Skrolujući kroz društvene mreže, pored fotki dece, kućnih ljubimaca i prirode ili političkih stavova kondenzovanih u statuse i tvitove, sve češće ćete naići na poeziju ili odlomak iz proze. Književnost je, iako svakako nije dominantan sadržaj na mrežama, pronašla svoje mesto, i ono iz dana u dan postaje sve kompleksnije. O tome kako ovi procesi utiču na poziciju književnosti u javnom prostoru, ali i na samo književno stvaranje, Jasna Dimitrijević je razgovarala s pesnikinjom i muzičarkom Ognjenkom Lakićević, pesnikinjom i filozofkinjom Majom Solar i izdavačem i urednikom Krunom Lokotarem. Tekst prenosimo iz 67. broja magazina Liceulice.
Autorka: Jasna Dimitrijević
Ilustracije: Ksenija Pantelić
Život nam je postao nezamisliv bez interneta. Posao, zabava, komunikacija, skoro sve se danas odvija na mreži, pa čak i one oblasti ljudskog delanja koje su tradicionalno ukorenjene u drugim medijima. Čini se i da je u svetu književnosti pronađen način kako da internet služi i autorima i čitaocima, ali da nikad u potpunosti ne zameni štampano izdanje.
Pesnikinja i muzičarka Ognjenka Lakićević svoju poeziju često objavljuje na društvenim mrežama pre nego što se ona nađe u knjizi. „Na taj način mogu da je sagledam ’drugim parom očiju’, onim koje nisu moje, da se malo odmaknem od sebe i posmatram pesmu kao da sam neko drugi, ili kao da je ona tuđa. Ta vrsta distance neophodna je svakom pesniku. Kad je pustim malo da živi u virtuelnom svetu, kao da više nije sasvim moja, brže shvatim šta sve mogu da promenim. Volim internet i mislim da je zahvaljujući njemu poboljšan status poezije, koja je dugo bila tretirana kao neki nepristupačan salonski, ili pak paćenički žanr, nebitniji u odnosu na prozu. Istina, internet jeste veoma uticao na hiperprodukciju, toliko da sada sve što sadrži dovoljan broj enter komandi i grafički izgleda kao poezija nazivamo poezijom. Ali na neki način me to i raduje, mislim da ima mesta za sve nas, za svakakav kvalitet i senzibilitet.“
Međutim, stvaralaštvo na društvenim mrežama može nas zatrpati sadržajima koji samo stvaraju privid umetničkog obilja, ali nam u suštini ne nude mnogo toga. Maja Solar, pesnikinja i filozofkinja, primećuje da ta beskonačna ponuda ume da nas načini bespomoćnim konzumentima, i stavi nas u istu poziciju kao kad biramo čokoladicu u marketu. „Što se tiče pisanja i čitanja, internet ih sadržinski uvijek može obogatiti i usložniti, ali to je jedna aprstraktna vizura koja ne uzima u obzir klasnu poziciju, recimo. Ne samo u smislu da kompjuter i internet nema svako, nego i mnogi koji imaju žive takav život da jedva da bilo šta od te bujice sadržaja mogu ikada iskoristiti. Naprosto nemaju vremena, jer su prinuđeni da obavljaju mnogo teže poslove da bi platili hranu i kiriju.“ Dakle, književnost je dostupna, ali postoji veliki problem da li su svi oni koji su je željni u mogućnosti da je konzumiraju.
U Hrvatskoj imamo primer i jedinstvene nagrade za književnost na društvenim mrežama. Kruno Lokotar, urednik i jedan od osnivača Post Scriptuma, priča kako se rodila ideja o ovoj nagradi. „Tek sam se 1.1.2016. godine priključio fejsbuk plemenu“, kaže Lokotar. „Ubrzo sam uvidio da se na Fejsbuku nađe i autorske literature, pa pomislio da bi možda bilo zgodno da se ljude potakne da i dalje nastave s takvim objavama, jer je bilo očito da neki stavljaju svoje tekstove u izlog kako bi bili zamijećeni, a da drugi pak nemaju pojma koliko vrijedne stvari pišu. Malo sam dumao i konzultirao se s iskusnim fejsbuklijama, zadarskom ekipom s kojom radim KaLibar bestiVal, Želimirom Perišem, Adrijanom Vidić i Stašom Aras. Festival je imao već profiliran identitet, ali još jedna nagrada koja bi se uz njega vezala nije bila na odmet. Kako sam do tada već ustanovio dvije književne nagrade – ’Prozak’ i ’Na vrh jezika’, za poeziju i prozu autora do trideset pet godina – imao sam neko iskustvo, pa krenuo smišljati nagradu za književnost na društvenim mrežama. Bio sam siguran da takva već mora postojati, jer mnogo sam vrijednog materijala uočio, ipak sam profesionalno deformirani urednik. Začudo, ništa slično nisam uspijevao zguglati, pa sam se obratio iskusnijima u pretraživanju interneta. I opet je rezultat govorio – takva nagrada ne postoji.“
Autori i autorke prijavljuju svoje radove, a žiri bira širi i uži izbor, pa donosi odluku o dobitniku nagrade koja se uručuje na KaLibar bestiValu u Varaždinu. „Bio sam sretan kada sam smislio ime, ’Post scriptum’, jer objašnjava proces nagrade i fino liježe u uho, od posta do scripte, do kolokvijalnog naziva za tiskano nešto. To je točno ono o čemu se radi, nagrada je objava knjige i pristojno lansiranje na književnu scenu. I tada mi je na pamet pao slogan: Post scriptum – enter u književnost. Od tog entera sam uz pomoć Adrijane Vidić dizajnirao i plaketu u obliku velikog entera. Pa sam složio ’Pravilnik natječaja’, oni su ga korigirali. No, sve bi bilo uzalud da izdavačka kuća Jesenski i Turk nije pružila ruku i pristala objavljivati nagrađene rukopise koje pomno uređujemo. Hvala im.“ Nažalost, izbor je ograničen samo na građane Hrvatske, jer organizatori nisu u mogućnosti da piscima iz drugih zemalja garantuju distribuciju knjige, promociju i ostatak izdavačkog paketa.
Što se tiče kvaliteta tekstova, Lokotar kaže da je situacija slična kao i u oflajn produkciji: „U dosta je pravilnoj piramidi, velika većina je diletantska, pa ide amaterizam, pa mali dio zaslužuje pažnju i obećava, a nađe se i autora koji stvarno i odmah zaslužuju knjigu i poticaj za dalje pisanje. E, njih mi lovimo, i mislim da smo imali i sreće, jer format svakog natječaja podrazumijeva da objaviš najbolje od onoga što stigne, a nitko ne garantira da će stići i nešto stvarno dobro. Isto tako, ima godina kada bi čovjek dodijelio tri nagrade, ali ima konceptualna i ekonomska ograničenja.“
Problemi tradicionalne književne produkcije nisu rešeni prelaskom u pristupačniji medij, jer i dalje stoje pitanja neplaćenog rada, poštenog umetničkog vrednovanja i prelaska geografskih granica, što bi trebalo da bude najmanji problem u regionu u kom delimo i kulturno nasleđe i jezik. „Radimo volonterski, sve četvoro, evo već pet godina“, dodaje Lokotar. „Pratimo migraciju književnosti u nove medije, u novu tehnologiju i propratne interakcije, proučavamo marketinške i ostale dosege, fenomene književnosti na mrežama i njezinu transpoziciju u dobru staru knjigu, uvodimo hijerarhiju tamo gdje je nema.“ Ono što je sigurno: pisci su izdržljiva stvorenja i ne daju se lako obeshrabriti.
>> Sadržaj 67. broja magazina Liceulice: Da li je onlajn život imitacija života?
Internet omogućava istraživački rad na tekstu i priliku za javno predstavljanje kakvo ranije nije postojalo. I tu nema univerzalnih pravila, svaki autor mora za sebe da osmisli model koji najbolje funkcioniše u konkretnom slučaju. Poezija koju čitamo na FB profilu Ognjenke Lakićević prolazi brojna čitanja i sređivanja pre nego što je postavi onlajn. To je mesto na kome pesma dobija prvi javni fidbek, koji na rad naše sagovornice nema uticaja u književnom i uređivačkom smislu, ali joj na ljudskom i emocionalnom nivou znači saznanje da je nekog dotakla ili podstakla na razmišljanje. „Dugo sam imala vrlo oskudne reakcije na sve što radim, i taj relativni neuspeh me je održao, učinio me je svežom, budnom, borbenom. Dakle, odgovor je da komentari čitalaca ne utiču na uređivanje pesme kasnije, ali neretko usvojim sugestije ljudi u koje imam poverenja, a koji se i sami bave pisanjem i govore mi to jedan na jedan, a ne javno, jer ipak to nije aukcija. Ja sam za to da poezija, baš kao i rok poezija, treba da se nađe na grafitima i na zidovima toaleta omiljenih klubova, i srećna sam kad moji stihovi tamo završe. Što se samog procesa pisanja tiče, kod mene to nije izmenjeno usled novih tehnologija, samo sam sve iskusnija, i mnogo više radim. I sa internetom i bez njega, nema mnogo mistifikacije – poezija zahteva ozbiljan rad, uprkos čestom mišljenju da pesnik samo sedne i prospe osećanja na papir. To ne može biti dalje od istine. Lepa je ova kohabitacija interneta i poezije, konačno su pesnici sišli među narod, a narod polako prestaje da se boji poezije.“
Možda toga nismo u potpunosti svesni, ali dostupnost tekstova na internetu i iskrene čitaoce održava budnim i radoznalim. Jer i čitalačko iskustvo se gradi, kao i stvaralačko, a na nama je da istražujemo i prepoznajemo svoje književne potrebe. A ono što nas u tome često sprečava, poput nedostatka vremena i motivacije, problem je koji na internetu nije ni nastao, pa se tamo ne može ni rešavati.
Kupujući Liceulice pomažete mnogima, čitajući Liceulice pomažete sebi. Ako magazin još nije stigao do vašeg grada, sve o mogućnostima za papirnu ili onlajn pretplatu naći ćete >> ovde.
