Laza Lazarević (13. maj 1851. — 10. januar 1891) bio je srpski književnik i lekar. Smatra se tvorcem srpske psihološke pripovetke. Sa devet pripovedaka koliko je uspeo da završi, svrstao se među najznačajnije pisce srpske književnosti.
* Povodom godišnjice piščeve smrti, 10. januara 1891.
Epoha realizma, uprkos svim naizgled nepremostivim razlikama, mnogo duguje prethodećem romantizmu, posebno na planu književnih junaka. Tek romantičarska poetika istinski skreće pažnju na indviduu kao predmet literature i mada će junaci proze realizma biti prvenstveno tipski, predstavnici svog šireg društvenog sloja, osobenost i reprezentativnost nasleđuju iz tradicije, nekad je afirmišući, a nekad karikirajući. Srpska književnost dovodi književno-umetničke stilove u specifičan, paralelni odnos i u trenutku kada je romantizam na ovim prostorima još uvek na snazi, prvi realistički opredeljeni pripovedači se oglašavaju svojim delima. Među njima je i Laza K. Lazarević. Izuzetnim i jedinstvenim darom pronicanja u tanana i suptilna udubljenja duše svojih fiktivnih likova, započeo je tradiciju koju nastavljaju moderni pripovedači: bavljenje ličnošću mladog intelektualca u društvu na prelazu iz patrijarhalnog u moderni poredak, te vidovima njegovog (ne)snalaženja. U po obimu nevelikom, ali kvalitetom nesporno značajnom proznom opusu, Lazarević je predstavio nekoliko reprezentativnih figura školovanog, između krajnosti rastrzanog mladića svog doba, ujedno zauzevši stav prema izvesnim aktuelnim pojavama.
Jedna od tih pojava je romantizam sa svojim produktima i dalekosežnim uticajima. Pripovetka „Verter” već samim naslovom jasno upućuje na intertekstualne veze sa Geteovim romanom koji je označio preokret i uveo na književnu pozornicu novi tip junaka, prenaglašeno osetljivog, sentimentalnog, sklonog dramatičnim i protivrečnim duševnim stanjima. Još više od toga, podstaknut „Patnjama mladog Vertera” formirao se jedinstveni pokret, poznat pod nazivom verterizam, koji će rezultirati lančanim samoubistvima nesrećno zaljubljenih, po uzoru na melanholičnog glavnog junaka. U tom smislu, može se reći da je Verter protoromantičar, početna paradigma mladića tog vremena i uzor za čitav niz kasnijih neprilagođenih junaka.
Sa svojim zahtevom za konkretnim slikama stvarnosti i društvenim angažovanjem, realizam nema mnogo razumevanja za nedelatne sanjare sklone patetičnom vajkanju na svet. Direktni odgovor na pojavu verterizma i uopšte preterano povođenje ovdašnje mladeži za evropskim kulturnim modama koje nisu uvek bile prikladne, ni primenjive na balkanske uslove, pronalazimo u Lazarevićevom delu. „Verter” eksplicitno uspostavlja dijalog sa sledećim pitanjima: kako uskladiti potrebu za individualnom slobodom i stroge zahteve starinskog morala? Da li je to uopšte moguće i kakvom razrešenju vodi? Nekoliko različitih mogućnosti nude pripovetke „Verter”, „Švabica” i „Vetar”, u čijem su središtu sudbina mladog intelektualca, unutrašnji razdor i preokret koji sledi.
„Verter” junaka, na čijem je primeru prvenstveno izvedena parodija jedne šire pojave, uvodi u priču nakon dočaravanja ambijenta u koji će biti smešten. Lazarevićev tip intelektualca je uglavnom školovan u inostranstvu, sklon maštarijama i zaljubljivanju na prvi pogled, povodljiv za velikim idejama, bar na neko vreme odvojen od zavičaja i porodice, često mučen nostalgijom. Mesta njegove društvene inicijacije su obično banje ili gradski pansioni, gde dolazi u kontakt sa raznolikom pojavama i vrstama ljudskih karaktera. U ovom slučaju, nakon opisa banjskog šarenila i meteža iz kog posebno upečatljivo izranjaju figure važne za dalji razvoj radnje: profesor Nedić, apotekar Katanić i poručnik Vasiljević (koji i te kako nose karikaturalni potencijal), izdvaja se tridesetogodišnji činovnik Janko. Sav od kontrasta (široke grudi i uske cipele), on je čovek bledog lica, detinje naivnih i čežnjivih očiju, razmaženi bogataški sin. Pripovedač naglašava da je Janko odrastao zaštićen od svih životnih iskušenja i briga. Zašavši u zrele mladićke godine, a bez prilike da dođe u dodir sa tipičnim iskušenjima tog osetljivog perioda, nosi u sebi ljubavnu prazninu i pod uticajem kljiževnih ideala odlučuje da izgradi svoju ličnost. Neusklađenost godina sa duševnom naivom i neiskvarenošću čine ga pogodnim plenom primamljivih ideala. Naglašavaju se njegovo izbegavanje društva, česte promene raspoloženja, ćudljivost, sklonost ka bežanju u prirodu i uopšte, pokazivanje svih simptoma onoga što obično nazivamo verterizmom.
Dolazak otmenih gostiju prirodno budi radoznalost čitave banje. U sceni koja uvodi predmet junakovog interesovanja, iz kola se za jednim mršavim gospodinom postepeno (najpre ruka u rukavici, pa jedno pleće i onda čitav božji stvor, i to žensko), u maniru fatalnih heroina, pomalja i na scenu zbivanja stupa Marija. U ovoj mladoj ženi naglašeno izražajnih očiju (za koje se ide na muke, lije krv i izdaje otadžbina), Janko prepoznaje simpatiju iz rane mladosti. Pod dejstvom čudesnog ženskog pogleda, stvarnost se preobražava u retrospektivno nizanje davnih slika, detinjeg sanjarenja i odanosti, prekinutih odlaskom u veliki svet na školovanje. U junaku se začinje nemir, koji Lazarević majstorski opisuje pružajući neposredan dokaz pripadnosti prvoj psihološkoj struji srpske proze. Sledi pokušaj mladića da što manje sumnjivo obnovi poznanstvo, pa vrlo usiljeno i nategnuto stupa u kontakt sa Marijom, uvek praćenom devojčicom, zaovom Cujom. Ovakvo stanje stvari, distancirano druženje sa dve usamljene ženske osobe, odgovara Jankovom razumu i smiruje ga, ali, pripovedačevi komentari podrivaju prividni spokoj (Siromah! On ne zna da je čovečje srce Indijanac), poredeći srce sa prevrtljivim pokrštenim divljakom koji, međutim na grudima još krije porcelanskog idola. Opis Jankovog izveštačenog ponašanja je izrazito humorističan i plastično prenosi unutrašnju borbu između stega morala starog sveta (koji čine prvenstveno pojmovi časti i porodice) i ljubavi.
Prvi dani su ispunjeni obostranom nelagodom, pod budnim pogledima prisutnih gostiju. Tražeći rešenje u romanima koje čita, Janko uverava sebe da je neophodno raščistiti račune. Sa strane je svima jasno njegovo stanje i duševna dilema. Poručnik Vasiljević, narcisoidni kicoš koji i sam gaji manje uzvišeno interesovanje za Mariju, provocira ga u pijanom stanju i dovodi u situaciju koja savršeno parodira koncepciju dvoboja. Ovo je jedna od tačaka koje potvrđuju neretko poređenje Lazarevićevog dela sa Floberovim „Sentimentalnim vaspitanjem”, gde postoji slična epizoda do krajnosti iskarikiranog sukoba. U Mariji se rađaju saosećanje i gotovost na prećutno priznanje naklonosti, a usamljenost je čini dodatno osetljivom i zahvalnom na pažnji i društvu. Lukavi rezoner Katanić sa strane posmatra i podešava ove marionete za izvođenje svoje zamisli. Zanimljiva je epizoda Jankovog bunila, kada mu, videvši otvorena vrata, Marija ulazi u sobu. Junak se uspešno odupire iskušenju, prenoseći fantazije u obamrlost i polusan (u skladu sa romantičarskim idealom čiste, neukaljane ljubavi uzdignute na pijedestal iluzije), ali, slobodan vidik omogućava poručniku da neosnovane sumnje izrazi u pismu klevete, koje šalje Mladenu, Marijinom suprugu.
Sutradan, u njenom odsustvu zbog posete muževljevoj rodbini na selu, Janka obuzimaju čamotinja i nemir. Uvođenjem profesora Nedića, još neuobličeno osećanje dobija konkretan kalup, uz pomoć preporučene lektire – Getea. U romanu o Verterovoj strasti prema Loti i voljnom stradanju zbog nemoguće ljubavi, Janko prepoznaje sopstvenu situaciju. Čak je i barijera ista, brak voljene žene: Sve, sve mu se dopadaše i u svemu on viđaše sebe. Empatijski se uživljavajući u pročitano, preslikava fabulu romana na životnu realnost. Njegov imaginarni dijalog sa Verterom jedan je od vrhunaca pripovedačkog podsmeha: Tako, tako, bratac, mi jadni sirotani! Ljubimo, ali tuđe žene; pošteni smo, pa zato treba da umremo! Hodi!
Naravno, nesrećni srpski Verter, već odlučan da prinese žrtvu ljubavnom plamenu, nijednog trenutka ne objašnjava sebi svrhu svega toga. Jedino merilo mu je šta bi Verter uradio, još jedan izvor komike. Na njega pažljivo motri Katanić – po prirodi radoznao s jedne, a Mladenov prijatelj i dužnik s druge strane. Njegova je motivacija, dakle, dvostruka. Dovođenjem Mladena u banju, uspeva da ugrabi knjigu od rasejanog Janka i sa prijateljem razvije strategiju otrežnjenja. Govor o „Patnjama mladog Vertera” sve vreme teče u izrazito nipodaštavajućem i podsmešljivom tonu. Kroz beleške ostavljene u knjizi, Mladen upoznaje suparnika, ali i počinje da strahuje zbog nesumnjive nežnosti supruge prema starom poznaniku. Katanićev plan je da unize verterizam u Jankovim očima i zamene ga nečim drugim, što bi zaustavilo srljanje u tragediju i sramotu.
Izrazito je komičan razgovor kojim se nameravano postiže. Pod uticajem alkohola, Mladen vatreno napada Getea i njegovo delo, a utisak je upotpunjen namerno promašenim imenima likova (Margarita – Lota – Greta; Vinkler – Moric – Albert) i kontrastnim poređenjem bolesnog i ludog Vertera, koji slini kad gleda u mesec sa zdravim Šumadincem kome na pamet ne bi palo da se prenemaže. Suprotstavljajući patetičnoj omladinskoj modi ideale otadžbine, časti, porodice, pa još ističući prave teme za dobru poeziju (navode se primeri Njegoša, „Marseljeze”, „Don Kihotea”), laici uspevaju da u Janku, ali i Mariji, izazovu drastičan prevrat. Isticanjem srpskog herojskog ideala nasuprot sentimentalnog pivarskog trbuha, ubitačnog po moral, uspevaju da odvrate dvoje zamalo-prestupnika. Marijino krajnje zagledanje u novu zvezdu, zapravo Mars, na noćnom nebu, upućuje na konačno prihvatanje ratničkog principa kao vrednosno superiornog. U Jankovom slučaju, primer je još drastičniji, budući da se od švapskih bljuvotina okreće preteranom i ekscentričnom patriotizmu, usmerivši strasti sa slepog obožavanja drage na otadžbinu i slavnu prošlost.
Nimalo slučajno, nedovršena pripovetka „Švabica”, sa sličnom tematikom zabranjene ljubavi, ali više istinski potresnog unutrašnjeg razdora, napisana je u epistolarnoj formi, baš kao Geteov „Verter”, a nešto ranije i Rusoova „Nova Eloiza”. Međutim, ovde vraćanje zaljubljenog u porodično okrilje ne donosi sreću, već očajanje, pad u duboku apatiju i osećanje besmisla. Srpskog studenta od realizovane ljubavi sa Nemicom Anom razdvaja stalno prisutna svest o nacionalnom, jezičkom, socijalnom, pa i estetskom jazu (ona je siromašna strankinja, od već 24 godine i ne toliko lepa). Popuštanje dužnosti prema majci, sestri i zavičaju, donosi neprebolni emotivni poraz i utapanje u životnu kolotečinu. Problem je još više zaoštren u „Vetru”, punom tragike nespokoja, složene simbolike, gde se granice jave i sna mestimično gube, a atmosfera neizrecivosti dominira. Napravljen je ubedljiv, zreli otklon od sentimentalizma, a odsustvom konkretne priče između Janka i Đorđeve kćeri postignut efekat zaokruženosti i jačine osećanja u nedorečenom. Junakova slaba volja i obamrlost u trenucima kada treba artikulisati emociju ovde naročito dostižu dramski vrhunac, praćen razobličavajućom Lazarevićevom ironizacijom, a problematika verbalnog (ne)razumevanja prebacuje se na teren neverbalnog, čak zaumnog i donekle arhetipskog… ali, to je već neka druga tema.
Autorka: Isidora Đolović
