuno promrzle od ledene vode koja joj je potpuno ušla u već iscepane stare predratne cipele. Mile je naišao potpuno mokar. Izvinjavao se što kasni. Ne, nije on kasnio već je ona stigla mnogo ranije. Njene nabrekle grudi su pucale pod mokrom bluzom. Srce je uzbuđeno udaralo u ritmu kišetine koja je padala , ne znajući da stane. Mile je prišao i zagrlio je, hoteći da joj stavi svoju pelerinu oko kaputa. Približio joj se toliko da je osetio vreo zadah uzbuđenja. Nehotice joj je stavio ruku na grudi. Srce je skakalo. Uhvatio je za ruku i uveo u Bristol. Prvi put je prosta jednostavna žena ušla u jedan hotel. Ne beše joj svejedno. Seli su tako mokri a Mile je naručio čaj za oboje. Grizla je svoja usta da su bila potpuno modra. Čvrsto je stegla kotaricu koju je ponela. Prostodušno je izvadila komad hladne pogače koju je ponela jutros. Dala mu je da se okrepi. Nije znala da Mile ima svoju mehanu i da je jutros obedovao carski doručak. Toliko ga je dirnula svojom prostom dobrotom, da je uhvatio za ruku i pogledao u krupne crne oči. ”Kako si lepa” – izustio je.
Niko joj nije rekao da je lepa. Govorili su joj da je vredna, mila, dobra ali lepa nikada. Marko je nije gledao kao nežnu ženu kojoj je potrebno reći da je lepa. Gledao je u njoj majku i radnika na njivi. Izvukla je ruku iz njegove. Strah je bio jači. On je spustio pogled i izvinio se. ”Nisam želeo da te uvredim, hteo sam samo da te ugrejem”. Kajala se. Samo je ćutala. Bio je trenutak da krene nazad. Toliko je želela da ostane s njim. Znala je da mora da krene. Ustala je i još uvek mokra krenula ka Topčideru i svom vozu. Čekala su je petoro gladnih ustaiju koji su zavisili od nje.
Jedva je čekala sledeći petak. Poneće mu i malo suvog mesa i pršute. I domaćeg soka od jabuka. Zamišljala je sledeći susret. Nedelju dana Julka nije bila sama sa sobom. Samo je brojala sate i minute do petka. Ustala je u tri i oblačila se dugo. Obukla je najlepšu belu košulju koju je nosila kad se Marko vratio iz rata. Vezala je kosu u punđu i mašću namazala ruke. Želela je da njene hrapave i grube od rada ruke deluju meko i ženstveno. Vezala je maramu koju nikad do tada nije nosila. Grizla je usne koje su potpuno nabrekle od nervoznih ujeda. Usta su joj se sušila od napetosti. Spakovala je komad sira, suvog mesa, luka i vruće pogače koju je pekla preko noći. Daće mu sve to. Daće mu sve. Ovog puta neće pobeći na voz.
Stari voz je kasnio. Julka je bila tako napeta. Ljudi su čavrljali šta nas čeka u novoj ’47. godini. Sela je u voz koji je kasnio dobrih sat vremena. Nije obraćala pažnji na gužvu koja se stvarala. Svi su pričali o tome kako se Jagodina više ne zove Jagodina već Svetozarevo. Julki to nije bilo važno. Baš je bilo briga kako se zove. Želela je što pre da stigne. Rat je mnogo otupeo osećanja ljudi. Svu si vikali u glas, niko nije obraćao pažlju na one koji su zaspali na sedištu starog voza.
Konačno je stigla. Još koji sat i videće Mileta sa Čubure. Niko je nije tako privukao kao taj omanji crni muškarac. Žurila je da stigne do Bristola. Savamala je bila tako kaljava, sva se isprljala. Nije joj bilo važno. Samo je želela što pre da stigne do odredišta. Stigla je prva. Nameštala je maramu i zakopčavala dugme koje se otkopčalo dok je žurno hitala ka Bristolu. Umirivala je male piliće koji su kljucali kutiju i glasno pijukali. Nema ga. Još nije stigao. Nije znala gde je Čubura, ali prostodušno je zaključila da nije blizu. Vetar joj je udarao u slaba leđa. Čekala je pola sata. Nije ga bilo. Kasni, stići će. Odjednom joj se učini da vidi neku daleku siluetu koja joj maše. Visoka mršava žena je hitala ka njoj. Učinilo joj se da je to neka luda koja maše svima koje vidi. Ne, ova mršava žena je mahala njoj. ”Ja sam Miletova žena, znam da se ovde sastajete… Mile je umro onomad. Došla sam po robu”.
Pogledajte: Književni periskop
Julku su presekle njene reči. Mile Čuburac je umro. Predala je kutiju i savila glavu. Nije znala ni saučešće da izjavi udovici. Nije znala da li joj je teže ili je sramota od te žene u crnom. ”Žao mi je”- uspela je da izusti. Udovica je preuzela kutiju, pozdravila se i zaputila dalje. Julka je dugo gledala u natpis hotela Bristol. Bila je nepismena, ali je pretpostavila da tu piše ime hotela. Zna iz priče sa Miletom da se zove Bristol. Razmišljala je šta je to Bristol. Osetila je kako je glava boli. Nije imala vremena da plače. Čekala su je deca. Krenula je kući. Prazna i hladna. Voz je krenuo. Julka se vratila kući. Kiša je i dalje padala. Julka je legla u svoju slamenu postelju i zaspala dubokim snom. Sutra je novi dan. Valja izvesti stoku na ispašu.
Nebo nad Svetozarevom ispuni mrak. Noć kao noć. Usamljena kao i ljudi.
