Ljupka Tanović (1982) nastavnica je građanskog vaspitanja, u jednoj od osnovnih škola u Beogradu i autorka priče o trogodišnjoj devojčici koja se suočava sa korona virusom. Devojčica je tokom izolacije vreme provodila kod kuće sa roditeljima i psom, a kako se osećala i kako je provodila vreme, pročitajte u priči o korona virusu namenjenoj najmlađima…
Ovu priču možete i pogledati i poslušati na >> autorkinom YouTube kanalu.
Ostani kod kuće i čitaj!
Kada se tog jutra Sunce stidljivo uvuklo u moju sobu i probudilo me, ništa mi nije bilo jasno….
„Mama, je li dan?“
„Ustajemo onda!“
„Hajde mama, tata, zakasniću u vrtić“, rekla sam roditeljima dok sam ih budila, ali ono što nisam znala jeste to da je vrtić zatvoren, ne samo moj, svi vrtići i sve škole u gradu bili su zatvoreni, a evo i zašto…
Kada dete nije dobro prema igračkama, kada ih ne čuva, kada ih vuče, grebe, cepa… One se polome, u stvari, one se razbole od tolike nepažnje.
Isto tako, kada ljudi ne vode računa o biljkama, životinjama, rekama, planinama i ulicama u gradovima u kojima žive, kada nisu dobri prema planeti Zemlji, i ona se razboli.
I tako se planeta Zemlja naljutila na čoveka. Prvo mu je poslala jak vetar, da ga opomene. Reke su se onda dogovorile da pošalju poplave, a na kraju je došao i zemljotres, ali čovek nije mario, nastavio je isto da se ponaša, i dalje nije vodio računa o gradu i prirodi, bacao je smeće gde god je stigao, u reke, šume, na ulicu…
Znate li šta se onda desilo?
Planeta Zemlja se toliko naljutila na ljude da im je poslala virus, grozni, zli virus, strašniji od vuka i svih veštica iz bajki.
Mama mi je rekla da moramo jedno vreme sedeti kod kuće, odgovorila sam joj „želim da stojim“. Drugari, šalu na stranu, ja sam htela da stavim masku i izađem napolje da se igram, ali ne želim da se susretnem sa virusom, ne želim da se on sakrije u đon mojih cipela i da uđe u moju kuću i da se onda neko razboli. Ali znate šta je super, ovaj virus ne lebdi pa možemo da budemo na svojim terasama i da gledamo kroz prozor, tamo smo bezbedni.
Ovaj virus je nevidljiva napast, mogu ga videti samo doktori, specijalnim doktorskim alatima…
Stavio nas je u jako nelagodan položaj, ali mi ćemo mu se suprotstaviti. Pitate me kako? Pa, evo ovako:
- Bez gnjavaže i bez muke treba prati ruke, obavezno toplom vodom i sapunom
- Jedite voće i povrće, zato što je ukusno, slasno i ima dosta vitamina, naročito spanać i brokoli, jer kada jedeš vitamine tvoji mišići će rasti i rasti i rasti i bićeš jaka, a virus te onda ne može napasti, on će se uplašiti i pobeći. Jedi slatko natenane jer je sladak ukus hrane, svako voli da se sladi, ali to samo ponekad radi, jer ko slatkiše previše voli, kvari zube pa posle bole. Sokove pravim sama, tu mi pomažu tata i mama. Ja najviše volim ceđenu pomorandzu, a ti? I zapamti, da bi ugasio žeđ, najzdravija je čista voda!
- Ne veruj svemu što čuješ ali ni svemu o čemu misliš. Pitaj roditelje o svemu što ti nije jasno, sve što ne razumeš neka ti objasne.
- Normalno je osećati se tužno, kao da te je tamni oblak pritisnuo snažno; zbunjeno; uplašeno, počneš da se treseš i srce ti zalupa glasno ili ljuto, toliko da ti dođe da vičeš na sav glas. Razgovor sa roditeljima i drugarima pomaže, a često i topli zagrljaj.
Ja se plašim da me virus „ne zagrcne“, „napolju je strah“ pa mi mama uvek kaže da je tu za mene i da sam bezbedna sa njom i tatom.
Hajde da se igramo jedne igre, ja ću da dišem duboko, a ti me imitiraj…(Vežba disanja.)
Razmišljam…čudan neki sneg, inatio se cele zime, nije hteo da padne, a onda je odlučio da padne na proleće i sekira decu jer ne mogu da idu napolje. Ne znam da li mi je gore što nisam mogla da pravim Sneška Belića ili što sada kada je sunčano ne mogu da vozim trotinet….
Razmišljam…tata se zakašljao – da nije od virusa?
Dobro je, nije, samo se zagrcnuo dok je pio vodu. Kada tata krene do prodavnice da mi kupi grisine i bananicu, uvek ga opomenem da stavi masku.
Svakog jutra, ne znam već koliko dana, pitam mamu:„Da li su doktori ugasili virus?“ Znate, on se širi brzo kao požar, ali ovaj put nam ne mogu pomoći vatrogasci nego doktori. Mama mi je rekla da je virus mnogo brz, pa doktori nikako da ga uhvate.
Hej, pa imam ideju!
Možemo da pozovemo doktore i da im kažemo da brzo, brzo trče kako bi uhvatili virus, da bismo mi mogli da idemo napolje.
Na kraju poruke poslaću im i poljubac – cmok!
Da li vi bodrite lekare tako što im aplaudirate? Prve večeri kada je počeo aplauz ja sam mislila da su doktori uhvatili virus jer aplauz uvek ide na kraju, tako je bar u pozorištu… Ali na taj način mi bodrimo naše lekare, dajemo im moralnu podršku i snagu da nastave jurnjavu i na kraju budu brži i pobede u trci.
Zapamtite da virus nije ljut na decu zato što su deca dobra, zato što jedu brokoli, zato što ne bacaju đubre po ulici i zato što slušaju roditelje.
Drugari, sigurna sam da će ga doktori stići, oni imaju one mreže, kao kada se hvataju leptiri, samo pošto je virus mnogo brz, trebaće im malo više vremena, a do tada ostanite kod kuće i igrajte se lutkicama i autićima, kockicama i lopticama, pevajte i plešite, zagrlite svog psa, čitajte knjige, gledajte crtaće, slažite slagalice, igrajte memoriju i domine, radite vežbe, crtajte, crtajte, crtajte… Jer lepo je kada naučimo nešto novo, kada pomognemo roditeljima i neko nas pohvali…. I naučite odrasle lepom ponašanju, pa se planeta Zemlja neće ljutiti na njih i sve će opet biti lepo, sijaće Sunce jače, radovaćemo se i veseliti i sreću sa drugima deliti, ogroman osmeh ozariće nam lice, letećemo visoko poput ptice, skakati i pevati po svetu i u igru uvući čitavu planetu.
I na kraju da se dogovorimo, zamislite da se igramo žmurke, virus broji, a mi smo se sakrili po svojim domovima, tako dobro smo se sakrili da nas nikada neće naći…jer u krugu porodice, mnogo ljubavi ima.
Pozdravlja vas Petra!
