Ljubomir Micić: Vek avalskog buntovnika

Ponovni susret s delom Ljubomira Micića u predvečerje stogodišnjice časopisa „Zenit” i epohalnog Manifesta zenitizma

Ja nisam rođen da bih lagao svoj narod, niti da bih ga potkradao, izdavao i zaslepljivao – rođen sam da ga naučim da bude ono što jeste, da ga nateram da misli slobodno, da dublje proučava ono što mu se daje, da spozna svoje mane više nego vrline, da mu pomognem da koristi svoju snagu koje nije svestan, da zablista unutrašnjom svetlošću koja mu nije znana.

Ovako je Ljubomir Micić (1895–1971), pesnik, prozaista i dramski umetnik pisao pre više od osam decenija, kad je svet bio mlađi, a verovatno i luđi nego danas. U povesti srpske kulture verovatno ne postoji veća gromada koju smo skrajnuli i maljevima očukali, verovatno i nesvesni zbog čega to činimo, od ovog osnivača zenitizma, pokreta koji je, za razliku od sumatraizma i višegradizma, i danas svež i aktuelan, kao da je juče nastao.

Micić
Ljubomir Micić, Pariz, 1935. Foto: Vikipedija

Micićevo delo „Barbarogenije decivilizator” (izvorno obnarodovano u Francuskoj 1938. pod naslovom „Barbarogenie le Décivilisateur”) u Srbiji je poslednji put objavljeno 1993. godine sa zaštitnim znakom izdavačke kuće „Filip Višnjić”, u ediciji „Albatros”. Odavno te knjige nema u prodaji; zato na internetu, iako je skromno opremljena i nevelika obimom – oko 170 stranica, uključujući pogovor Vide Golubović – dostiže cenu od tri, pa i četiri hiljade dinara. Tražena je.

„Moje ime, Barbarogenije, jeste jedna vrsta sinteze ljubavi i mržnje”, piše Micić u ovom romanu-planini (ako postoji roman-reka, što ne bi postojao i roman-planina, naročito ako je reč o najmanjoj i najvećoj našoj planini, Avali, ili „srpskom Olimpu”, kako to kaže agilni promoter decivilizacije). „Dugujem ga istovremeno svojoj majci, nebrojenim neprijateljima, svom ocu i samom sebi. Ali vređajući me u zoru mog života, moralni zločinci nisu znali da tako vređaju spomenik neznanog junaka, koji je niko drugi do moj otac.”

Micić je u iskazu uvek jasan, nedvosmislen. Kao, uostalom, i mati njegovog Barbarogenija, Vila Morgana, koja ovako uči svoje čedo: „Znati umreti velika je umetnost, veća i hrabrija nego što je znati lagati i od toga živeti.”

Otuda i sam Micić, kroz svog junaka, „avalskog buntovnika”, poručuje: „Još danas ću podmetnuti vatru u suve grane trulog društva. Istom vatrom ću udariti na sve parazite diljem Evrope, učiniću to da bih vratio duhovnu slobodu ljudima, životinjama, hrastovima, kedrovima, topolama, kako bi mogli slobodno da dišu. Da i oni mogu poput sunca da dosegnu svoj vlastiti zenit”, progovara Micić kroz svog Barbarogenija, naglašavajući da je „zenitizam – pokretačka snaga svakog čoveka”.

„Barbarogenije decivilizator” izlazi upravo u godini kad će na mestu razorenog srednjovekovnog grada Žrnova, uz nečujan eho kletve koja je pala na rušitelja Aleksandra Prvog Karađorđevića, nići Meštrovićev spomenik Neznanom junaku. Uveren da „’Jugosloveni’ kao neodređeni pol privlače ceo svet da radi protiv srpskog duha zemlje”, Barbarogenije upozorava svoje sunarodnike:

„Izađite iz džungle lažnih Evropljana, izađite brzo, u opasnosti ste! Postanite ponovo varvari, najbolji među vama su to oduvek, a da i sami to ne znaju. Varvari čine pravu elitu svih naroda. (…) A život civilizovanog čoveka? On je sada samo prostrani zatvor koji slepo hvale profesori, intelektualci, novinari i političari! A jeste li primetili da sve prelazi u ruke zelenaša i mešeatara, u ruke ucenjivača i hipokrita koji su uništili Evropu, koji su je dotle unazadili da je sada najveća pijaca ljudskog dostojanstva? Za uzor vam predlažu lopove”, pisao je Micić nekoliko godina pre nego što će se na Stari kontinent spustiti neprozirna koprena Drugog svetskog rata.

Barbarogenijeva Srbica, učiteljica u koju se junak Micićeve proze zagledao na Avali još u ranom poglavlju „Tek rođen, a već zaljubljen”, sluti da njen slučajni izabranik ili izabrani slučajnik ne želi, zapravo, da ga narodne mase maze i paze.

„Priznati sebi da je zaljubena u Barbarogenija za Srbicu je bilo istovremeno i iskušenje i mučenje”, piše spiritus movens zenitizma, s tim što je Srbica, odlučna u naumu da „ostane verna njegovom duhu, kao i svojoj skrivenoj ljubavi, za koju on možda nije znao”, svoju uzdržanost opravdavala plahom naravi svoga suđenika: „Jer on bi se ljutio kada bi saznao da ga neko voli.”

Najedio bi se, možda, i jedan od sporednih likova u romanu-planini „Barbarogenije decivilizator”, avalski seljak, kad bi znao da ćemo ga citirati, kao što bi se, biće, iznervirao i sam Micić, budući da je seljak, posle gromopucatelnog govora koji je održao, uspeo i da razočara Barbarogenija. Ali reči avalskog seljaka, izgovorene u živopisnom, raspusnom vrtlogu tridesetih, zvuče baš kao da smo ih čuli od nekog pradede koga smo na ovom svetu zatekli i mogli da dodirnemo u vreme kad je bio u snazi:

„Peva vam se himna mašinizma, da, da, a ne kaže vam se da je mašinizam samo najstrašnija tiranija koja preti svetu. (…) Da, tiranija mašinstva i motorizacije preti čovečanstvu. Ona traži potpuno potčinjavanje čoveka, tj. nas samih, naših duša. Zato vam vičem: pazite se mašine, koja je pre neprijatelj nego prijatelj čovekov! Ljubav prema civilizaciji i ljubav prema čoveku nemaju ništa zajedničko.”

Iduće godine navršava se tačno jedan vek otkako je Ljubomir Micić 1921. pokrenuo časopis „Zenit” i, zajedno s Ivanom Golom i Boškom Tokinom, objavio Manifest zenitizma. Nedugo zatim ušao je u sukob s Miroslavom Krležom, i to će Micića mnogo koštati u posleratnoj Jugoslaviji, kad se Krleža vinuo visoko u hijerarhiji kominternovske monarhije. Možda bi se, štono Srbica reče, Barbarogenije i naljutio kad bi znao da ga mi danas volimo, ali neka ga – nek’ se naljuti.

Izvor: Politika.rs
Autor: Vladimir D. Janković

Podelite sa prijateljima:
Share