Lidija Dimkovska je makedonska književnica. Dobitnica je Evropske nagrade za književnost, kao i mnogobrojnih makedonskih i međunarodnih nagrada, među kojima je i nagrada “Petru Krdu” za poeziju. Priča koju objavljujemo u prevodu Saše Ognenovskog nalazi se u novoj zbirci Kada sam otišla od Karla Linbknehta u izdanju Izdavačke kuće “Ili-Ili”.
Ah, ja nisam živeo na „Karlu Libknehtu“, ali su mi tamo spasili život, a to sam naveo i u prijavi. Znate, u Minsku, na „Karlu Libknehtu“ br. 68 je sedište Helsinškog komiteta, gde sam našao spas posle četvrtog mlaćenja na ulazu moje zgrade u istoj toj 2011. godini kada sam kao maturant učestvovao na protestima protiv Lukašenkove vlade. Poznajem one koji su me tukli, moji su vršnjaci, blizanci, živimo u istoj zgradi, cela je familija polukašenkovljena. Posle zadnjeg mlaćenja ne vidim dobro na levom oku. Otac me je iz bolnice odneo u Helsinški komitet, za koga je bio čuo od nekoga. Tamo su okrenuli nekoliko međunarodnih brojeva i na kraju su rekli da još istog dana krenem za Beč. Nisam ni stigao da se pozdravim sa majkom.
U Beču sam dobio međunarodnu zaštitu, stipendiju za studije iz sociologije, zatim za master, a sada sam na doktoratu. Ali, šta posle toga? Nema više vraćanja u Belorusiju. A imam i devojku. Austrijanku-Hrvaticu. Rodila se u Beču, ali majka joj je preminula i njen otac, Hrvat, je oženio drugu ženu, a nju je odveo kod rođake u Zadar. Ona se zakaluđerila sa osamnaest godina. Posle pet godina je otišla iz manastira zbog loših odnosa među kaluđericama, bez biskupove dozvole, zato što joj nikad nije odgovorio na molbu da bude raščinjena. „U manastiru je lakše da se voli čovečanstvo od čoveka“, kaže ona. A i u svetu. Počela je da radi u butiku u Zadru, ali vuklo ju je nazad i prošle godine u februaru se vratila, pa sada radi u bolnici kao čistačica.
Pogledajte i druge tekstove u rubrici >> Književni periskop
Upoznali smo se kada sam ležao tamo zbog komplikacije sa okom, privukao me je njen slovenski akcenat. Nije obrazovana, ali voli umetnost više od svega. Pre nekog vremena bili smo na izložbi u „Kunsthale“ i zanemeli smo ispred jedne umetničke fotografije na kojoj čovek sedi i puši u automobilu čekajući da se ispeče svinja zadenuta na kuku sa točkom. Sa Lanom živim u garsonjeri koja gleda na bivšu željezničku stanicu odakle su nacisti deportovali Jevreje u Aušvic. Naselje je u zavetu ćutnje, nije mogla ni muva da se čuje i pored toga što okolo lutaju bezdomnici i izbeglice iz Sirije.
