Prikaz knjige Kraj raspusta i druge priče, izdavač: BOOKA, 2021.
Ana Miloš je na književnoj sceni zvanično debitovala pre dve godine, kada se pred čitaocima pojavila zbirka pripovedaka „Kraj raspusta“. Novo izdanje je dopunjeno sa osam priča, kao što sugeriše i sam naslov. Upravo on, uzet za sebe, na prvi pogled zvuči neobično setno i poetično u asocijativnoj ravni prema uglavnom romantizovanoj prošlosti, ujedno budeći drugu, realističniju pomisao na konkretno iskustvo kakve pripovesti o stasavanju. U njima se prekretnica svake (školske) godine obeležavala važnim poslednjim poduhvatom, kao podsetnikom na prolaznost doba relativne bezbrižnosti.
No, proza Ane Miloš donosi sasvim drugačije, istovremeno neočekivane i krajnje jednostavne teme, prelomljene kroz vizuru naročite vrste. Ono što je zajedničko svakoj od pripovedaka, jesu ženski narator/fokalizator/glavni lik i suštinski prelomno iskustvo u središtu. To znači da aluzija iz naslova i te kako ima uporište, samo na prvi pogled nije toliko lako primetiti njegov kontekst.
Šta najpre uočavamo, počev od uvodne rečenice prve priče „Zabran“? Veštinu rođene književnice, stil koji je prirodan i siguran, dajući kao rezultat lako, znalačko pripovedanje. Čitalac je, hteo-ne hteo, istog trena uvučen u njegovo tkanje. Odabir priče koja najavljuje prvu od dve celine (u skladu sa preciznim, pravilnim rasporedom, „Kraj raspusta“ ima osam, a „Druge priče“ još toliko pripovedaka) takođe je majstorski izvršen, budući da „Zabran“ spada među najubedljivije, najbolje delove zbirke. Na neobičan način povezujući (uvrnutu) bajku sa postmodernističkim prikazom sveta današnjice, iscrtava putanju kojom se u nastavku nižu elementi groteske, satire, čak folklorne i naučne fantastike, stvarajući mešavinu sa istovetnom poentom za svaki primer.
Reč je o već spomenutom ženskom uglu i iskustvu. Bez obzira na profesionalni status, godine, porodičnu situaciju, sve junakinje su zatečene u određenoj vrsti bekstva ili makar njegovog pokušaja. Nalaze se na prekretnici, završetku jednog dela života. Neizrečeni, ali svuda podrazumevajući zahtev da se to iskustvo što pre učini jasnijim, autorka spretno i pomalo surovo uglavnom ostavlja nerazrešenim. Priče se prekidaju trenutak uoči donošenja odluke (primer je „Pet ćerki Miloša Adamovića“), ostajući da „vise u vazduhu“ pred ishodima koji mogu biti podjednako fatalni i umirujući („Zvezda dom“), predstavljajući odličnu ironijski obeleženu varijaciju na aktuelne crne romantične drame („Srećna banana“), porodične storije („Pesak vruć kao staklo“) ili iznutra predočenu temu adolescentske delinkvencije („Modrice“).
Svaka od njih markira tačku obrta iza koje se od života junakinje očekuje da zauzme određen, bio to nov i neočekivan ili konvencionalno shvaćen, u svakom slučaju – nekakav pravac. „Zabran“ tako prikazuje (pokušano) bekstvo iz stega moderne civilizacije, svojevrstan rizik upuštanja pravo u srce bajkovito-pretećeg univerzuma čija najveća opasnost, ipak, nije on sam. „Pesak vruć kao staklo“ se na, možda ne posebno originalnu polaznu temu, razvija kao u svojoj oštrini dirljiva priča o opstajanju i posle velikog gubitka, vitalnoj potrebi za regeneracijom na tlu uspomena. Slično važi za „Kraj raspusta“, čudno uzbudljivu identitetsku potragu. Naročito su zabavne rasute veze sa folklorom, poput imena blizanaca Stoje i Stojana, postavke „ličnosti“ pet sestara ili antropomorfnog sveta koji okružuje kolibu begunice iz grada.
„…a ja osećam kako mi „Zvezda dom“ gori u rancu, na leđima – kao kad u ratnim filmovima pogode vezistu u radio-stanicu, pa mu kiselina baterije progrize uniformu i kosu.“
Još jedna pozitivna odlika je što nemamo utisak stihijskog nastajanja ma koje od priča, čak ni rečenica. Uprkos prividno apsolutnoj lakoći izraza, osetna je promišljenost iza svake.
„Nalaktila sam se na ogradu terase i zagledala u semafor. Automobil na raskrsnici je prošao na crveno svetlo. Sad smo svi imali svoje tajne.“
Zalazi se i u prilično nezgodna pitanja primerenosti načina života žene nakon smrti maloletnog deteta, razvoda, pretrpljenog nasilja u porodici ili otkrivanja istine koja iz temelja pretumba privatni svet. Jasan, efektan koncept koji objedinjuje prvu celinu, istoimena pripovetka „Kraj raspusta“, većim delom se gubi u drugoj sa naknadno pripojenim pričama. Stoga su one možda nešto bleđe u pogledu direktnog dejstva, ali se isto tako mogu razumeti kao oglašavanje iz naizgled dobro poznatih, običnih situacija – sa „insajderskim“ i još jednom nemilosrdno ironičnim prizvukom (recimo, ambijent teretane u „Panteonu“).
Iz drugog dela zbirke se posebnom ubedljivošću izdvajaju tri pripovetke. „Ona, on i ovi ostali“ je briljantno predočena i nemilosrdno ogoljena tema postporođajne depresije, te njenog uticaja na bračne laži. Naročito je efektan pasus kojim bivaju povezani neposredno susedstvo kuće i groblja („Jedan zid, trideset centimetara cigle i maltera, deli nas od pokojnih ljudi“), kao i završnica u kojoj malodušna supruga „puni vazu za tuđe cveće“). „Ekshibicija“ predstavlja sve zastupljenije razmatranje preobražaja života i najneznatnijeg pojedinca u rialiti program, praćen besmislenim voajerizmom kao savremenom opsesijom. Naposletku, „Putovanje“ demonstrira apsurd prve klase, dok je interesantna završnica „Div“ neobično topla prilikom povezivanja kontrasta kroz već uobičajene groteskne kategorije deskripcije, odnosno sameravanja sveta.
Pročitajte i >> Nikos Kazancakis i njegovo zaveštanje: Vera se sumnjom brani
Hvale vredna osobina Anine proze leži u činjenici da, ma koliko tražili i u rasutim elementima uočavali odjeke različitih poetika, ne možemo je istinski poistovetiti ni sa jednim konkretnim uzorom. Prepoznajemo čas sličnost sa Feranteovom, čas Murakamijem, od magijskog realizma do postfeminističkog sajber društva utonulog u bespoštednu stereotipizaciju. Naglašeno svoja, pokazuje, pripovedačima toliko neophodnu, sposobnost da naprosto iznese ono što joj ne da mira, sve ono važno da se ispriča, ali isključivo na svoj način.
Pripovedanje karakteriše interesantna težnja da se često neprijatne situacije, osećanja i problemi provuku kroz konkretnu perspektivu i učine književno relevantnim. Tu su, zatim, dobro oko za detalj, originalna poređenja, umerenost i pogođena mera dinamike izlaganja, zahvaljujući čemu nijedna pripovetka nije razvučena, niti preterano zgusnuta. Sve staje u „ono malo duše“ čijom se ranjivošću, neprilagođenošću i odsustvom uobičajene „prosečnosti“ zapravo najviše bavi.
Junaci proze Ane Miloš u većini slučajeva ostaju bezimeni, jer njihove naravi i situacije u kojima ih zatičemo nisu ekskluzivni individualizovani primeri – ili nose starinska, nekad do neverice arhaična imena, čime biva još naglašenija njihova udaljenost od tradicionalnih merila. Kao po pravilu zarobljeni u nezadovoljavajućim partnerskim odnosima, karijerama, uopšte egzistencijama, nekad bez jasnih korena, a drugi put nastojeći da ih silom počupaju, listom su okrenuti promeni, preseku, nečemu što bi ih izmestilo, nevažno gde.
„Kraj raspusta“ se usled žustrog, samopovezujućeg i plahovitog stila, čita neobično brzo, što zbirku ne čini banalno pitkom, niti njen efekat jednokratnim. Utisci ne „isparavaju“ tek tako, pa se sa pokrenutim pitanjima još dugo nosite putem vlastitih unutrašnjih monologa. Začudnost kao izabrano obeležje ne obesmišljava iskonsku i svakodnevnu potrebu za izlaganjem, to poreklo svih priča, već joj daje nov kvalitet kao garanciju neuništivosti. U pitanju je svež glas od koga s pravom možemo očekivati još mnogo iznenađenja sa budućih ispisanih stranica.
Autorka: Isidora Đolović
