(O romanu Kratka povest sedam ubistava Marlona Džejmsa, IPC Media, Beograd, 2018.)
Sedamdesete godine dvadesetog veka su doba završetka rastafarijanskog entuzijazma čiji je najpopularniji pretstavnik bio rege pevač Bob Marli. Političko vrelo u Jamajci u periodu od polovine sedamdesetih do polovine osamdesetih godina ključa preko oponiranja dveju partija: Nacionalne partije i Jamajkanske radničke partije Edvarda Siga. Ovo je i doba silnog kokainskog trafikinga, tako da je politika pomešana sa mafijom napravila od ove zemlje pravi pakao.
Marlon Džejms, talentovani jamajkanski pisac, je napisao pozamašni roman od blizu 750 strana naslovljen kao Kratka povest sedam ubistava gde je opisana plejada likova koji se kreću oko događaja atentata slavnog rege pevača Boba Marlija. Marlon Džejms je ovaj roman podelio na pet delova koji nose naslove po pesmama Boba Marlija, Kim Vajld, Endi Gib, Ogustusa Pabla i Mega Bentona obuhvatajući period političkog života Jamajke od 1976. pa sve do 1991 godine. Glavna okosnica priče je pokušaj ubistva slavnog Boba Marlija sa strane Džouzija Velsa angažovanog od Papa-Loa, koji je narudžbina te radničke partije najviše zbog zakazanog koncerta pomirenja u Kingstaunu. Ova se priča komplikuje uvođenjem kokainske mafije i CIE, koja otvara te mračne relacije gde je atentat samo povod za politička vrenja u kojima se američki uticaj pretvara u paklenu mašinu.
Malon Džejms otvara Pandorinu kutiju sedamdesetih godina u politički razdrmanu Jamajku jednim idiomatskim tekstom koji ima čvrstu naturalističnu glazuru. Glavni likovi se dave u baruštini svojih strasti i postaju neizbežne sluge političkih i mafijaških mastodomaca ne vodeći brigu o svom životu i naravno, nemajući svesti za društvenu ravnotežu. Ovaj roman ima biblijsku koncepciju, pa tako se globalni rastafarijanac Marli u ulozi proroka koji želi pomiriti zavađene političke partije na kraju postaje žrtva koja ipak ne umire od atentata, nego umire prirodnom smru. Za njim ostaju njegovi naslednici koji nose rastafarijanstvo kao poruku mira, dok je politika, u stvari prevela ovog izneradosnog rege pevača kao pripadnika svake od opozicionih partija. Marlon Džejms identifikuje Marlija sa Isusom isto onako kao što se politički i mafijaški haos idenitifikuje sa narodom koji pre Isusa čekajući Mojsija gradi svoje Zlatno tele.
Plejadom likova koji pripadaju različitim društvenim klasama on kreira društvo koje ima distopijski predznak i sve akcije usredsređene ili opravdane Marlijevom smrću survaju u propast veliki broj ljudi. Tu su jadna Nina Bardžes, devojka Boba Marlija (koji je pored toga što je bio oženjen i imao devetoro dece, imao i mnogo ljubavinica) koja ga ubeđuje da otkaže koncert, a na kraju menjajući svoj identitet beži i od njega tragajući za svojim mestom pod suncem. Neuspeli atentator Džouzi Vels, koji ima najgoru sudbinu od svih, a i Beri DiFlorio i Aleks Pirs, prvi agent CIE koji zbog neuspelog zadatka dobija premeštenje u Argentinu, a drugi novinar Roling Stouna koji upravo zbog tog događaja gubi svoj posao. Sve ove apokaliptične likove Marlon Džejms razvija naturalistično do kraja koristeći najviše dijalošku formu i idiomatski jezik i upravo taj stil pravi ovu knjigu, ovu labudovu pesmu rastafarijanizma paradigmatičnom.
Kratka povest sedam ubistava leži na religijskom meta-fanatizmu rastafarijanizma i na semantici potkulture tog kasnog dvadesetog veka koji prema filozofiji ovog sjajnog romana savršeno korespondira sa suicidnim kauzalitetom svih priča i sudbina.
Smrt je svakodnevni pridružnik i likova i situacija, Jamajka posle ovog neuspelog pokušaja atentata na Boba Marlija ušada u još veću političku krizu, dok napliv opijata kreira kartele ne samo po Južnoj i Srednoj Americi, nego i po metropolama SAD-a, kao što su Njujork, gde se glavni lik i prebacuje kako bi se bavio tim „unosnim“ poslom i gine užasnom smrću.
Marlon Džejms po mnogo čemu podseća na Dostojevskog. Likovi u ovoj fantastičnoj epopeji su gravirani do detalja s tim što ovaj talentovani pisac u njihovu psihologiju ulazi najviše dijalogom. Povremeno, čitajući ovaj roman imate osećaj da bi možda bolje funkcionisao u dramskom rodu. Ali pametni pisac ga nije tako napisao najviše zbog pop kulture, čiji su začini vizuelno najuticajniji. Ikonoklastika ovog kompleksnog romana leži na toj potkulturnoj mitologiji. Marlon Džejms koristi naslove pesama rok i pop grupa koje su bile u zenitu u to vreme, a koristi i stihove koji postaju deo dramaturgije i deo načina mišljenja likova. Naravno, tu je i jamajkanski vokabular gde je na primer „bami“ reč koja označava hleb, a pisac u određenim situacijama pominje i likove traumtskih događaja u Jamajci kao što je Isilda Hačison, majka Kristofera Grejama, jedno od pet žrtava masakra i Kingstonskoj ulici Gold, nemili događaj aprila 1980. kada je više napadača otvorila vatru na jednoj igranci na obali. Paklena pop mitologija otvara taj road to perdition koji za ovog pisca nema kraja i cela ta tragika ima u sebi zrno antiheroizma od kojeg čovečanstvo više ne zazira. Pretpostavljam da je zato ovaj roman velik, zbog toga što je u bliskom dosluhu sa današnjim konglomeratom političke mržnje i terorizma. Hodočašće pevačke ikone ne krči put novim vernicima, nego se grešnici razilaze i na mestu gde je on hodao krvavih nogu i hrapavog glasa sada ostaje pusta zemlja. Zato ova „kratka“ povest sedam ubistava je vrlo opširna, a smrt u njoj dolazi munjevito i bez upozorenja.
Rekli smo da je psihološka analiza likova u ovom romanu nalik analizi kod Dostojevskog. Pozitivni likovi i kod Dostojevskog i kod Marlona Džejmsa su lažljivo dominantni, spekulativni i izmamni. Oni su podložni manipulaciji i u principu zadovoljni. Kontraverzno, ali vrlo produktivno. Imamo u ovom poređenju Marlija i Miškina – dva nedorečena i produktivna mladića kojima je Bog racio zamenio talentom. Nasuprot tome imamo pakao gde jedinstveno nedostaju ljubav i tolerancija. Ova instalacija ima jednu jedinstvenu vezu – dušu. Nedostatak kao vezno tkivo priče i likova. Na ovom postmodernom receptu leži cela konstelacija ove zamašne knjige i plejade likova koji su savršeno oslikani i situacije koje su izvanredno vođeni do zadnjeg trenutka.
U romanu Braća Karamazovi Dostojevski kaže: “Misterija u ljudskom postojanju leži ne u tome da ostane živ, nego da nađe nešto za što bi on živeo”. Sistemski galimatijas u romanu Marlona Džejmsa Kratka povest sedam ubistava je upravo potraga za razlogom života, a verujem da ovaj promućurni pisac ostavlja vrata otškrinuta za eventualni dolazak sreće i ljubavi bez obzira na tragiku koja unutar ovih stranica užasava.
Ovaj roman je dobitnik Bukerove nagrade za 2015. godinu i doživeo je veliki broj prevoda, a Marlon Džejms je pored ovog romana postao i pisac prve crnačke epske fantastike. Sa romanom Kratka povest sedam ubistava mi, kao deo društva u kome živimo kad pogledamo ispred nas, imamo brisani put po kome smo počeli da hodamo i znajući da iza nas nema nikoga u titraju horizonta, verujemo samo u fatamorganu koja, nažalost još laže naše živote.
Autor: Sašo Ognenovski
