Priču Rupa napisala je Liljana Pandeva. Priča je nagrađena na tradicionalnom konkursu za kratku priču makedonskih dnevnih novina Nova Makedonija. Prevod: Sašo Ognenovski.
Ostani kod kuće i čitaj!
Živeli smo u stanu porodične kuće njegovih roditelja, smeštenog u podrumu. U stvari, kada smo se uzeli, taj podrumski prostor sa prirodnom svetlošću, sa malim prozorima kao u avionu smo adaptirali u privremeno mesto za življenje dok ne skupimo novac da kupimo nešto drugo. Nije bilo potrebe da plaćamo kiriju, jel’ tako?
I tako, bila je napravljena kujna bez prirodne svetlosti, dnevna soba sa koje se izlazilo direktno na ulicu i sa koje se ulazilo direktno u kupatilu sa toaletom. Ta nam je soba bila sve. Uspeli smo u jednom udubljenju da napravimo prostor za rad sa bibliotekom. Ulazna vrata su nam bila i trpezarijski sto. Sa unutrašnje strane stavili smo sto na rasklapanje, osamdeset centimetara na metar i deset. Kakve smo gozbe pravili na njoj! I pored toga što smo jelo postavljali otkad se skupe svi domaći ili gosti. I stolice su bile na rasklapanju. Obešene su na zidove i imaju još jednu namenu – vešalice za odeću koje svakodnevno koristimo.
Dnevni prostor je ispod prozorčića u obliku jednog kauča i malog stočića. Ispod stepenica koje su pre adaptacije vodile direktno u prizemlje kuće stavili smo bračni krevet. Malo specifičan. Metar i dvadeset sa metar i devedeset. Koju smo muku namučili dok smo našli dušek tih dimenzija. U stvari, pravljen je po narudžbini zato što takva dimenzija nije postojala ni u jednoj proizvodnji dušeka. Taj deo našeg stana mi je bio omiljen. Stavila sam i zavese sa cvetićima i izolovala sam ga, bar preko dana, kao spavaću sobu. Ispod dušeka napravili smo sanduk za posteljinu i sve je došlo na svoje mestu. Osim jedne stvari. Nameštanje donjeg čaršava za krevet. Tri od četiri strane kreveta bile su smeštene ispod stepenica u milimetar, odnosno bili su slepljene za zidove. Ja sam spavala do zida zato što sam niža deser centimetra od muža i imala sam manje šanse da udarim glavu potpornog zida stepenica. Znači, nije mi bio problem moja strana kreveta, nego nameštanje čaršava. Trebala sam da gurnem ruke u prostor koji ne postoji i da navučem čaršav sa lastišem. Probala sam i sa čaršavom bez lastiša, ali zbog klizavog materijala dušeka, on je svake večeri završavao na podu.
Tokom vremena, našla sam pozu, erotsku – kaže moj muž, sa koje mi je nameštanje čaršava postalo rutina. Sa malo raširenim nogama, naslonjena na kolena nameštao sam čaršav skoro u jednom zahvatu. Sa strane gde su noge, odnosno, gde je potporni zid najniži, sa levim kolenom guram više, odnosno, usmerim težinu mog tela da se ne bi pozdravila sa zidom.
I tako, evo već devetnaest godina i neki dan. Stan kupujemo bar jednom godišnje i nikako da se rešimo. Sve nas nešto sprečava. Ili mesto zgrade, ili sprata, ili strana na koju je okrenut stan ili pare. Danas smo pred velikom odlukom. Da kaparišemo stan ili da sačekamo neki bolji. Ako idemo na drugu varijantu koja nam nije isprobana, moraćemo da kupimo novi dušek. Ovaj dušek star devetnaest godina i neki dan više nije upotrebljiv. Tako neupotrebljiv što ne možemo nas dvoje da spavamo na njemu. Jedan od nas već duži period spava na kauču. Čekajući da kupimo stan, dušek je ostao nepromenjen. Ali, sve pomislim da to nije bio pravi razlog.
Naime, ja sam ta koja odugovlači kupovinu novog dušeka. Sa izgovorom da ako kupimo stan da ćemo imati pravu spavaonicu sa krevetom jedan i osamdeset na dva metra. Sa dušekom na kojem ćemo da se igramo žmurke. I koji neće imati rupu tamu gde ja pritiskam težinom moga tela na mom levom koljenu, svake godine sve veća. I baš tamo nisam primetila kad je počelo da se otvara udubljenje. Zatim mi je to udubljenje postalo kao ugrađeni deo dušeka. Ustvari, kao i sve u ovom stanu. Ugrađeno, sve dok to nije postalo rupa i dok ju je moj muž nije primećivao. A rupa je svakog dana postajala sve veća i najverovatnije dublja zato što je sa nje počela da izlazila punjevina sa dušeka. Posle nekog vremena počela je da viri i jedna pružina. To je bio znak da dušek mora da se promeni.
Ja sam izmišljala razloge zašto bismo sačekali još malo. A u stvari, sam svake večeri popunjavala rupu. Sa mojim snovima. Ja sam od onih tipova koji pamte svoje snove. Moj muž kaže da ne sanja. Psihologija kaže da svi sanjaju, ali da svi ne pamte svoje snove. Ja moje ne samo što pamtim, nego znam i da ih produžim sledeće noći. Kada sam prvi put primetila rupu, odlučila sam da moje lepe snove skladištim u nju.
Sa lošim snovima sam naučila da se obračunavam još kad sam bila dete. Uvukla bih glavu u toaletnu šolju, ispričala bih san, pa bih onda pustila vodu. I san bi se zauvek utopio u svetskim vodama. Od Vardara, preko devet voda pa sve do okeana. Sada sam našla način kako da čuvam lepe snove, za svaki slučaj da mi sećanje ne bi popustilo. Na početku je sve bilo u redu. Svako jutro, pre nego se koleno smesti u rupu od dušeka, ja sam skladištila lepe snove. Ali, nažalost, rupa se uvećavala. Pitala sam se, da li moji snovi nisu bili dovoljno lepi. Bili su, kako nisu bili. U jednom sam pila šampanj na Ajfelovoj kuli, u drugom sam nadletala Ohridsko jezero paraglajderom, u trećem sam čitala knjigu u jednoj od nadmorskih kućica na Maldivima, zatim čini mi se, celu noć sam provela u muzeju Van Goga u Amsterdamu, pa u školi za strane jezike širokog osmeha sam dočekivala učenike na novi kurs, i ko zna još koliko drugih lepih snova … A, da, bila sam i crvenokosa.
Sada sedim pored rupe na dušeku. Ruka mi visi u vazduhu. Hoću da je uvučem u rupu. Znam koji ću san ubaciti unutra, ne znam koji ću da izvadim. Shvatila sam da se rupa uvećava, zato što ja živim svoje snove. Staviću jedan, a izvaditi više. Nekog većeg, nekog malog. Na desetogodišnjicu našeg braka pili smo šampanj na Ajfelovoj kuli. Ovo zadovoljstvo nam je priredila direkcija Ajfelove kule. Na moj trideseti rođendan spustila sam se paraglajderom sa Galičice na Ohridsko jezero, doduše sa instruktorom, prošle godine sam dobila novčanu nagradu za najboljeg menadžera-direktora škole stranih jezika od jedne evropske komisije i s tim parama smo otišli na odmor na Maldive… I naravno, pre mesec dana sam skupila hrabrosti da ofarbam kosu u crvenu boju. U stvari, znam kojeg ću se sna dočepati. Kaparisaćemo stan. Ispunjava sve naše kriterijume. Dupleks je. To znači da ima stepenica koje iz dnevne vode ka spavaćoj sobi na drugom spratu.
Upravo ovde, ispod stepenica ima praznog prostora. Mesto za kanabe sa prekrivačem u cvetnom dezenu. Izvođač stana je već osvetlio prostor ispod stepenica nevidljivim sijalicama. Odlično je za čitanje. Možda će nekome biti mali problem nameštanje prekrivača zbog maksimalno iskorištenog prostora, ali ne i meni. Nadam se da će tokom vremena i kanabe napraviti udubljenje koje će prerasti u rupu. Znam čime ću je popuniti.
