KUĆA NA PILEĆIM NOGAMA – drugačiji pogled na svet

Kuća na pilećim nogama je debitantski roman britanske autorke Sofi Anderson koji je na srpski preveo Nikola Petaković u izdanju Propolis Booksa.

Roman Kuća na pilećim nogama je priča o putovanjima, i potrebi za otkrivanjem novih mesta, o prijateljstvu, o radosti života, lepotama ali i istraživanjima smrti i životnog ciklusa koji se završava poslednjim putovanjem i nestajanjem duboko u noć, nakon koje se put završava među zvezdama.

Priča u osnovi ima bajku o Baba Jagi, o kojoj je autorka slušala od svoje bake. Motive slovenske mitologije ne nalazimo samo u liku Baba Jage koja može biti okrutna ali i saosećajna, već i u slikama staklenih planina, crnog okeana, ali i percepciji smrti kao putovanja kojim se završava ovaj život. Knjiga nas stalno podseća na smrt, ali istovremeno slavi život. A život je u knjizi prisutan kao ciklus koji ima svoj početak i kraj, i ono što ga prati jesu hrana, muzika, druženje, smeh, priroda, mogućnost preobražaja i novog rađanja. S druge strane, motivi kostiju, lobanja, mraka, nestajanja postoje kao kontrast i opomena da je ovozemaljski život vremenski ograničen i da ga treba iskoristiti na najbolji mogući način.

Ova dihotomija života i smrti, šalje poruku da živeti znači iskusiti i veselje i tugu, i usamljenost i prijateljstvo, i ponos i kajanje, a autorka nas podseća da čak i smrt može da inspiriše da prigrlimo život. Jer ono što nam deluje potresno, istovremeno može da probudi nadu koja se nalazi na neočekivanim mestima. Ideja da svaki trenutak treba ceniti bio on svetao ili mračan, i da stalno treba stremiti ka sreći, a mogućnosti za to su beskonačne, naslanja se na ideju o večitom putovanju i predstavlja nam jedan pogled na svet i život, koji se ogleda u jedinstvu univerzuma i živih bića. Atomi koji su u nama isti su kao i oni što se nalaze bilo gde u svemiru. Čovek potiče od zvezda i zvezdama se vraća.

Knjigu Kuća sa pilećim nogama otvara poglavlje u kome upoznajemo Marinku, devojčicu od 12 godina koja je usamljena i nesrećna. Ona raste bez roditelja, a jedina osoba koja se o njoj brine je Baba Jaga, zaštitnica Kapije između sveta živih i mrtvih. Marinka ima i neobičnog ljubimca, čavku Džeka. Privržen Marinki, ponekad ljubomoran, on će odigrati važnu ulogu pomogavši joj da se snađe u nepoznatom svetu i nađe put kojim želi da ide. Kroz odnos koji postoji između Marinke i Džeka, Sofi nam predstavlja sliku ljubavi i odanosti koja postoji između čoveka i životinja.

Nedostatak prijatelja, ljudi i vitalnosti dovodi Marinku u situaciju da poželi nešto da menja. U njoj se javlja pobuna i nepomirenost sa sudbinom koja joj je određena poreklom. Čežnja za promenom i za neočekivanim obrtom koji će okrenuti životni točak na drugu stranu, potiče od svesti o tome da ne možemo da biramo poreklo i sredinu u kojoj živimo, niti sudbinu i narod kome pripadamo. Marinka ne ide u školu, odrasta sa babom i još u ranom detinjstvu saznaje šta je čeka u budućnosti, a upravo to je ono što joj smeta i od čega želi da pobegne: od izvesnosti i tuđeg uticaja. Jer sve što mora da nauči jeste jezik mrtvih, reči putovanja smrti, da kuva za mrtve, i kako da mrtve navodi kroz Kapiju – jer ona je sledeća Zaštitnica Kapije. Ona je primorana da svake večeri sluša mrtve o tome kakav su život imali, pri čemu shvata da ona sama ne živi jer je odbačena od sveta i osuđena da sluša.

Ono sa kim Marinka deli svoju sudbinu, od koga zavisi i ko se o njoj brine, jeste kuća. Međutim Marinkina kuća nije kao druge kuće, ona ima noge i menja mesto kad poželi. Iako je vezana za devojčicu, kuća živi za mrtve. Svrha Jage je da pomogne mrtvima da se oproste od ovozemaljskog života i vrate zvezdama kroz Kapiju koju kuća otvara u ceremoniji navođenja mrtvih. Kuće Jaga postoje da bi navodile mrtve, a ako se to ne dešava, one brzo uvenu, tako da Jage imaju veliku odgovornost prema kućama.

Kuća se ne zadržava na jednom mestu da je ne bi živi pronašli. Tako ona kontroliše Marinkin život i sudbinu. S druge strane, zahvaljujući energiji koju kuća šalje, Marinka ostaje u životu. Kuća u romanu ima odlike živog bića, ona je kao roditelj, brižna i pažljiva, nekada ljuta i razočarana. Predstavlja personifikaciju doma, koji nam pruža utočište, a sa druge strane nas veže i ne dozvoljava da osetimo slobodu izbora. Kuća predstavlja ženski princip, ona je završetak i početak puta, kroz nju se život obnavlja na drugačije načine. U stanju je da tuguje, ali i da se raduje. Kao posledica gubitka smisla postojanja, kuća se raspada, ona izlazi iz kruga svrsishodnosti i gubi energiju potrebnu za vezu između ovog i onog sveta. A tu energiju i smisao ona dobija u uzajamnom davanju.

Iako poseduje vanzemaljsku magiju, i kuća stari. Kuće Jaga vremenom prestaju da vrše svoju funkciju, te i one dokazuju da je sve podložno nestajanju, ma koliko vek trajanja bio dug. A kuće i Jage mogu da žive i 1000 godina. 1000 godina avantura ali i usamljenosti. Jedino su zvezde večne.

Koliko kuća zavisi od Jage, toliko Marinka zavisi od kuće, pogotovo kada otkrije da može da postoji samo na granici između života i smrti. Marinka iznova postavlja pitanja koji je smisao navoditi mrtve, a ne živeti. Kako steći bilo šta što se može odneti do zvezda ako nema iskustva iz ovog života. Ona se suočava sa onim što se od nje očekuje i sa onim što ona u stvari želi i što jeste. Na tom osnovnom konfliktu Sofi Anderson gradi zapravo priču o potrazi za identitetom kroz koju će se Marinka suočavati sa svojim željama i očekivanjima. Ta potraga delimično je uslovljena poreklom, a delimično njenim izborima. Njena potreba za pripadanjem, prijateljstvom i radoznalost vodili su je na put laži i istine, savesti i krivice.

Sve je u romanu povezano uzročno-posledičnim odnosima, pa je odlazak Baba Jage posledica Marinkine nesmotrenosti, sebičnosti i naivnosti. I tek sa odlaskom Baba Jage u onaj svet, Marinka otkriva pravu usamljenost i shvata svoje greške. Osećaj krivice je nešto od čega ne može da pobegne. Kada je izgubila babu, ona zna kako da ceni vreme koje je mogla da provede sa njom. Istovremeno, otkriće pravo lice i naličje društva kojem se divila, zbližiće se sa Starom Jagom od koje će naučiti da se vreme mora ispuniti još nečim osim posla. Hrabrost da vrati svoju babu prelazi u nesigurnost, i prolazeći kroz fazu odrastanja, Marinka nalazi odgovor na pitanje da li može biti slobodna ako zavisi od kuće.

Pročitajte i: OSTRVO ČUVARA OLUJE – čarobna knjiga o magiji odrastanja

Formalno, roman Kuća na pilećim nogama se završava na mestu gde je priča i počela. Želja da vrati Babu otkriva joj i vrednosti i lepote života koji ima. Prošavši kroz Kapiju, Marinka traži babu ali ona nije tamo, barem ne onakva kakve je se seća.

Marinka je morala da prođe kroz Kapiju da bi saznala šta želi. Istovremeno ona se suočila sa smrću i nestajanjem i istinom da ništa nije zauvek. Kada je pokazala razumevanje za kuću i ljubav, ona joj je uzvratila tako što je ispunila najveću Marinkinu želju i učinila je srećnom, rizikujući da je ona ostavi jer više ne zavisi od magije.

Na tragu žanrovske književnosti, roman Kuća na pilećim nogama, otkriva drugačiji pristup obradi tema koje su karakteristične za dečju književnost. Potraga za identitetom, potreba za slobodom, radoznalost, tema prijateljstva, nepomirenost sa poreklom koje određuje sudbinu, nezadovoljstvo ali i potreba za sigurnošću – sve su to teme koje su na motivski drugačiji način obrađene u ovoj knjizi. I možda baš zbog toga ova knjiga mladim čitaocima donosi jedan drugačiji pogled na svet i odgovore na pitanja šta ovaj život čini posebnim i tako dragocenim.

Autorka: Branislava Ilić

Share