Pred nama je novo izdanje Nastasijevićevih Misli o hrabrosti, ljubavi, sažaljenju…
U poeziji Momčila Nastasijevića (1894–1938) Vinaver je osećao samo biće ovoga sveta i božansku suštinu, video ga kao sveca srpskog jezika, a njegove pesme Vasko Popa nazivao je ikonama srpskog jezika. Kao da je žurio da dosegne mudrost, i kao da je znao da će morati prerano da napusti život, Nastasijević je kao mlad čovek imao jedinstvene odgovore na pitanja o smislu stvaralaštva i pesničkoj umetnosti, muzici i maternjoj melodiji srpskog jezika, o ljudskoj prirodi. Većina mislilaca povodom ovakvih problema čitav život stvara filozofske sisteme. Očigledno da za takve sisteme Nastasijević, istraživač u oblasti jezika i duha, nije mnogo mario, budući da su njegova celokupna dela objavljena tek posle smrti.
Ponovo, kod čačanskog Gradca, čitamo Misli Momčila Nastasijevića, preuzete iz istoimene knjige objavljene kao Izdanje prijatelja 1938. godine u Beogradu. Prema uredničkoj napomeni, potpunije književno-istorijske podatke o ovom delu čitalac može da nađe u kritičkom izdanju Nastasijevićevih dela, u redakciji profesora Novice Petkovića, koje su objavili Dečje novine i SKZ 1991. godine.
Nastasijević koji najviše govori u Mislima ima od 22 do 26 godina. U ovoj knjizi najbrojnije su ideje zapisane od 1916. do 1920, zatim i od 1927. do 1935. godine. Evo kako je taj mladić spoznao kontradiktornu, vekovima nepromenljivu, ljudsku suštinu:
„Hrabrost i nitkovluk su biljke koje ne rastu pod običnim okolnostima, već u vrlo povoljnim, ili vrlo nepovoljnim – i zato će nas neki koji je pored nas živeo kao uredni, mirni i dobromisleni građanin naglom promenom prilika zadiviti ili razgneviti kao heroj ili nitkov.”
Stvarajući u vreme naših avangardnih pesnika, Nastasijević je osećao tradiciju, kao i modernost, pa zapaža:
„Moderna umetnost ne traži lepo, niti stvara hipoteze lepoga: ona, idući kroz život, nalazi ga, oseti ga, i neposredno dato izrazi ga kroz svoja čula– bez normi, bez recepta”.
Knjiga Nastasijevićevih misli značajna je i zbog toga što predstavlja idejnu srž, ono što se može prepoznati u njegovom stvaralaštvu u poeziji, esejima, prozi i drami. Klasično zvuči mudrost dramatičara:
„Što je ko na većoj visini, sve mu je opasniji pad”, ali moderno zvuči ideja: „Treba jednom za svagda biti načisto s time da svaki ideal ima više od tri dimenzije”.
Kroz ove misli progovara liričar:
„Ako ima svemoći, mesto joj je u oblasti duha, a ne materije; u prirodi nema čuda, ali ga u imaginaciji ima. I sama svemoć Boga pada pred svetom, njegovom tvorevinom. Tvorac je rob svoga dela”.
„Nema tog položaja u kome se ne kriju tajna vrata izlaza. I onde gde se čini da ga je nemoguće naći, on se sam nametne. Iza nesreće ima ih dva, podjednako dobrodošla – uteha i smrt. Planinskom potoku, bistrom i živahnom, zatvoren je put – njegov je izlaz tiho i duboko jezero”.
U ovim rečima, pak, ogleda se iskren čovek:
„Najviši heroizam i najčistije oslobođenje sebe nije u davanju onog što je najdraže, no u pobedi nad onim što se najvatrenije želi. Tragičnost ljubavi je ne u tome što ona obeća sve, a ne da ništa, već u tome što ona, neretko, obećavši obilno, drži nas u obmani da nam je dala sve, i onda kad nam je sve oduzela”.
„Nijedan rimski ili Napoleonov veteran nije dobio toliko rana kroz mnoge bojeve koliko jedan osetljivi siromah kroz život.”
„Sažaljenje nije poslednja reč osetljiva srca, već ljubav. Sažaliti se – najplemenitiji izraz od poniziti, ali ipak poniziti. Žaliti znači pogledati na niže i žrtvovati deo sebe; voleti – pogledati naviše i dati celog sebe. Tako se treba ugledati na Hrista.”
Misli nam otvaraju i hermetičnu Nastasijevićevu poeziju:
„Istinski saopštiti, više je nego da se učinilo; istinski zabeležiti, više je nego i jedno i drugo skupa. To je saopštenje činu; to je otvoriti vidu gde su inače sve oči slepe”.
Izvor: Politika.rs
