Predrag Milojević u razgovoru sa Aleksom Đukanovićem priča o „Presingovim“ starim i novim izdanjima, autorima, prevedenoj prozi i poeziji i aktuelnim kulturnim tokovima…
Predrag Milojević (1974), pisac je, urednik, antologičar i izdavač, piše kratku prozu, pesme i eseje. Do sada je objavio knjigu kratkih priča „Minhen i druge priče“ (Liber, 2011.), knjigu pesama „Razgovori“, (Presing 2013) i „Rečnik skarednih reči i izraza u srpskom jeziku“ (Presing, 2013). Prozu i eseje objavljivao je u NIN-u i u regionalnim časopisima i na veb portalima. Uređuje internet portale za kulturu i književnost: „Afirmator“, i „Konkurse regiona“ – sajt koji ažurno i redovno prati celokupnu kulturnu i književnu aktivnost u Srbiji i u regionu. 2013. godine osnovao je izdavačku kuću Društvo za afirmaciju kulture „Presing“ koja je do danas objavila skoro hiljadu izdanja domaćih i stranih autora.
„Presing“ je relativno „mlad“ izdavač a u svom decenijskom poslu dao je savremenim kulturnim tokovima dosta neobičnog čime se ne mogu podičiti ni neki od naših izdavačkih „giganata“. Da li ste zadovoljni kako se prihvataju „Presingova“ izdanja? Šta je bio „kapitalni uspeh“ a šta „promašaj“ (ako ga je bilo)?
Iako vreme brzo promiče bilo je to 10 dugih i izdanjima bogatih izdavačkih godina. U Srbiji je običaj da je godišnja produkcijska sezona orijentisana od Sajma knjiga do sledećeg Sajma i u tom pravcu smo svake godine imali neko izdanje koje bismo mogli da smatramo kapitalnim. Jedne godine su naša Sabrana dela Rastka Petrovića bila u najužem izboru za Izdavački poduhvat godine na Sajmu knjiga. „Promašajem“ smatram jedino dela koja mogu biti od velikog značaja za srpsku kulturu a koja ne prođu na godišnjem konkursu za popunu bibliotečkog fonda, poput divne knjige o istorijatu i restauraciji srpskog lutkarskog pozorišta.
U vašoj biografiji stoji da ste 2008. dobili priznanje Vlade Srbije, titulu Zaslužnog građanina Republike Srbije, a 2020. i Zlatnu značku koju dodeljuju Kulturno-prosvetna zajednica i Ministarstvo inostranih poslova za trajni doprinos kulturi. Započeli ste kao pisac kratkih priča i poezije, šta vas je nagnalo da jednog trenutka ostavite vlastito pisanje proze i poezije, i da zaplovite u nepregledno more srpske izdavačke produkcije?
Smatram da je izdavaštvo specifična vrsta profesionalnog rada u kome se materijalizuju ideje na način koji je sličan kreativnom stvaralačkom procesu pisanja književnog dela. Ako ste objavili niz značajnih knjiga to svakako utiče na kulturološku sliku nekog društva. Osmišljavanje takvog niza nije samo poslovni potez, to je i kreativni proces. Antologičarski ili urednički rad takođe mogu biti veoma kreativni i uticati na tokove umetnosti. Takođe nisam napustio pisanje, verujem da ću uskoro objaviti roman o u kome se prikazuje slika distopijske budućnosti Srbije.
„Presing“ je do sada objavio preko 800 izdanja, uključujući tu i kapitalne poduhvate poput sabranih dela Rastka Petrovića i Radoja Domanovića, biblioteku OPUS u kojoj su objavljene sabrane pesme Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Momčila Nastasijevića, Rastka Petrovića, Mome Dimića…
Da, ova biblioteka je odlično prihvaćena. Važno je da ove knjige budu zastupljene u knjižarama. Tako na jednom mestu čitalac može da se upozna sa celokupnim pesmama, ili pripovetkama nekog pisca, a time se istovremeno popularizuje i poezija koja je, to svi znamo, u zapećku kulturnog života.
Ako se ne varam, Sve pesme Ive Andrića i Crnjanskog jesu izdavački poduhvat koji do sada nije rađen, vi ste prvi objavili na jednom mestu u jednom tomu sve pesme Andrića i Crnjanskog. Po nekim istoričarima književnosti, to je ipak ozbiljno „kršenje volje“ ova dva velika pisca (ako se zna da je Andrić iz svojih Sabranih dela za života isključio svoju poeziju: Ex ponto, a Crnjanski nije uvrstio sve svoje pesme u Prosvetino izdanje svojih prvih Sabranih dela 1966.)?
Ovo pitanje može biti filozofsko-religioznog karaktera (ne mislim pejorativno) pri čemu do stvaranja „mitoloških“ uverenja o odnosu prema izrečenim željama često dolazi proučavanjem poruka nekog pisca koji je u tom trenutku bio u određenoj životnoj fazi. Što se tiče književnog dela Andrića i Crnjanskog danas, o njihovoj zaostavštini na najbolji mogući način vode računa njihove zadužbine i tu po mom mišljenju treba da prestane svako tumačenje želja i ideja koje su preminuli književnici za života imali. Pesme koje čine poetski opus ova dva velika pisca su više puta ranije objavljivane, pa su postale i deo kulturne zaostavštine srpskog naroda, ali i svetske kulturne baštine. Ono što jednom kao pisci objavimo više na neki način i nije pod našom kontrolom i postaje deo sveprisutnog kulturnog toka koji nas okružuje. Osim toga, na primer, ne vidim načina da se u sadašnjoj „kopi/pejst“ kulturi prestane sa objavljivanjem nečijih pesama na društvenim mrežama.
Unazad nekoliko godina praktično ste „udarnički“ prevodili mnoge skandinavske autore (edicija „Severno svetlo“) više nego ijedan drugi naš izdavač.
Objavili smo dela najznačajnijih skandinavskih, a posebno danskih savremenih pisaca. Ono što iznenađuje jeste odličan kvalitet ove literature. Preveli smo knjige koje su dobile najveće danske književne nagrade. Jedna zemlja poput Danske, koja nije veća od Srbije, ima veliki broj odličnih pisaca. Ovi autori ne prezaju od hvatanja u koštac sa velikim temama poput borbe za prava žena, pišu o dekonstrukciji patrijarhata, desničarskm teroru i revolucijama, i generalno se drže pitanja vezanim za ljudska prava. Moram reći i da njihova agencija za kulturu umnogome podržava ove autore. Na primer, na promociji u Beogradu bio je prisutan danski ambasador. Naš gost je prošle godine bio i predsednik Udruženja danskih pisaca a uskoro iz štampe izlazi i novi roman Kirsten Torup, najveće danske savremene spisateljice.
Jedan ste od malobrojnih izdavača koji širom otvara svoja vrata – poeziji. Koliko je do sada vrednih zbirki pesama „Presing“ objavio i, zbilja, ko su „Presingovi“ pesnici?
Da, „Presing“ ima posebne biblioteke i edicije koje promovišu srpsku i regionalnu poeziju, ali i prevedenu poeziju. Objavili smo oko 300 zbirki pesama i poetskih antologija. Treba izdvojiti antologije francuskog i srpskog nadrealizma, antologiju ruske necenzurisane poezije, antologije svetske i srpske haiku poezije, poezije o samoći i usamljenosti, te antologiju molitvene poezije. Takođe bih pomenuo i zbornike radova socijalne i angažovane poezije. Imamo i program podrške piscima, gde nastojimo da pomognemo mladim autorima i onima koji tek počinju da pišu. Takođe imamo tradiconalni godišnji konkurs za najbolju neobjavljenu zbirku pesama, na kome se dešava da učestvuje čak i do 300 pesnika.
Šta preporučujete od vaših autora (domaćih i stranih)?
Mogu mirne duše da preporučim čitaocima dela pripadnika starije generacije pisaca: Miroljuba Todorovića, Srbu Ignjatovića, Boška Tomaševića, Vlastu Mladenovića ili jugoslovenskog disidenta Ivana Ivanovića. Od pisaca srednjih godina tu su romani Predraga Crnkovića, kao i poezija Danice Vukićević. U prevedenoj književnosti izbor je takođe veliki. Moram da preporučim roman Kupačica mrtvih Sare Omar, meni omiljenu knjigu, zatim poeziju Pola Polanskog, američkog pesnika koji je živeo u Srbiji, a takođe i ruske pesnike Čudakova, Rižija, i druge.
Na kraju, ako nije tajna, šta „Presing“ planira u budućnosti?
„Presing“ će najpre dovršiti započetu izradu Sabranih dela Mome Dimića, kako bismo na neki način pomogli da njegovo veliko delo ne padne u zaborav. U saradnji sa jednim od naših najpoznatijih kritičara i antologičara Dušanom Stojkovićem nastavljamo rad na sistematizaciji antologija srpske poezije. Na redu su zenitizam, klokotrizam, signalizam, i tako dalje. Stižu i novi prevodi, antologija satiričnih priča i tako dalje…
Razgovarao: Aleksa Đukanović
* Intervju je izvorno objavljen u Kulturnom dodatku Politike, 1. aprila 2023.
