Iako je „Kraljica jorgovana“ Ane Atanasković roman o istorijskoj ličnosti, a samim tim i o istorijskim događajima iz vremena u kojem je ta ličnost živela, ovaj roman nema epsku širinu već lirsku zgusnutost i emotivnu obojenost izraza.
Autorka nas uvodi u lični svet kraljice Jelene Anžujske, supruge kralja Stefana Uroša Prvog, time što joj daje ulogu naratorke. Na ovaj način, vreme u kojem je kraljica Jelena Anžujska živela i događaji čiji je svedok, a često i učesnik bila, prikazani su prelomljeni kroz njenu prizmu.
Ipak, težište romana „Kraljica jorgovana“ nije na pukom predstavljanju istorijskih činjenica i predstavljanju Jelene Anžujske isključivo kao srpske kraljice. Očigledna je namera autorke da Jelenu Anžujsku predstavi pre svega kao ženu, sestru, suprugu, majku. Autorka je približila čitaocima one strane ličnosti Jelene Anžujske koje neće naći u udžbenicima istorije. Ovim je autorka u potpunosti ispunila zahteve romansirane biografije kao književnog žanra.
Liričnost romana je postignuta i na planu leksike upotrebom arhaičnih, a izuzetno lepih i milozvučnih reči kao što su srma, lahor, dragost, strojitelj, zapon. Takođe, roman je prepun epiteta u čijoj su funkciji upotrebljeni najrazličitiji pridevi pa je pogodan i za stilističku i za gramatičku analizu.
- Album iščezlih slika: (De)mistifikacija igre
- Tri života južnije: Iskustvo između prostora Amine Hrnčić
- O knjizi Jelene Šarković: Nadrealističke slike svakodnevice
Ana Atanasković je ovim romanom lik kraljice Jelene Anžujske stavila u galeriju svojih književnih junakinja – kraljice Drage Obrenović, Ketrin Mekmehon, Davorjanke Paunović. Spona koja ih povezuje je snaga koja je poduprta istrajnošću, upornošću, neustrašivošću. To je ona pritajena, a uvek prisutna snaga žene koja može da uništi, ali može i da umili. Snaga kraljice Jelene Anžujske je simbolično prikazana njenom kosom, što je motiv koji se javio još u Bibliji.
U romanu nailazimo i na motiv koji se oslanja na našu narodnu književnost – motiv zavađene braće (ovde su to kraljičini sinovi Dragutin i Milutin). Ovom motivu se može dodati i motiv majčinske ljubavi, jedine ljubavi koja potpuno razume, pravda i miri. Sve ovo nam pokazuje da su u temelje književnosti ugrađeni motivi čija aktuelnost nikada ne zastareva i koji u svakom književnom delu iznova oživljavaju vođeni veštom rukom pisca.
U tematsko-motivskoj strukturi romana su sadržane i dve opozicije: zapad-istok i Dragutin-Milutin, s tim što se ove dve opozicije i prepliću jer je kralj Dragutin bio čovek zapada, a kralj Milutin pristalica istoka. Različiti po karakteru i naravi, kraljevi Dragutin i Milutin su Srbiju raspolutili na dve strane sveta koje se ni do danas nisu sastavile. Razapinjući Srbiju, razapeli su i svoju majku koja se identifikovala sa zemljom kojom je vladala. „Ja sam zapadni vetar na istoku i istočna svirala na zapadu“, rečenica je koja najbolje određuje kraljicu i njen položaj.
Dok čita roman, pred čitaoca izranja lik kraljice Jelene Anžujske, izranja njena zadužbina manastir Gradac u kojem je našla spokoj, izranjaju njeni strahovi, njene želje, njena ljubav prema bližnjima i prema narodu u čijoj su dolini posađeni jorgovani u njenu čast. Iz romana izranja i jedan svet drugačiji od našeg svakodnevnog, svet produhovljen i oduhovljen, svet u kojem dobra dela nisu izgubila cenu, svet u kojem se veruje u vrline, svet u kojem kad zasadiš dobro seme, možeš da očekuješ i dobar plod.
Autorka: Jelena Skrobić