Novi roman Lasla Blaškovića (1966), pesnika, romansijera, pripovedača i esejiste – „Razbrajalica”, objavili su Arhipelag i Zavod za kulturu Vojvodine. Roman je velika priča o Novom Sadu. Određena u podnaslovu kao „oktopod-priča” – „Razbrajalica” se grana u nekoliko moćnih rukavaca koje pisac vešto vodi. Blašković je dobitnik nagrade Društva književnika Vojvodine, „Borislav Pekić”, „Branko Ćopić” i „Stevan Sremac” za proznu knjigu godine. Proza i poezija Lasla Blaškovića prevedena je na engleski, francuski, nemački, mađarski, poljski, rumunski, slovački, ukrajinski, makedonski, bugarski i slovenački jezik.
U intervjuu za Politiku, Blašković govori o svom novom romanu.
Svako poglavlje počinje s nekoliko reči (rečenica), koje se nastavljaju. To je priča u priči, roman u romanu.
Kada se narečeni stihovi spoje, dobija se sadržaj, odnosno pesma koja ima svoj uzbuđujući ritam, svoju zaraznu naraciju, koja će čitavu, na prvi pogled, disperzivnu i rasprskavajuću storiju, učiniti pitomom, pričljivom…
Svako poglavlje romana počinje, ili je naslovljeno, dvama rimovanim stihovima, uglavnom posvećenim dvojici srpskih ekspresionista… Kada se pročita sadržaj romana može se naslutiti svojevrsna poema, himna nekadašnjem beskraju. U centru priče jeste istorija obične porodične skupine, u isto vreme ordinarne i sumatraistički nedostižne, nedorečene. Kakva je, uostalom, bilo koja druga, srećna ili nesrećna, uglavnom, podobna za roman, i kamenovanje, u priči. Zamisao je ambiciozna: poput brojgelovske slike, prikazati istovremeno, simultano, narativno dejstvo, tušte i tma priča, mnoštvo žanr-scena koje deluju, naizgled, nezavisno, a u isti mah, tvore jedinstvenu, ma koliko razbijenu i nesagledivu – celinu…
U podnaslovu stoji „oktopod-priča”. Kakav je to oktopod sa 54 glave?
Taj, na primer, obično osam nogu ima. Kako je rekao Vasko Popa, i kako sam ja upleo najmanje osam tzv. narativnih tokova, objedinjenih jednim brahikefalnim, zatutkalisanim povesmom, što će reći, mojom blesavom glavom, razgoropađenih osam narativnih uličica, koje sam mogao samo da pustim, neobuzdane, da posegnem za nekim od njihovih ubistvenih talasa. To je oktopod sa obično osam nogu (kako to ponavlja pesnik), i sa osam nogu, to jest, osam narativnih rukavaca, oko kojih se plete jedna glavata priča, koja će nam, na koncu, pokazati sve. Ili ništa.
U knjizi, mozaički, pratite sudbinu više junaka. Šta te priče spaja?
Jedna razobručena, difuzna, rasprskavajuća, a opet ujedinjena, jedinstvena sudba. Rukom izabrana mogućnost, život dat na veresiju.
Povremeno koristite citate iz filmova, kafanskih pesama, literature. Kakva je njihova funkcija?
To me je zanimalo odvajkada. Imam knjigu koja se zove „Kraj citata”. Ono, kada sam se nagnuo preko ivice ogledala, na čijem dnu snatre reči Rolana Barta, njegov kilavi citat: „Šta li je, dakle, naše lice, ako nije citat?”
Ima tome desetak godinica, igrao sam fudbal sa decom, kada me upitaše, zadivljeni, mogu li da preskočim neku rupu, izdubljenu, recimo, gasnih cevi radi? Kada odgovorih potvrdno, skočih kao zmaj, dočekavši se na krte noge, poput kakvog izobličenog baletana. Dežurni lekar sumnjao je da se spreman za En-Bi-Ej, a ja sam hramao sledećih godinu dana. Ali, kada sam smislio i ustoličio lik u novoj knjizi (koji je bio ćopav, ozleđen sapunasto), lako sam se setio svoje povrede, iznebuha citirao sopstveni užasni osećaj. Shvatio sam da sam spreman za obrnute stvari. Vabio sam priču iz života, koja bi se namestila u neku sličnu, životnu. Obrubljenu predočenim, a već viđenim, epizodama.
Konačno, to je jedino što me interesuje.
Ključno pitanje glasi: da li šizofreno cepanje ličnosti vodi u ludilo, ili je to cepanje atoma. Koji vam je odgovor bliži?
Interesuje me onaj strmi čas: trenutak kada se raspadate. Delite se kao mrvljiva stvarčica. Očigledno, teško je oceniti stepen sopstvenog poraza.
Mađarska, kažete u romanu, imala je admirala Mikloša Hortija, a nije imala more. To je sada i sudbina Srbije?
Mađarska je, barem, imala Panonsko more. Imali smo ga i mi, samo se ne sećamo. Pre nekoliko godinica, bilo je potrebno, u Zagrebu, obrazložiti priču o Srbiji kao zemlji koja je izabrala literarnu temu o Mediteranu, što je Hrvate uvredilo, jer naša domaja, gubitkom zajedničke zemlje, navodno, nije više, recimo, mediteranska zemlja. U redu, možda je i tako. Ali, predočavao sam uskopišćenima, srpska je literatura, gdegde, izrazito mediteranska (Jovan Hristić, Ivan Lalić). Elem, nije reč o geografskoj pristrasnosti, nego o priči o kojoj sanjamo, bez obzira što su svi, živi, pobegli ko zna kud…
Devojka koja mi je oponirala, beše rodom iz Dubrovnika, reče mi da predložena srpska tema o Mediteranu može da se shvati kao nagoveštaj agresije na fantastične predele o kojima bi svaki Srbin sanjao. Ja videh sopstveni san, pa rekoh, hrabro, patriotski i gubitnički, kako je dečko, Laci, sasvim okej, premda mu je njuškica na sve svikla… I još da, uzmemo li za literarnu temu, recimo – cunami, automatski, insistiramo na agresiji prema, recimo, Indoneziji ili žutokljunom Japanu.
Prozni pisac nije mogao da pobegne od pesnika?
Nisam se ni trudio da zbrišem. Interesuje me samo poezija. Rekao sam to bezbroj puta. Ako svaku bednu, životnu priču uspem da sagledam kao poeziju, onda sam završio priču. Za uši uhvatio sklisku tvar.
Autor: Zoran Radisavljević
Izvor: Politika.rs, 06.01.2015.
