Svake srede predstavljamo vam odabrane radove koji su pristigli na Konkurs za književni prikaz 2024. U užem izboru na ovogodišnjem konkursu našao se prikaz romana Ljudi bez grobova Enesa Halilovića (Laguna, 2020), a koji je napisala Aleksandra Idvorjan.
Autorova tvrdnja da je roman „Ljudi bez grobova” podignut na temeljima istinite priče i da u njemu žive još neki ljudi i događaji koje je „pozajmio” iz realnog života, iako korisna, za čitalačko uživanje i nije posebno značajna informacija. Mimo ovakvih dokumentarnih pozajmica kojima se poslužio kako bi ispričao priču, Halilović je u nju usadio i grčku mitologiju, dobro poznatu romantičarsku temu nesrećne ljubavi, heroje, žrtvenike, ali i Ezopove zagonetke i narodno nasleđe. U lik odsutnog čoveka, Numana Numića, o kom se u romanu samo priča, sasvim očekivano, utkano je sve ono što potpada pod proces nastanka narodne književnosti: određenom pojedincu su se pridodale odlike koje zapravo i nema.
Sin Numana Numića, čoveka nesvakidašnjeg života, delanja i smrti, jeste traumatizovani lik, posmrče koje je odrastalo sa tetkom i koje putem priče pokušava da rekonstruiše životopis svoga oca kog nikad nije sreo već o njemu samo slušao. Semir Numić sam o sebi kaže: „Moj život beše raspitivanje o njemu.” Inferioran u očima drugih, prokazanog porekla, a uz to i sa govornom manom, on jedino putem teksta može najtečnije da izrazi sve informacije do kojih dolazi, a koje se tiču oca: gotovo mitske figure, čoveka-heroja koji se zbog neostvarene ljubavi najpre odlučuje na odmetništvo, a potom i na zločine iz osvete.
Priča o Semirovom ocu, njegovom životu i smrti duboko stigmatizuje i samog sina – on i pre rođenja ostaje bez oca, majka mu umire na porođaju, a svoj život započinje u dubokom siromaštvu, sa tetkom koja je bila na robiji i sa stricem duševnim bolesnikom. U tom tragičnom vrtlogu Semir Numić lišen je i najmanje opasnosti od moguće krvne osvete: niko ubogog dečaka bez sreće i sudbine neće ni pokušati da ubije, takvom „rodu” samim okolnostima već je presuđeno. U svojoj stigmi, Semir, tetka i bezumni stric za pušku i krvnu osvetu su nevidljivi. Jedino čemu on istinski može da se okrene jeste literatura: najpre čitanje, na koncu svega i pisanje, jer se „iz sirovog života može istisnuti velika literatura”.
Da je priča uprkos tome što omogućava opstanak i istoriji i dokumentu svejedno nepouzdana, autor u svom romanu potvrđuje naracijom koja teče u trećem, te u prvom licu, čime se ujedno menja iz opštijeg tona u ličniji, dakako intimniji. Na ovaj način književna potraga za ocem biće onakva kakva uvek emotivna potraga i biva: subjektivna, nesigurna i upitna. Da smo na pravom tragu u pokušaju da rastumačimo nepouzdan lov na mitskog/herojskog oca, Halilović će najaviti samim motom romana u kom govori da je „potraga za istinom poput bačenog koplja”. Tokovi priče i tokovi istine uvek su nepredvidivi, a sva otkrića gotovo nepogrešivo su traumatična. Štaviše, bacanje koplja ne spominje se nimalo slučajno: Semir Numić, glavni junak, vežba upravo bacanje koplja i to simbolično ukazuje istovremeno i na ubojitu težnju da poveže priče o svom ocu i otkrije istinu.
Kako je posredi porodična priča, skoro pa dobro uigrana u odnosu otac – sin, otuda nisu slučajni ni naslovi poglavlja: svaki od njih ima simbol jajeta, čime se direktno upućuje na priču o poreklu, o gnezdu, o duboko nerazjašnjenim porodičnim odnosima (jer šta je starije: koka ili jaje?), ali istopotezno i na uskopovezane, večito jedinstvene ljudske sudbine. Traganje za ocem počinje i razvija se iz jedne ljuske, ali namesto istine izviru, odnosno, izležu se nove priče, nove legende, a ono suštinsko – što bi utešilo sina, ostaje nedokučivo.
U romanu „Ljudi bez grobova”autor ne beži od činjenice da je motiv oca sveprisutan u književnosti i kulturi. Odisej – Telemah, Laj – Edip, pa i Hamlet koji se pita da li je on sin svoga oca, nepropustivi su primeri prokletstva i usuda koji se tiču relacije otac – sin. Mitovi, tragička oceubistva, junaci kao nevine žrtve, dobro su poznate priče, međutim, Semir Numić, posmrče, sirotan, ničije dete, uronjen u pokušaj da istinom oživi oca uvek je u uverenju da je nadomak nečeg, a sve to u isti mah isuviše je daleko od prave istine. Otac u životu, bio on prisutan ili ne, nikada ne može da bude isti otac u priči. Zarobljen u priči, otac postaje mit, legenda, a u pisanju je pitanje identiteta donekle i pitanje slobode. Jer: šta sprečava junaka da ima i istinskog i mitskog oca? Ništa, pogotovo kada imamo u vidu da je u sunovratu života najmanje bitno da li je sve bilo istina ili mit.
Jedino što je bitno jeste pamćenje. Ono što, kada sve prođe, ostane upamćeno u pojedincu, u narodu, jeste dostojno literature. A literatura i priča jedini su način da se određene sudbine otrgnu od zaborava. Enes Halilović je našao savršen način da nas podseti na to.
Autorka: Aleksandra Idvorjan
Uži izbor na Konkursu za književni prikaz
Aleksandra Idvorjan (1987) završila je osnovne i master studije srpske književnosti i jezika na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Radila u knjižari, medijima, gejmingu, sada u marketingu. Zaljubljenik u pisanu reč – rado čita, piše prikaze, a svoju prozu još uvek doteruje i čuva i fioci.
