Svaki čovek je jedinstvena i neponovljiva pojava, samo treba otkriti ono što je u njemu jedinstveno i neponovljivo – reči su akademika Ljubomira Simovića, preuzete iz knjige “Odbrana Beograda” (Vukotić media), koja je objavljena prošle nedelje, piše Blic.
Osim knjiga poezije, proze, drama, eseja, čuveni književnik, akademik Simović ima i dela koja su svojevrsne hronike i hronologije, sa izvanrednim promišljanjima na razne teme i dileme. To su, podsetimo, “Galop na puževima”, “Obećana zemlja”, “Guske u magli”, “Titanik u akvarijumu”….
Reč je o izdanjima u kojima su sabrana njegova kazivanja, intervjui, beleške. Takva, svojevrsna istorijsko-društvena čitanka je i “Odbrana Beograda” (novembar 2016. – januar 2020) na čijim stranicama Simović slojevito, snažno, metaforično, doslovno beskompromisno… brani ne samo Beograd, već i celu Srbiju – plemenitošću, razumom, čestitošću, mudrošću, svojevrsnim pozivom da se Srbija odbrani od moralnih i svakih drugih zagađenja… Čini to kroz tridesetak nazovimo ih poglavlja, među kojima su: Sami mislite i sudite, Carevo novo odelo, Zapis o Dejanu Medakoviću, Srbijom vlada neko ko ne vlada svojim ambicijama, Bićemo narod ili ovce, Dobro organizovana konfuzija…
Impresivni su njegovi uvidi u naše (ne)prilike, konkretne i opšte situacije, javnu scenu i njene likove, mentalitetsku potku… Zavređivalo bi to i više od jednog novinskog teksta, naravno. No, biće prilike, a ono što ovu knjigu čini u izvesnom smislu nešto drugačijom od ranijih hronika i svedočanstava jeste i to što je u njoj sadržano i ono što je govorio o svom detinjstvu, odrastanju…
Jure i žmure
U jednom od intervjua sadržanih u ovoj knjizi, na pitanje šta je bilo piće njegovog detinjstva i čega je kao dete voleo da se igra, odgovara:
– Mleko sigurno i jesmo pili, što se ne bi moglo reći za limunadu ili malinu. Moja generacija je, naime, dobar deo detinjstva provela u ratnim godinama. A što se igara tiče… Pošto nismo imali nikakve igračke, pošto nismo imali ništa, morali smo sve da izmišljamo, i da sve sami pravimo. U knjizi „Užice s vranama“ tome sam posvetio dva poglavlja: „O dečjim igračkama“ i „O ratu kao igrački“. Kasnije, posle rata, situacija se unekoliko normalizovala. Devojčice su se igrale školice, ili su preskakale konopac, dok smo se mi igrali jure, žmure, klisa i palje, hajduka i žandara. Tada u Užicu nije bilo saobraćaja, i ulice, koje danas pripadaju automobilima, tada su pripadale deci. Na ulici smo, jureći za krpenjačom, igrali fudbal. I ne samo fudbal, nego i tenis i odbojku. Preko ulice, u visini pojasa, razapnemo uže, i tako dobijemo tenisko igralište. Tenis smo igrali drvenim reketima. Kad hoćemo da igramo odbojku, to uže samo podignemo visoko iznad glave, i tenisko igralište se začas pretvori u odbojkaški teren.
Pročitajte i >> David Grosman: Svi smo jedno zarazno ljudsko tkivo
Bilo je, kaže, i lepših, i komplikovanijih igara.
– Za vreme Bele nedelje svi smo se maskirali – Užice je tih noći bilo prepuno gusara, veštica, vampira, svatova, đavola, i ostalih čudovišta i strašila. U dvorištima smo pravili pozorište. U mom kraju, koji se zove Rosulje, radila su čak dva pozorišta: mi mlađi smo pozorište – čaršaf ili ćebe na konopcu razapetom između šljive i kajsije, a ispred nekoliko klupa i stolica – pravili u dvorištu Filipovića, dok su stariji imali pozorište u Đokovića bašti. (…) Sve vreme smo provodili na ulici. A ni zimi nismo ulazili u kuće. Strmim delom naše ulice – koja se pre rata zvala Knez Mihailova, posle rata Staljingradska, pa Vite Pantovića, a danas nosi ime Kralja Petra I – vozili smo sanke, potkovanice i bobove. Ili smo leteli na sličugama… Bilo je skoro kao na Brojgelovim zimskim slikama.
A ko je obeležio njegovo detinjstvo….
– Naravno, roditelji. Pre svega, i u najvećoj meri, majka. Nisam ja slučajno napisao „Istočnice“, čiji su junaci žene. Žene u ratovima.
Razočaranje
Vrlo mlad otisnuo se u svet poezije, “Balada o običnom čoveku” je njegova prva pesma, ili možda nije….
– „Balada o običnom čoveku“ nije prva pesma koju sam napisao. Pre nje sam napisao čitavu gomilicu pesama, koje u sebi, osim rime, nisu imale ničeg pesničkog. Plaćali smo veliki danak zabačenosti, zaostalosti u kojoj se nalazila naša ratom opustošena provincija. Srećom, gradska biblioteka je otvorila čitaonicu, u koju su redovno stizali književni listovi i časopisi iz cele zemlje. To smo redovno pratili, to nam je pomoglo da koliko-toliko uhvatimo korak sa našim beogradskim vršnjacima. Tada sam napisao tu „Baladu o običnom čoveku“. Sa njom sam doživeo prvu radost i prvo razočaranje: pesma je objavljena u „Mladoj kulturi“, ali sam ja potpisan kao „Ljubomir Stanković“.
Interesantno, živeći samo u Užicu i Beogradu, živeo je u više država koje nije lako pobrojiti… Ne mičući se sa mesta, kaže, toliko je prošao i proputovao.
– Rodio sam se u Kraljevini Jugoslaviji, pa sam se obreo u okupiranoj Srbiji, naravno, nakratko, u Užičkoj republici, koju je brzo zamenila okupatorska vlast, sa dva okupaciona garnizona, nemačkim i bugarskim. Posle rata sam se našao u Demokratskoj Federativnoj Jugoslaviji, pa u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, pa u Saveznoj Republici Jugoslaviji, koja se potom pretvorila u Srbiju i Crnu Goru, koja je kratko trajala. Danas sam u Republici Srbiji, a u kojoj ću državi, ne mičući se s mesta, biti sutra, i gde će biti njene granice, ne može znati niko pod kapom nebeskom.
Junaci njegove poezije, drama takođe, jesu takozvani obični ljudi. I svakodnevica. A on, pak, veli, da u svakoj sitnici i u svakom čoveku ima nečeg što zaslužuje pažnju pesnika…
– Iako sam na samom početku svog bavljenja poezijom koristio taj epitet, ipak smatram da nijedan čovek nije „običan“. Svaki čovek je jedinstvena i neponovljiva pojava, samo treba otkriti ono što je u njemu jedinstveno i neponovljivo. Ja sam, na primer, u svoje vreme napravio „Tajni plan grada Užica“, u kome sam ulicama dao imena takozvanih običnih građana koji su životu Užica davali posebnu aromu i ton. Recimo, „Ulica Pipelje Šofera“, koji nije umeo da govori drugačije osim u rimovanim stihovima. Dok je jednom, zbog šverca ili nekog sličnog prestupa sedeo u zatvoru, žalio se: Zbog mog srebra/ prebiše mi rebra,/ zbog mog zlata/ zamal ne dobih/ omču oko vrata./ Sedim sad uz testiju/ i čekam amnestiju,/ al’ dok dođe amnestija/ biće muda ko testija!“ Ili „Ulica Desimira Gujara“, koji je hvatao zmije, i koji je, na opšte zgražanje na pročelju svoje kuće na Carini postavio figuru đavola. Tu je i Ulica opštinskih dobošara, Čikirizova, Fikareva, Šuljagina, Sokače Steve Kineza, Ulica užičkih babica, Ulica Mife Šerifa i Belog Pukovnika, Ulica Zore Čučkuše, ulice zanatlija, vodeničara, glumaca, fudbalera, klošara, mokre braće… Iz ovog „Tajnog plana grada“ izranja jedno živo, autentično Užice, koje branim od zaborava.
A pre koju godinu, na Sajmu knjiga, upitan šta čita, i šta bi u tom smislu preporučio drugima, rekao je:
– Od svega što čitam, izdvojiću jednu rečenicu, na koju sam nabasao pukim slučajem, a koja me je oduševila, i koja bi mogla da zameni celu jednu debelu knjigu. Na pitanje, koje je sam sebi postavio „šta mu je cilj u filozofiji“, Ludvig Vitgenštajn je odgovorio: „Da muvi pokažem put iz flaše.“
Izvor: Blic.rs