O romanu „Klara i sunce“ Kazua Išigura u izdanju Derete, Beograd, 2021.
Prvi roman posle dobijanje Nobelove nagrade Kazua Išigura je distopijska priča o veštačkom prijatelju, o prodiranju ljubavi kroz vene posvećenosti i upijanju tuge ovog sveta koji je obavijen otuđenošću.
Ovaj roman podseća na jednu misao Alana Turinga koja kaže: „Jednog dana će dame odvesti svoje kompjutere u šetnju parkom i reći jedna drugoj: ‘Moj mali kompjuter je jutros rekao tako smešnu stvar’.“
Klara je VP (veštački prijatelj) koji stoji u prodavnici u bliskom distopijskom vremenu i čeka da je neko kupi, da je odvede kući i da ona obavlja svoju dužnost prijatelja onome kome je namenjena. Išiguro, kao i Makjuan u svom romanu „Mašine kao ja“ otvara jedan svet koji je na korak od nas i koji je sublimat velike ideje o „drugosti“, ali sa unutrašnje strane, strane kompleksa, tj. niza nuspojava koje proizilaze od preloma odnosa u porodici. Makjuan razvija sasvim drugačiju priču, ali ono što je zajedničko za ova dva romana, je upravo taj ontološki reverzibilitet, težnja mašine da postane organičnom jedinkom nazvanom homo sapiens. Išiguro ide korak dalje od porodične klaustrofobije i oscilirajućih relacija čoveka i mašine (porodica bi da stvori svoju novu kćerku Džozi od VP Klare, a s druge strane Klara žarko želi da usvoji emotivnu gama homo sapiensa) i stvara priču koja ima jednu filozofsku relaciju, a to je hiperbola Sunca.
Kazuo Išiguro: dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2017.
Trougao večnosti i energija sa porodičnom konstantom i savršenosti mašine koju ljudski rod toliko bezuspešno pokušava da inkorporira u sistem svoje funkcionalnosti je teritorija gde se kreće priča romana, a tu se na neki način krije i poruka iz koje razaznajemo samo to da savršenstvo nije zamena za emotivnu konstantu ljudskog roda.
Klara ulazi u porodicu bolesne Džozi i impresionira prvo nju, a posle i ostale članove svojom fantastičnom moći zapažanja. Išiguro govori o veštačkim prijateljima kao pronalasku čoveka zbog duhovne otuđenosti. Čitajući ovaj njegov roman, koji je drugačiji od svih ostalih romana, dolazimo do konstatacije da je lečenje otuđenosti vrlo nezahvalno zato što to otvara ceo jedan kompleks nuspojava socijalne prirode, koju Išiguro naznačava preko relacije ostalih likova i u porodici i van nje. Klara, i pored socijalnog predznaka njene funkcije, opet je van porodičnog kruga, podseća nas svakog trena da ona ne sme da bude interferirana ni u kojoj situaciji nastaloj sklopom okolnosti. I pored svega toga, ona je posredstvom ljudske hipokrizije i gramzivosti ipak upotrebljena na istom principu uključivanja u porodične probleme i situacije.
U trouglu tenzičnog sivila Klara postaje katalizator jedne stvarnosti koju nam Išiguro predočava kao vrlo moguću. Veštački prijatelji govore o toksičnosti obamrle prirode. Zato se Klara u stvari najviše druži sa suncem. Osećaj beskraja i energije su dve konstante koje na neki vrlo fragilni način povezuju čoveka sa njegovom artificejlnom varijantom. Ono što Džozijeva porodica svesna njene strašne bolesti želi da uradi kao zamenu za nju preko Klare, je zlo koje je gore od smrti i koje svedoči o zastrašujućoj eutanatičnoj karakteristici ljudi čije su emocije toliko zagušene da se oni okreću samo ka varijantama, a ne ka solucijama. Pisac preko Klarinog preispitivanja sveta u kome se nalazi, predočava jedan savršeno toksičan repetitorijum iz koga porodica ne može da izađe, a verovatno i ne pokušava. Čak je i veliki problem sa Džozi deo svakodnevne agende problema koje treba rešiti. Upravo zato njena majka Krisi pokušava da zameni svoju kćerku sa Klarom.
Ono što Turing govori o kompjuterima kao svekodnevici koju nosimo sa sobom, u ovom romanu Išiguro otvara kao problem homo sapiensa u svakodnevici robota (kompjutera). Okruženje u kome boluje Džozi je okruženje tehnološki determinisanog života gde se u stvari robot pita kako će, gde će i koja je razlika između njega i članova porodice. U ovom slučaju čovek daje mašini nepristojni predlog interferiranja i to donekle uspeva. Isto kao što robot postaje seksualno privlačni objekat čoveku u „Mašine kao ja“ Ijana Makjuana, u Išigurovom romanu Klara postaje savršeno privlačni objekat za Krisi, Džozijevu majku koju više ne interesuje njena kćerka nego njena replika.
Klara kao humanoid komunicira najviše preko svog informacijskog polja. Ona ima savršenu moć zapažanja i to je dovoljno da bi bila veštački prijatelj kojih ima svakakvih tipova i koja se prodaje. Ona je kupljena i doneta u porodicu kao da je automobil ili recimo, personalni kompjuter. Ali, najveća zamka na kojoj insistira pisac, je upravo emotivna gama o kojoj on proširava prostor logike, kako bi smestio ono što je osnova za početak emotivne veze, a to je naivnost. Naravno da je Klara naivna zato što nije homo sapiens, nego je humanoid. Njena logika je jednostavna i bazirana na informacijama koje skuplja u sebi i time postaje u neku ruku i potencijalna opasnost celoj porodici zato što „previše zna“. Ono što Išiguro problematizira tokom celog romana je njena prosudba. Klara razmišlja ne u okvirima njenih funkcija, nego razmišlja kritički i pretpostavljam da se na kraju upravo tu krije pitanje gde završava mašina, a gde počinje čovek.
Ursula K. Le Gvin u jednom eseju iz knjige „Talasi uma“ kaže: „Svi mi moramo da naučimo kako da izmislimo svoje živote, izmislimo ih, zamislimo. Treba nas naučiti ovim veštinama; potrebni su nam vodiči koji će nam pokazati kako. Ako to ne učinimo, naše živote za nas nadoknađuju drugi ljudi.“ Koliko pogubno zvučao ovaj njen stav on nam govori o tome da humano biće svoje veštine učenja treba da podeli sa drugim humanim bićima oko njega. Tako se najhumanije održava ljudski vid, dok se u porodici naslikanoj u ovom romanu radi o autoreferencijalnosti ljudskog uma. Sam podatak da je čovek napravio svoje replike za svoje socijalne potrebe, razbija najelementarnije svoje jezgro – porodicu koja, s druge strane već ima svojih varijanti, raslojavajući svoju koherentnost. Klara je referentna suncu, zato što sve vreme pokušava da misli kritički i toj joj više puta polazi od ruke, i ona, htela ili ne, pomišlja da je upravo sunce zaslužno za taj njen napredak, koji rastura opet njen kreator – čovek. Pokušaj da se reformiše u liku koji je najtužniji u celoj priči, ona shvata kao neminovnost i konačno, ona dolazi do svoje tragedije.
U ovom sjajnom Išigurovom romanu mi, kao čitaoci, prepoznajemo Klaru kao deo ljudskog sveta, najviše zbog njene protivrečnosti, koje ljudska vrsta ima u izobilju. Čitljiv i jasan Išigurov stil i odlično vođena priča kao i fantastično izvajani likovi odlike su ovog romana, koji se ističe u okvirima svetske književnosti. Poruka koju ova suptilna distopija šalje najviše se odnosi na reinstaliranje ljudske prirode. Klara se okrenula suncu zato što joj se to čini najpostojanije i najsnažnije, a svet u kome obitavamo ne daje nam vremena da se setimo nečeg što je snažno i postojano. Jednostavno, sve postaje fragmentarno i prolazno. Otuđenost i radikalna drugost su hladan i neoprostiv proces iz kojeg se izvlačimo samo smrću. A veštački će prijatelji posle toga ostati sami. I oni, kao i mi sada. A sunce će opet sjati i biti večno. Čije će ono biti tada?
Autor: Sašo Ognenovski
