Prikaz romana Knjiga izgubljenih stvari. Autor: Džon Konoli. Izdanje: Laguna, 2010. (Orig. The book of lost things, 2006)
Zanimljivo je kako se mnogi ljubitelji „prave” književnosti ograđuju od bilo kakvog simpatisanja fantastike, uglavnom se pozivajući na tobožnju neozbiljnost i nedostojnost žanrova sa većim utemeljenjem u svetu mašte. Kao da se očekuje da s vremenom prerastemo nadrealne priče, naizgled sasvim izmeštene iz svakodnevnice, odbacujući njihovo ogromno simboličko bogatstvo i činjenicu da se u prepoznavanju i razgrtanju tih slojeva često kriju najveći čitalački izazovi. Pomalo ironično zvuči prećutni zahtev da se „odraste” i prevaziđe nešto bez čega bi sazrevanje (barem onog umetnosti sklonijeg dela) čovečanstva svakako bilo mnogo surovije i teže. Ipak, dobar deo njih nikada ne odbaci prvobitne uzore, samo ih prilagođavajući kasnijim fazama u ličnom kreativnom i ljudskom razvoju. Džon Konoli se afirmisao kao pisac trilera, u kojima se kroz različite detalje i aluzije već dalo naslutiti zanimanje za fenomen bajke. Kasnije sve to koristi u romanu „Knjiga izgubljenih stvari” (Laguna, 2010; orig. The book of lost things, 2006), koji, na neki način, predstavlja krunu ili bar presek njegovog stvaralaštva.
Priča počinje i teče kao tužna, zatim uvrnuta, pa zlokobna (anti)bajka. Ni svi rituali, navike i njihovo strogo poštovanje nisu pomogli dvanaestogodišnjem Dejvidu da odloži rastanak sa majkom. Preminula je posle teške bolesti, pa dečak počinje da se protiv tuge bori udubljivanjem u knjige, naročito one koje je majka volela i sa njim čitala do samog kraja. Za to vreme, svet ulazi u Drugi svetski rat, a Dejvidov otac, univerzitetski profesor, kao matematičar biva angažovan da za britansku službu odbrane tajno razbija neprijateljske šifre. I tek što je počeo da se zbližava sa ocem, uz navikavanje na nenadoknadivu prazninu, u njihovim životima dolazi do novih promena. Ni pola godine od gubitka, sa upoznavanjem očeve nove ljubavi Rouz, Dejvida počinju da muče čudne nesvestice, košmari i napadi. Ustanoviće sposobnost da čuje i razume glasove (iz) knjiga, pri čemu ga sve više opsedaju arhetipske slike, a posete psihologu samo nailaze na otpor.
Vreme je nemoguće sprečiti da prolazi, koliko god se mi loše osećali i bili nesvesni njegovog brzog toka. Dejvid se naredne godine sa maćehom, ocem i tek rođenim polubratom Džordžijem, seli u veliku staru kuću Rouzine porodice, nadomak Londona. Mlada žena voli pastorka i svojski se trudi da mu ugodi, ali Dejvid tvrdoglavo odbija svaki pokušaj da se sprijatelje. Ipak, oduševljeno prihvata sobu koju je Rouz lično odabrala za njega, u samom potkrovlju, prepunu knjiga. Saznaje da su one nekada davno pripadale Džonatanu Talviju, stricu koga Rouz nikada nije upoznala, budući da je kao četrnaestogodišnjak netragom nestao zajedno sa dvostruko mlađom usvojenom sestrom Anom. Deca nisu pronađena, niti se bilo šta saznalo o njihovoj sudbini. Ova tužna priča baca novo osvetljenje na Dejvidova tajanstvena prikazanja, u kojima ga progone vukovi, obraća mu se grbavi čovečuljak, a tu je negde i zanemoćali kralj. Dok napolju besni rat, dečak se sve više povlači u sebe i čitanje. Bršljan i paukova mreža kroz prozor nezadrživo prodiru u sobu, realnost i fantastične priče počinju da se mešaju do nerazaznatljivosti.
Ali, one nisu želele da budu odbačene tako lako i počele su da ga dozivaju. Izgleda da su prepoznale u njemu nešto radoznalo i plodno – ili je bar on počeo u to da veruje. Čuo ih je kako pričaju: isprva tiho, a onda sve glasnije i uverljivije.
Te priče su veoma stare, stare koliko i ljudi, a preživele su zato što su veoma moćne. Odjekivale bi u glavi dugo nakon što bi knjige u kojima se nalaze bile ostavljene po strani. Istovremeno su bile bekstvo od stvarnosti i druga stvarnost same po sebi. Bile su toliko stare i neobične da su otkrile način da opstanu nezavisno od stranica na kojima su živele. Svet starih priča postoji uporedo s našim, jednom mu je rekla majka, ali ponekad zid koji deli ta dva sveta postaje pretanak i krhak i svetovi počinju da se stapaju jedan sa drugim.
Tada dolazi do nevolja.
Tada se dešavaju loše stvari.
Tada je Grbavac počeo da se pojavljuje pred Dejvidom.
(str. 19)
U noći bombardovanja, prateći majčin glas, Dejvid se spušta do zapuštene bašte, gde pronalazi prolaz u jednom stablu. Zakoračivši kao hipnotisan, obreo se u svetu koji se naočigled menja i rasipa, gde ga Šumar brani od čovekolikih vukova, a putujući vitez Roland sprovodi do kraljevog zamka, sve vreme pričajući mračne, izokrenute verzije poznatih bajki. Njihova funkcija je da mu, tako izmenjene, objasne poreklo grotesknog sveta, ali i pruže smernice za dalje snalaženje. Jedini način da se vrati kući leži u nadi da će kralj biti u mogućnosti da mu pruži odgovore, čuvane u (navodno) sveznajućoj „Knjizi izgubljenih stvari”. Ali, put do njega vodi kroz šumu, preko provalija i divljeg mora, protiv brojnih opasnosti. Harpije, trolovi, zagonetke, viseći mostovi, potere i borbe, leteći zamak sav u trnju, jazbina žene-lovca sa izvitoperenim eksperimentima, patuljci-komunisti i džangrizava Snežana….Učestvovaće u odbrani sela od zveri i doprineti pružanju otpora vučjem pohodu na preuzimanje vlasti. Pridružiće se Rolandovoj potrazi za nestalim prijateljem Rafaelom i dokazivanju kroz naizgled nemoguće podvige, u koje uključuje Dejvida kao pratioca. Oko dečaka-uljeza, kao plena, boriće se Liroj (vođa vukodlaka) i Grbavac (Prevrtljivi), svako iz sopstvenih razloga.
Bez obzira na opisanu temu, ovo NIJE roman za decu, već dosta mračna, groteskna, poučna i potresna seansa poniranja u sećanja na odrastanje. Dodatak u vidu piščevog intervjua i neke vrste proširenog registra (sa tumačenjima, poreklom i izvornim verzijama korišćenih legendi i bajki) upotpunjuje celinu skretanjem pažnje na njeno kompoziciono jedinstvo, idejni značaj i brižljiv pristup osmišljavanju. Mnogo toga je zasnovano na Konolijevom iskustvu iz detinjstva, recimo, Dejvidov početni opsesivno-kompulsivni poremećaj kao reakcija na korenite promene u njegovom malom svetu i pokušaj da uspostavi kontrolu nad brzim raspadanjem kruga sigurnosti. Presudan je uticaj psihoanalize u razvijanju pogleda na odrastanje i sazrevanje, predsvesno, seksualnost kao nepoznato i preteće, odražavanje života u fikciji i obratno.
Verovatno najbolju stranu romana predstavlja nemogućnost da u potpunosti budemo načisto sa tim da li je sve o čemu čitamo samo poigravanje detetove podsvesti i projektovanje površinskih trauma ili se zaista dogodio prelaz u neku drugu, natprirodnu dimenziju. Ne jednom ćemo se zapitati ko piše (našu) priču? Čak i kada dobro poznajemo, pratimo i tumačimo simbole, njihovo mesto i funkciju, svejedno nas povlače sa sobom i uveravaju u sopstvenu istinitost. Pre svega, odlično pripovedanje naprosto obavija čitaoca lepim, klasičnim stilom i barata arhetipskim slikama, ravnomerno pojačavajući jezovitost pomaljanja čud(es)nog i čudnovatog, ali i napetost usled stvarnih problema doživljenih od strane osećajnog, pronicljivog deteta. Dejvid se kroz izlaganje okrutnim prizorima kreće i sa preprekama nosi zahvaljujući prisećanju na pročitano, sopstvenoj domišljatosti i dobronamernim pomagačima. Prevazilazeći iskušenja magičnog sveta, uči da pobeđuje sebe i postaje bolji u onom realnom. Nadvladava ljubomoru na malog brata, osećanje ugroženosti i napuštenosti zbog dolaska novih članova porodice.
Kompoziciono jedinstvo priče pokazuje dobro postavljen okvir: putujući od nađenog ka izgubljenom i natrag, dobijamo zaokruženu celinu. Pounutarnjenje strahova i nemira neophodno je kako bi se sa njima delotvornije izborili. Zbog načina na koji slike iz podsvesti oživljavaju u alternativnoj dimenziji postojanja, neke epizode su duboko uznemirujuće (kao ona u lovičinoj jazbini). Fantastika tada služi da ilustruje mnoge veoma ozbiljne probleme: od pogubnosti sujete, do zlostavljanja dece, od predstava i predrasuda o istopolnoj ljubavi, do želje za večnom mladošću. Prodor onostranog obeležavaju topovi, nemačke letelice i slični relikti iz oba svetska rata, niotkuda prisutni u fantazijskom svetu, dok praćenje tradicionalne formulativnosti omogućavaju motivi poput magijskog značaja izgovorenog imena. Vrlo je važan raspored knjiga na Dejvidovoj polici(bajke i romani su pomešani sa grčkom mitologijom, naučnim studijama, komunističkim štivom), s obzirom na udeo koji ima u oblikovanju drugog sveta.
Pripovedači su kao po pravilu muškarci, figure očeva i zaštitnika, dok se negativni princip u ovom slučaju izokreće, projektujući se na žene. Svaka ispričana bajka, a u pitanju su uglavnom varijacije na one iz korpusa braće Grim, upozorava slušaoca na naredni zadatak koji se od junaka očekuje da obavi. Važnost pripovedanja, tačnije, sposobnost sklapanja priče kao kreiranja fiktivnog sveta, ispoljava se i u činjenici da Grbavac (oblikovan prema liku Rampelstilskina, ali upotpunjen mitskom dimenzijom varalice Lokija iz nordijske mitologije), mada ga ne odlikuju posebne moći i fizička snaga, upravo zahvaljujući posedovanju svih priča u kraljevstvu budi najveći strah. Od njega zaziru čak i Liroj i njegovi vukovi, a sposobnost boravka u oba sveta i prelaženja na drugu stranu daje mu dodatnu superiornost.
Upotreba kanonskih bajki za nova preoblikovanja najizrazitija je kod objašnjenja porekla vukodlaka kroz verziju „Crvenkape” i u epizodi o Rafaelovoj potrazi, koja je inspirisana pričom o Trnoružici. Transformisanje predloška odigrava se na nekoliko nivoa: 1. Rodnih uloga, pri čemu je žena pretnja, a muškarac pripovedač i zaštitnik; 2. Tretiranja uzora (poput Snežane i Zlatokose) kroz ironiju ili potpunu demistifikaciju; 3. Odsustva klasičnog srećnog kraja kod većine bajki, baš kao i u samom životu. Uspostavljena je (ili vraćena) ravnoteža, što ne garantuje da će ostatak priče junaka biti idiličan i apsolutno zaštićen od budućih padova, potresa, patnji. To je, jednostavno, sastavni deo postojanja (sada odraslog) ljudskog bića i valja nam ga prihvatiti, pa je pitanje podnošenja gubitka i prihvatanja činjenice smrtnosti jedno od glavnih u romanu.
Mislim da čitanje uliva čitaocu osetljivost prema spoljnom svetu, koja nekada nedostaje onim ljudima koji ne čitaju. Znam da to deluje protivurečno, budući da je čitanje usamljenički čin koji predstavlja odvajanje od svakodnevnog života. Ali čitanje, a naročito čitanje fikcije, ohrabruje nas da vidimo svet na nov, ispitivački način. Uvek sam verovao da fikcija deluje kao prizma koja stvarnost našeg postojanja razbija na sastavne delove i omogućava nam da ih vidimo na potpuno drugačiji način. Ona nam omogućava da uđemo u svet drugih, što je preteča saosećanja, koje je, po mom mišljenju, jedno od obeležja pristojnih ljudskih bića.
(str. 290-291; pisac povodom dela)
Ovaj roman će sasvim sigurno oduševiti ljubitelje Endeove „Beskrajne priče”, poštovaoce Bruna Betelhajma (na čiju se neprevaziđenu studiju „Značenje bajki” sam pisac u nekoliko navrata poziva), kao i sve zainteresovane za dublju analizu odnosa fikcije i stvarnosti, te načina na koje čitanje pomaže da se nosimo sa životnim izazovima. Uloga knjiga se otkriva i ustoličuje kao istovremeno terapeutska i uzbunjujuća, sa uzajamnošću uticaja (jer one unose neke od prvih predstava u našu svest, ali im i sami učitavamo značenja, prema ličnom iskustvu ili doživljaju) i sposobnošću da nas pripreme za život kao nepredvidivu i iznenađujuću, samo našu knjigu, spremnu da bude napisana.
