Prikaz knjige „Komšija pod plafonom“, autor Peter Svetina, izdavač ProPolis books, 2022. Prevod sa slovenačkog (Sosed pod stropom, 2016): Jelena Budimirović
Dok smo deca, malo šta deluje zaista nelogično. Zahvaljujući tome, lakše nam je da poverujemo u najapsurdnije priče. Za našu svest, koja kao da se kod većine s godinama postepeno sužava i zatvara, u tom periodu je ipak sve stvarno, sve moguće. Kada odrastemo, pojave filtrirane kroz umetničke postupke nazivamo nadrealizmom, pravdajući gubitak one prirodnosti njihovog shvatanja i prihvatanja racionalizovanim pozivanjem na zaumno, apsurdno, izokrenuto. Čitava zbirka pripovedaka slovenačkog pisca Petera Svetine zasniva se na pokušaju da, obraćajući se deci (uključujući onu koja smo sami nekada bili), zapravo vrati odraslog čitaoca stanju intelektualnim iskustvom neograničavanog pogleda.
Kratka proza je po nekom nepisanom pravilu redovno veći stvaralački izazov. Koncizne, namerno zamagljeno poentirane, jednostavne po izrazu i stilu, njegove priče istovremeno sadrže mnoštvo komplikovanih značenjskih nijansi. Neizbežne su igre rečima i smislom, prisutno je preokretanje pojmova (primera radi, uvodna „Na krovu komšije Andreja” oživljava potpuno nelogičan ambijent, obrćući uloge gazde i stanara: ovde su nastanjene kokoške te koje diktiraju pravila i poseduju ljudske umne karakteristike), rotiranje kategorija vremena i prostornih relacija (naročito odnosa gore-dole), oživljavanje artificijelnog ili zamena delova za celinu, što su sve osnovne odlike groteske. Veoma je važan princip kretanja, budući da nema bića ili stvari koji u određenom trenutku ne bivaju odvojeni od tla, opirući se uslovnostima i fizičkim ograničenjima.
Pravilo da veliko, odnosno superiorno služi malom primenjuje se kroz čitavu zbirku: rupica za klikere izaziva saobraćajni kolaps, od pljuska bude poplavljen grad, debela pekarka Margo ulazi u krofnu, baba upada dedi u srce, i tome slično. Poslednji primer ujedno predstavlja jedno u nizu bukvalizovanja fraza. Muzičke lestvice služe vađenju autobusa iz provalije, a u priči po kojoj čitava zbirka nosi naslov, „Komšija pod plafonom“, postaje moguće poleteti od ljubavi, sa jedva nešto malo začuđenosti i konstatacijom: Podiglo me. Suprotno tome, pojedina naizgled poetična rešenja zapravo odmah dobijaju sasvim bukvalno obrazloženje, tako da zagonetna automobilistkinja zvana „Hamburška munja“ vozi po vremenskoj prognozi i lovi sunčane dane jer joj je, zapravo, krov na kabrioletu pokvaren, pa stalno strepi od kiše.
- Ratnici duge: priča o počecima najvećeg ekološkog pokreta
- Trilogija o Ajvi Poket: uvrnuta (anti)junakinja izvrnutog viktorijanskog sveta
Nesvakidašnje tematizovana ljubav predmet je ubedljivo najvećeg broja priča. Upoznavanje ljudi i razvijanje emocija odigrava se pod okolnostima nesvakidašnjeg, čak bizarnog, u pričama „O najdužoj ulici“, „Komšija pod plafonom“, „Loto i tako te stvari“. Čak i kada nije realizovana, ljubav je značajna tema, usled čega „O uglađenom komarcu“ predstavlja možda najdirljiviju priču u zbirci. Usamljeni, neugledni gospodin Albert svakoga dana tokom letnjeg odmora odlazi u antikvarnicu gospođice Sabine. Tri godine nema hrabrosti da joj se obrati, ali na kraju, shvativši da ih je ujeo isti komarac, napušta primorsko mesto ipak nalazeći nekakvu nadu, uspostavljenu vezu, u tako banalnoj činjenici („Sad mu se otvara put da sledeće godine napokon osvoji srce gospođice Sabine. Još ne zna kako, ali oseća da će se to desiti.“). S druge strane, „Vodeni čovečuljak iz kafane kod Svetog Marka“ još jedna je uvrnuto romantična priča, ali u kojoj iskrivljene naočare glavnog junaka stvaraju isti takav pogled na svet, a udeo fantastike je naglašeniji nego dotle (neobični saveznik, simbolika broja tri, „otkup“ sreće kockicama šećera).
Humoristični efekti postižu se nomenklaturom (neka od imena likova su naglašeno simbolična, druga naprosto zvuče uvrnuto: Frederik Zemička, Fabricije Lešnik, Jevrem Dobrica, Francisko Požar i Anastazija Plam) ili izneverenim očekivanjem (da se objasni naslovna tema u priči „Iz života plakata“). „Čisto da znate“ je u potpunosti zasnovana na kombinatorici članova jedne jedine rečenice. Međutim, nisu sve teme lagodne i neozbiljne: „Dubuledu“ zapravo govori o ratnim traumama i suicidnosti dezertera, a neke od priča imaju manje ili više otvoreno lascivan ton („Kako su se gospođa i gospodin Kukurek počastili čašom vina“ govori o krevetu koji pleše, držeći vlasnike u stanju permanentne ošamućenosti. U zavisnosti od starosti i perspektive čitaoca, podjednako se može govoriti o seksualnom podtekstu i alkoholizmu junaka). „Loto i tako te stvari“ čak beleži jednu psovku, za koju fusnota nudi čitav spisak zamenskih izraza prikladnijih uzrastu ciljanih čitalaca, ujedno otkrivajući autopoetičku ironiju.
Potičući uglavnom iz gradskog života, priče Petera Svetine su pisane u naglašeno nadrealističkom maniru sa poštovanjem načela začudnosti, izokretanja logike i izneveravanja horizonta očekivanja. Poigravanje zdravorazumskim prate brojni postupci oneobičavanja, služenje personifikacijama, bukvalizovanjem fraza i opredmećivanjem osećanja ili stanja svesti. Svaka od pripovedaka je uspela ilustracija jednog ili više postupaka koje iskusniji čitalac i(li) poznavalac teorije književnosti prepoznaje kao jedinstvene za konkretan pravac, dok ih „obična“ publika naprosto vrednuje zbog neprekidne dinamike koju obezbeđuju tekstu.
Autorka: Isidora Đolović
