Kevin Bari: FJORD KILARI

U saradnji sa Izdavačkom kućom Heliks poklanjamo vam priču irskog autora Kevina Barija. Zbog situacije u kojoj se nalazimo, izuzetno je važno ostati kod kuće, ali i sačuvati zdrav razum. Budite odgovorni prema sebi i drugima. Budite solidarni. Ostanite kod kuće i čitajte!
Priča Fjord Kilari objavljena je u knjizi Tamno je ostrvo u izdanju Heliksa.
Autor: Kevin Bari. Prevod: Vladimir D. Janković


I tako sam kupio jedan stari hotel u fjordu Kilari. Podigli su ga uz sâm lučki bedem, s pogledom na planinu Milriju preko puta vode i sramotno sivim nebom gore. Ovde je kiša padala dvesta osamdeset sedam dana godišnje, i meštani su bili prepušteni na milost i nemilost impresivnim promenama raspoloženja. Te noći kiša je naročito žestoko padala – pljuštalo je kao da neki ozbiljno rasrđen bog šakom zahvata eksere i baca ih dole. Ja sam u tom trenutku imao iza sebe osam meseci provedenih na tom mestu, i već sam živeo u uverenju da će mi ono doći glave.

– Pa ovo napolju je, ono kao, smak sveta, jebote – rekao sam ja.

Hor meštana u hotelskom baru, kao i obično, nije obraćao pažnju na mene. Ja sam, po njima, bio samo bedni uljez, neko ko, jednostavno, nije sazdan za surovo, opasno življenje na irskom zapadu. Umesto mene, slušali su Džona Marfija, direktora našeg pogrebnog preduzeća, inače alkoholičara.

– Ima da sa’ranim sve što mrda – govorio je on.

– Sve te skotove, samoubice, ciganiju tu – govorio je dalje.

– Mogu da mi ga duvaju – govorio je.

Depresivniju planinu od Milrije u životu, uzgred, niste videli. Njeno ispijeno, zloslutno obličje zaklanjalo je vidik sa skoro svakog prozora u hotelu Voter Edž, uključujući i hotelski bar. Meštani su trošili mahom bušmil viski i ginis pivo, i preterivali u tome. Kuhinjskom krpom brisao sam njihove bale sa šanka, i vremenom se u meni prema tim ljudima razvila strastvena mržnja koja se graničila s ludilom.

– Ali stvarno – rekao sam tad – pa danas je plima, ono, da ga jebeš, baš žešća, a?

Na to jedva da me je pokoji okrznuo pogledom. Tema razgovora sad su bili putevi, rastojanja između mesta i, generalno, kako se dokle stiže. Geografiju Irske opisivali su navodeći nazive pabova:

– Znaš ono Kod Madigana u Menutu?

– Kako ne bih znao.

– E, odande skreneš levo.

– Sad te pratim.

Hotel je raspolagao s dvadeset tri sobe i bio je okrenut na zapad. Da stavite po konzervu graška na pod ispred svake od tih soba, i konzerve će se polako zakotrljati u pravcu brboravog Atlantika. Agent za nekretnine bio je naduvao istorijat ovog mesta u brošuri – te nekadašnje kočijaško svratište, te autentične krovne grede, te Tekeri navraćao, te ovde, maltene, na šolju kad sedneš, a ono tradicija pokulja, i tako dalje – i ja se upecao. Poslednji romantičar, beznadežan slučaj.

Priča je, nakratko, skrenula s teme puteva i pravaca.

– Ako ostane s njom i kad joj skinu zavoje – rekao je Bil Not, nadzornik – on je, nema šta, hrabriji čo’ek od mene.

– Fina žena – složio se s njim Džon Marfi. – Dokle god ne turiš ruku u kavez.

S one strane šanka: aparat za ginisa, aparat za smitvik, flaše s dozerima, uredno poređane čaše, kao i barska stolica kraj uzanog prozora s kojeg se, s one strane vode, vidi Milrija. Miris morske trave, sličan jodu, neprestano se osećao u vazduhu, podsećajući me na miris tečnosti za balzamovanje. Bil Not je s bušmilsa nehajno skrenuo pogled ka vodi.

– Pa jes’ plimče nadošlo – rekao je. – Nego, ono što pričasmo o Belmaleu, šta veliš? Tamo se baš mili?

Glavna zanimacija u životu ovih ljudi, često mi se tako činilo, bilo je da raspletu kako se od jednog mesta stiže do drugog, i koliko putovanje traje, s obzirom na to u kakvom su stanju putevi. Bil je kao mladić radio u šlep-službi pa je sebe smatrao stručnjakom.

– Ne znam, Bile – rekao sam.

– Da kažemo, sat i dvaes’, ako ne naletiš na zastoj kod Njuporta?

– Rekoh, jebote, da stvarno ne bih znao, Bile.

– Ima i’ koji tvrde da mož’ da se stigne za sat. – Gucnuo je malo, meraklijski. – Ali ti bi volô da dojuriš kô munja od Vestporta, a?

– Kako stoje stvari, ima mi još i da otplivamo do tamo, Bile.

Uprkos svemu, ja sam u životu ipak postigao kakav-takav uspeh. Ali sad, prošle godine, kad sam navršio četrdeset, osetio sam kako u meni raste iscrpljenost, kao neka trulež. Ustanovio sam da mi je sve teže da po ceo dan provedem radeći. A i grad je počeo da mi ide na živce – toliko je mladog mesa bilo naokolo. Brošura o hotelu pojavila se u mom životu poput otkrivenja. Danima sam je gnjavio po rukama. Sav sam grozničav bio na samu pomisao da ću, eto, sesti u avion i odleteti na zapad zemlje. Ležao sam u krevetu s tom brošurom, dok je grad pulsirao oko mene nekim hrapavim, podrugljivim tonom, i ja sam još malo pa ječao dok sam čitao:

Autentične krovne grede.

Nekadašnje kočijaško svratište.

Tekeri.

Osn. 1648.

Taj hotel obećavao mi je idealno životno rešenje. Svakodnevne dužnosti oko vođenja hotela moći će da mi odvrate pažnju (od mene samoga), sve s tim sitnim poslićima koji te zaokupljaju, a onda možda, kad padne noć, ili rano ujutro, možda bih mogao, doduše na nekom manje intenzivnom nivou, da nastavim s poezijom.

Svi moji drugovi, ali svi do jednoga, rekli su: odlepio.

Ali ja sam mislio: zapad Irske… okean što romori… vrletni bregovi što se ocrtavaju spram zelenkastog svetla… čist vazduh… lasice što bojažljivo proviruju iz malih pukotina u kamenim zidovima…

Da. Zahvaljujući svemu tome, ja ću postati novi čovek. Naravno, nisam računao s tim da ću morati da slušam kako se čopor energičnih mladih Belorusa, koje sam zaposlio preko leta, jebàči od jutra do sutra.

A i taj okean, uverio sam se, ne romori, već brbori.

Brb-brb-brbor – vuuuš. Brb-brb-brbor – vuuuš.

Na drugoj strani šanka, Mik Harti, lokalni distributer bikovskog semena, zlostavljao je svoju neopisivo debelu suprugu Vivijen.

– Otišli mi da pojedemo nešto na mesto koje drže holandski pederi – pričao je on. – Ostrige za predjelo… Izludeše me načisto!

Vivijen ga je ošamarila, pa zagrmela na njega dok je milovao njene masivne bokove. Pocrvenela je i zagrcnula se od smeha dok ju je povlačio prema sebi i smestio njenu ogromnu zadnjicu sebi u krilo. Niko sem mene nije tom prizoru posvetio ni najmanje pažnje. I čak dok ju je muž, koji se grohotom smejao, tobož napastvovao otpozadi, okrenula se prema meni i saopštila mi, precizno, koliko su platili taj obrok u restoranu koji drži holandski par.

– Dva predjela, dva glavna jela, desert uzeli jedan, podelili, i dve boce vina, dva kapućina – govorila je ona dok je on muljao u pozadini, promuklim glasom jodlujući jednu ljubavnu baladu Ališe Kiz. – Sto trideset šest evra čak – nije to jeftino, Kuivine.

– Kapućino se pije uz doručak – primetio sam. – Ne pije se to posle takvog obroka.

Nisam ja bio omiljen lik u Kilariju. Smatrali su me „superiornim“. I naravno, jebiga, bio sam superioran. Najmanje pet puta dnevno jeo sam voće i povrće. Omega 3 od masne ribe izbijala mi je na uši. Ograničio sam se na dvadeset jednu jedinicu alkohola nedeljno. Osam meseci nisam seo i napisao dva stiha jedan za drugim. Verzirao sam se, međutim, u neobične, protivzakonite radnje koje su upražnjavali brđani.

– One seronje opet valjaju subvencionisani dizel – govorio je Džon Marfi. – Hurigani? Pa naravno, i otac im je ranije valjô gorivo, aj’ reci da nije? Pizde su to.

– Pizde – klimao je glavom Bil Not.

A napolju je kiša i dalje tukla po našem sumornom malom svetu, a nebo je odbacilo poslednje večernje sivilo i poprimilo intenzivan ljubičast ton u kojem je bilo nečeg zlokobnog, nečeg što nadire, nečeg biblijskog.

– Mnogo je čudno nešto ovo nebo, da ga jebeš – rekao sam.

Džon Marfi me zgrabio za rame dok sam prolazio pored šanka – agresivan je bio, i uvek tako, čim strusi treće pivo u sebe – pa mi rekao:

– Ti, valjda, znaš da će onaj gore đavo od žene u grob da me otera?

– Džone – rekao sam mu ja – stvarno ne želim da slušam o tome.

– Ali bukvalno ti kažem, Kuivine! Ima načisto da me sredi!

– Džone, tvoj brak je tvoja privatna stvar.

– Ona me truje, jebote! Kunem ti se, jebote, Isusa mi! Uvek osetim kad pijem čaj, Kuive!

– ’Oćemo još jednu, Džone? – upitao sam ga ja pokazavši na praznu čašu.

– O, molim te – rekao je on.

Sve su to bili ludaci. Kad podvučeš crtu, na to se svodi. I brzo to naučiš o tim seoskim pijancima.

– Mik čovek ima še’set – rekla je Vivijen Harti, ispunjena strahopoštovanjem pred nezasitom muževljevom požudom – a diže mu se na dašak vetra.

A onda je nastala kakofonija:

Sa brda, odasvud, začulo se zavijanje razdraženih pasa. I to se baš razleglo, neprirodno glasno. Žamor u hotelskom baru načas je utihnuo, da bi potom, jednako naglo, opet oživeo.

– Tiramisu? – rekao je Mik Harti. – To čovek kad vidi, ne zna da li služi za jelo ili da se premažeš njime.

Nađa, jedna od mojih Beloruskinja, izašla je utom iz trpezarije i, sva smrknuta, pokupila neke čaše.

– Koje dupe – rekao je Džon Marfi.

– Džone, molim te – na to ću ja.

– Dve jabuke u maramičicu da stanu – nastavio je on.

Bio sam uveren da svih devetoro mojih zaposlenih održavaju, u različitom stepenu, seksualne odnose jedni s drugima. Smestio sam ih bio u užasne sobe bez prozora, u zadnjem delu hotela, gde sam i ja sâm, inače, boravio u periodu koji ću, da se nasmejete ako hoćete, nazvati „u jeku sezone“ (bezazleno, stvarno), pa su mi besane noći ispunjavali zvuci njihovih strastvenih rotacija.

– Hvala ti, Nađa – rekao sam.

Mrko me je pogledala dok je pakovala čaše u mašinu za pranje suđa. Nijednoga trenutka nije mi bilo dato da zaboravim da ih držim na minimalcu.

Psi su u međuvremenu utihnuli; kiša nije.

Sad je već to bio histeričan pljusak, vodene zavese spuštale su se s Milrije, dok je luka stenjala u svetlu koje se zgušnjavalo. Vidljivost je pala na manje od pet metara. Sve je to ukazivalo da je sezona godišnjih odmora na zapadu Irske počela.

– Čabrirô je bio – rekao je Džon Marfi, govoreći o čoveku koga je nedavno bio sahranio. – Povukô se u sebe. Godinu i po dana reč nije prozborio, a onda se udavio od parčeta pržene slanine. Odeš da ga posetiš, a on ti ništa ne govori, iako je sve vreme svestan da si tu. Prati te onim sitnim očima po sobi.

– Kol’ko je godina imao kad je umro, Džone?

– Četrdeset dve.

– Mlad baš, a?

– Ma strašno. Spasao se mukâ.

Prvih nedelja u Voter Edžu pod šankom sam, skrivenu od pogleda, držao svesku. Kako da ne zapiše čovek izraze kao što je „čabrirô“? Etimologija je jasna, od „čabra“, ali kao glagol zvuči strava. Brzo su mi, međutim, dojadila ta njihova pijana balavljenja.

Tog majskog ponedeljka imali smo produženi vikend – bankarski praznik. Kilari je bio en fête. Po vedroj proceni meštana, bio je to jedan od najkišovitijih upamćenih bankarskih praznika. Onih nekoliko zamajanih planinara i biciklista koji su se odnekud pojavili brzo je otišlo, bez reči, besno, a u čitaonici Voter Edža ostalo je samo nekoliko starijih parova ušuškanih pored kamina. Iz bara sam prešao u biblioteku, u prolazu im se nasmešio, bacio koji komad treseta na vatru i čisto, eto, proverio da mi nisu izdahnuli u objektu.

Netremice su gledali u plamenove.

– Lepo veče, zar ne? – pokušao sam da zapodenem razgovor, ali odgovora nije bilo.

Oba para držala su se za ruke, izgledali su kao da su pod jakim dejstvom sredstava za smirenje. Prolazeći opet kroz hodnik, pogledao sam kroz vrata i video kako se dve kune penju preko lučkog bedema. Prešle su put, savršeno usklađen tandem, pa krenule ka livadama na bregovima iza hotela. Vratio sam se u bar. Javila mi se neka čudna mučnina.

– Mogu oni tu žlezdu da ti otfikare – upravo je pričao Bil Not – ali šta ako onda rana zagnoji?

Beznadežno je vrteo glavom.

– Tad tek kreće zabava – rekao je.

Moj objekat bio je, inače, jedan od svega četiri s dozvolom za rad u tom okrugu u kojem je raštrkano živelo tristotinak duša. Surovo malo, po irskim aršinima, tako da je za sve nas bilo dovoljno posla da taljigamo dok nas bog ne zaboravi. Bar je bio jedan u nizu elemenata koji su me ubedili da kupim to mesto. Prijatna atmosfera, bez sumnje, sve po starinski sređeno, s mahagonijem, niskim stočićima s cinkanom pločom i izbledelim fotografijama foto-finiša s atletskih mitinga u Balibritu. Ja sam za šankom uvek radio uveče. Imao sam tu neku sumanutu ideju da ću se tako nametnuti kao jedan od onih šarmantnih gostioničara. Uprkos činjenici da su ne tek jedna, već dve moje bivše devojke (obe su, ruku na srce, bile akademske građanke a jezičare), iskustva sa mnom opisivala rečima „dosadno kao u grobu“.

Žamor u baru nije jenjavao.

Bil Not je sad pokušavao da izračuna koliko ima do Derija ako se ide preko Enskilena. Vivijen Harti je Džonu Marfiju govorila kako uopšte nije bitno kakav je kaput njegova žena nosila u utorak, kako ona, Vivijen, zna da se on o njoj brine, te da ako postoji na ovom svetu žena koja to zaslužuje, onda je to njegova, s obzirom na sve kroz šta je prošla s tom zlosrećnom histerektomijom. Mik Harti je govorio o pograničnoj trgovini pastuvima i izgledao, pomalo, kao da bi ubio nekoga. „Naši konji su sad na ceni, jebote“, rekao je on.

Nađa se, u međuvremenu, popela na šamlicu pevušeći neki bizaran beloruski pop, pa krenula da glanca dozere. Povraćka mi se, malčice samo, popela u jednjak. Duša u nosu. Spektakularno sam omanuo u celoj toj domaćinskoj priči. Tiho sam se oslonio na šank, pored kase. Pogledao sam kroz prozorčić. Lije, vala.

– Nego, ozbiljno, momci, nikad nije bila ovol’ka plima, zar ne? A?

Kevin Bari

Već je prelivalo preko lučkog bedema. Agent za nekretnine me je uveravao da mesto nikad nije bilo poplavljeno. Gledao sam tog ljigavog matorog jarca pravo u oči i poverovao mu. Slutio sam, nadao se da će taj život koji sam ovde pronašao pogodovati i mom radu. Da će se nešto u meni pokrenuti. Da ću moći da se izmaknem od cele te tupave, aritmične priče o seksualnoj pomami koja vlada po gradovima, a koja mi je donela koliku-toliku slavu po engleskoj provinciji. Za moju poeziju se znalo, ali narod u Kilariju nije u tome video bogzna šta – ovde se barem u pesnicima nikad nije oskudevalo. Nema te stene u kraju koja, u jednom trenutku, nije ugostila žgoljavo dupe nekog hipohondra što traga za bogojavljenjem. Nekog prokletnika koji će se žaliti na slaba pluća.

– Zbog ovog ima u zatvoru da završiš – rekao je Džon Marfi. Opet je šacovao Nađin zadnji stroj dok je ova išla ka kuhinji.

– Džone, lepo sam ti rekao već – na to ću ja.

– Ma, ja samo onako – rekao je on.

Mrzovoljno se vratio pivu. Narod u ovom delu severnog Golveja preopterećen je seksom. Takvo je moje gledište. Naišao sam tu na stepen skarednosti koji se graniči s paganskim. Iz paganskog doba i potiče, naravno. Oni to ceo život ližu s ovog stenja. Ni Tekeriju, ako ćemo pravo, nisu promakle neutegnute haljine seoskih Irkinja, kao i činjenica da su one prilikom prvog susreta ljubile potpune neznance, sa sve ogromnim grudima što se njišu.

– Pa nisam ja mislio – nastavio je Džon Marfi – da naskačem na tu kučkicu. Odavno sam ja to naskakivanje batalio.

Palo mi je na pamet: ako bih prodao ovo mesto za tri četvrtine iznosa koji sam u njega uložio, mogao bih da kupim pola Kambodže i tamo se iživljavam kô pukovnik Kurc. Prelepa Nađa, hladnoga srca, izjurila je utom iz kuhinje. Bila je bleda kô leš.

– Vidra! – rekla je.

– Šta?

– Je l’ to vidra u kujni! – opet će ona.

Kad sam ušao u kuhinju, vidra je jela supu. Od šargarepe i korijandera iz lonca od četrdeset pet litara. Vidre su, inače, uvek kao na iglama, ali ova se bila razbaškarila, kao da surfuje po talasima. Unervozivši se, počeo sam da je teram ka zadnjim vratima. Nije joj se žurilo. Kad se našla napolju, nije krenula prema stenju, gde su ostale vidre boravile, već na jug, u brdo.

Pogledao sam u pravcu luke. Bedem se već maltene nije video od silne vode. Vratio sam se u bar.

– U pravu je vidra, jebote – rekao sam.

Pogledali su u mene, meštani, s nemuštim gađenjem, kao da, eto, nije čudo što mi se vidre motaju po kuhinji, toliko sam digao ruke od svega.

Pokazao sam u pravcu luke.

– Hoće li biti poplave? – upitao sam ih, a glas mi je podrhtavao.

– Obično ti je to, kad kreneš iz Slajga, prava milina – upravo je govorio Bil Not. – Osim ako ti nije zapalo da putuješ u četvrtak. Mada, dobile su te pizde dosta puta otkako je Makšeri ministrovô.

– Ja rekoh: hoće li biti poplave, Bili? Hoće li poplaviti? Slušaš li ti mene uopšte?

Nakratko nas je poklopila neka siva tišina.

– Šesnaest godina nije bilo poplave – progovorio je konačno. – Neće ni sada.

Ne računajući sate koje sam provodio spavajući, sve ostalo vreme bavio sam se Voted Edžom. Ponestajalo mi je daha, bio sam napet, rastrojen. Došao sam otprilike bio do one tačke kada se kod pesnika može govoriti o „dugom ćutanju“ – pet godina bilo je prošlo od moje poslednje zbirke. Kad god bih seo pred list hartije ili ekran, imao sam utisak da će mi suze poći na oči, a tom iskušenju nisam baš uvek ni mogao da odolim. Turobna planina, lapidarni ritam vode, nepregledno, raspolućeno nebo – ni u čemu nisam pronalazio nadahnuća za poeziju; sve me je to pobuđivalo samo na beznadnu požudu i negativne misaone obrasce. Istina mi se neprestano nametala: rođen sam kao gradsko dete, i načinio sam strašnu grešku došavši ovamo. Sipao sam Bilu Notu još jedan bušmils.

– A ovi tvoji – rekao je on – odakle ono behu? Iz Belorusije?

– Da, Bile, i?

– Kako li se do tamo stiže?

– Kad pomisliš samo – priključila se Vivijen Harti – kroz šta je sve ova zemlja prošla zbog Evrope, kako smo puzili, jebote, pred Briselom, i to samo da bismo polizali bonove za maslac, sve ti jebem, i čim smo se malo pridigli na noge, počela da dolazi ta bulumenta iz raznih vukojebina kako joj se ćefne i da nam otima radna mesta.

Psi na bregovima Kilarija opet su zavijali, sada je to već bilo zastrašujuće, sve krik za krikom, krv da ti se u venama zgruša; a i još glasnije je bilo nego maločas.

– Majko Božja – rekao je Džon Marfi.

Psi su sad dizali toliku buku da je sad već bilo nemoguće ne obratiti pažnju na njih. Svi smo otišli do prozorâ. Put koji je povezivao hotel s lučkim bedemom sad se već nije video – nestade ga. Ono malo večernjeg svetla, zelenog kô Žabac Kermit, nestvarno je pulsiralo. Psi su zavijali. Kiša je nemilice padala.

– Putevi će – rekao je Bil Not, najzad je i na njega nešto ostavilo utisak – biti neprohodni.

Ruke Mika Hartija skliznule su niz zadnji deo Vivijenih butina. Kiša je sad kidisala u moćnim, nezaustavljivim naletima, nošena jakim zapadnjakom s Atlantika.

– Neće ovo skoro proći – rekao sam ja, konstatujući ono što bi i slep video.

– Stigla voda do drugog stepenika – primetila je Vivijen Harti.

Do glavnog ulaza u gostionicu vodila su, naime, četiri stara kamena stepenika.

– I još raste – dodao je Mik Harti.

– Nikad ovakvu kišu vidô nisam – rekao je Džon Marfi – svakako ne od one u Kaslbaru, u martu sedamdes’t treće.

– Kad smo kod Kaslbara, šta cenite? – rekao je Bil Not. – Četres’ pet minuta ako nema gužve na putu?

*

Odmakli smo se od prozora. U tim našim pokretima kao da je bilo neke čudne koreografije. Ljudi su tiho razgovarali preko mobilnih. Svi smo sad šaputali.

Brzo se pronela vest po celom fjordu: voda raste, prešla je lučki bedem. Služba za vanredne situacije bila je u stanju pune pripravnosti. Govorkalo se – malčice je i prekasno bilo sad za to – da se postavljaju džakovi s peskom. U baru nam se pridružilo šestoro od ukupno devet Belorusa – ostalo troje bili su otišli u sinepleks u Vestportu, sudbina je htela da na repertoaru bude neka filmska adaptacija Dena Brauna – i ona dva vremešna para, kojima je pošlo za rukom da ne umru u biblioteci.

– Ide tura, narode, kuća časti – rekao sam. – Možda ćemo ovde morati da provedemo neko vreme.

Predlog je dočekan aplauzom. Najednom sam osetio da napredujem u ulozi domaćina. Zavladala je sad u baru drugarska atmosfera, što, kako kažu, uvek biva u situaciji kad ljudima preti neka katastrofa.

Vetar je sad žestoko zavijao u dolini Dulaha, a u odgovor se vazduh prolomio od zavijanja kilarijskih pasa.

Četvoro od onih šestoro Belorusa imali su ljubavne šljivice na vratovima. Sedeli su sad i pijuckali besplatni hajneken iz flaša. Jasno se videlo da tamo pozadi, u mojim sobama, slasno uživaju jedni u drugima.

Predstavili su nam se oni stariji ljudi.

Tako smo imali priliku da upoznamo Alena i Noru Fetl iz Limerika, kao i Džimija i Džejni Makalister iz Limavadija. Oni su se najmanje plašili, ovo je na njih ostavilo najmanje snažan utisak.

– Menja se vetar, ene – rekao je Džimi Mak. – Ene, vetar se menja na istočni.

– Men’ se to ič ne sviđa – primetio je Džon Marfi. – To kad vetar menja pravac ne mož’ na dobro da izađe. Tek da znate.

U Kilariju se, takođe, pričalo kako istočni vetar uzrujava čoveka.

Bacio sam pogled napolje, i na niskoj grani gloga što se nadnosila nad vodom ugledao galeba crnih leđa koji je, po svemu sudeći, ubio svoju družbenicu, ili družbenika, i sad počeo da jede. Kako mi to nije ličilo na vest koju bi iko voleo da čuje, zadržao sam je za sebe.

Aleksej, Belorus upadljivo škiljavih očiju, popeo se bio na sprat, da odande s prozora gleda šta se dešava, pa se onda vratio da nas izvesti kako je parkiralište pored hotela potpuno poplavljeno.

– Osiguranje će pokriti svaku štetu – tešio me je Bil Not.

– Sad će opet da puštaju one jebene klipove u vestima – rekao je Džon Marfi. – U’vatiće nekog majmuna kako plovi niz ulicu na čajnom poslužavniku.

– Isuse mili, šta onaj galeb tamo radi? – utom se oglasila Nora Fetl.

Bio je to nezgodan trenutak da se pažnja okupljenih skreće na situaciju s galebom. Onaj s crnim leđima upravo je u tom trenutku uspeo da otfikari glavu svom partneru, ili partnerki, i vitlao njome. Džejni Makalister izgubila je svest i stropoštala se na pod. Sad se već nije mogla izbeći činjenica da nas je usisao vrtlog vanredne situacije.

Meni su na pamet padale lepe misli. Ako sve ovo i bude zbrisano s lica zemlje, razmišljao sam ja, tražiću novac od osiguranja i – Kambodžo, stižem!

Nora Fetl i Vivijen Harti uzvrtele su se oko Džejni Makalister. Njoj je malo penica izbijala na usta, tiho je ječala. Dajte brendija, povikale su ove dve. Bil Not je dao znak da mu se sipa još bušmilsa, Džon Marfi je tražio kriglu crnog.

Svi smo gledali kroz prozore.

Voda je bila prešla četvrti stepenik i sad je zapljuskivala trem. U izvesnoj, neodređenoj meri bili smo svesni da kućna svetla i dalje gore na drugom kraju luke, na obroncima Milrije. A onda su se, iznebuha, pogasila.

– Laku noć, Irena – rekao je Bil Not.

Najgora novost bila je to da je vanredna situacija, po svemu sudeći, lokalizovana. U fjordu Kilari poplava je nastala kad nigde drugde poplave nije bilo. U ostalim delovima zemlje bilo je to jedno dosadno ponedeljničko veče – ljudi su gledali fudbal, ili adaptacije Dena Brauna, praznili kante za smeće, ili se nekako nosili sa svojim brakovima – dok su se ovi naši ljudi ovde, iz komšiluka, spremali za vodenu grobnicu.

Po mom osećanju, najgore bi u tom trenutku bilo zatvoriti bar. I dalje je vladala izvesna veselost, a ona se svakako neće održati ako prestanem da služim piće. Ako ništa drugo, barem se, kako je voda rasla, ubrzavao i tempo potrošnje pića. Kad jednom čovek krene, ko zna kad će da stane.

– Da krenemo mi na jug? – pitao je Mik Harti.

Vivijen mu je milovala zglavak na ruci, tako nežno da mi se oči ispuniše suzama.

– Ćuti – rekla je. – Ćuti, dušo.

– Ako krenemo pored Lah Fija, pa izguramo tamo do kraja – rekao je Bil Not – eto nas začas na N59.

Belorusi su dovlačili kutije pune starih zavesa da ih podguraju pod vrata, ali upravo u trenutku kad je i poslednja kutija stigla u dno stepeništa, vrata su se otvorila i ušle su vode Kilarija.

Poterao sam ljude na sprat. Bila je tamo jedna sala u kojoj su povremeno održavana venčanja. Pića je bilo koliko ti srce ište, a radila su i disko svetla. Uopšte nismo poranili. Dok sam se vukao uz stepenice, čuvajući leđa meštanima i Belorusima, bacio sam pogled preko ramena. Napolju je bio mrkli mrak, kao da je vreme stalo.

– Hajmo, ljudi! – povikao sam. – Hajmo, ako boga znate!

Ljudi su opet razgovarali preko mobilnih. Dobili smo obećanje da će spasioci svaki čas da stignu. Stišao sam jaka neonska svetla na tavanici, kugla se lagano vrtela, bilo je to divno, kao u snu, kao u diskoteci. Ali kiša nije jenjavala; nemilice je tukla po mom starom hotelu u Kilariju. Otvorio sam šank u sali, i meštani mu priđoše bez trunke stida.

Pili smo.

Šaputali.

Smejali se kao ludi na brašno.

Bil Not je računao koliko ima morem do ostrva Kler, ako dotle bude došlo.

– Ne bi to, naravno, bilo prvi put – rekao je on – da ovak’i kao mi pouskaču u čamce.

Vivijen Harti je šaputala nešto Džejni Makalister. Džejni je polako počela boja da se vraća u lice, što i nije čudo budući da je često guckala brendi. Vivijen je dolivala piće u čašu i prinosila je staroj; majušna, seda Džejnina glava počivala je u njenom ogromnom krilu.

Tekeri se, boraveći u irskim šumama, žalio na „zagušljivi dim od treseta“ i „bučnu jabukovaču“, kao i na ishranu sačinjenu od „sirove pačetine i nekuvana graška“, i na jednu konkretnu gostionicu: „Nema tog pera koje bi moglo opisati to mesto, kao što nema te engleske mašte koja bi nešto takvo mogla zamisliti“.

Džon Marfi nam je tad, naglas da svi čuju, rekao da voli svoju ženu.

– I dalje me uzbuđuje – rekao je. – Dvadeset osam godina smo zajedno, a i dalje se napalim kad vidim tu kučku kako se penje uz stepenice.

Izašao sam na odmorište ispred sale. Pogledao sam odande niz put. Sad je to bila reka; hotelski trem bio je, naprosto, nestao, a na desetine kormorana približavali su se, u pravilnoj formaciji, preko vode. Ličilo je to na napad na Drezden. Požurio sam nazad u salu, i stigao taman kad su i kormorani sleteli na krov kuhinje tamo pozadi, dok se uplakani Mik Harti ispovedao Vivijen, priznajući joj da je petnaest godina imao drugu. Njenu rođenu sestru.

– Sad sva stara prljavština izbija na površinu – rekao je Alen Fetl.

Vivijen je prišla mužu, zagrlila ga, i ovlaš ga poljubila u vrat dok su se privijali jedno uz drugo u mraku. A onda ga je ugrizla za vrat. Šiknula je krv, besno. Ja sam povratio, ne mnogo, istina, pa odlučio da pustim muziku.

Pogledao sam kroz prozor na odmorištu dok sam trčao hodnikom da iz svoje sobe donesem neke ce-deove – bio je to pogrešan potez:

Sedam ovaca u malom čamcu poskakivalo je po zlim vodama kilarijskim. Ovce su izgledale čudnovato mirne.

Pokupio sam mnogo starih poznatih stvari: Abu, Pritenderse, Brajana Adamsa.

Odjurio sam do sale.

– Evo ga! – povikao sam. – Sad možemo da pravimo disko!

I plesali smo celu tu noć u fjordu Kilari. Plesali na „Čikititu“, lagano i puteno; plesali smo, vlažnih očiju, na „Brass in Pocket“, i obnovili sve stare korake, kao da je 1979. bila juče; kao pomahnitali, mlatili smo rukama na „Leto ’69“.

Izašao sam na odmorište i tamo zatekao onih šestoro Belorusa kako sede na najvišem stepeniku. Vode kilarijske bile su stigle do pola stepeništa. Barske stolice plovile su po hodniku dole, rolne toalet-papira, stolnjaci, telefonski imenici. Ali šta sam ja tu mogao da učinim?

Vratio sam se do sale i počeo da sipam pivo u krigle, kao bez duše.

Izgubio se signal za mobilni.

Od spasilaca u specijalnim odelima – ni traga ni glasa.

Voda je još nadolazila.

I sve mi se najednom razbistrilo pred očima. Svet se preda mnom otvorio, sve do sivog nedogleda, i ja sam shvatio da, kad navršiš četrdesetu, moraš da se suočiš s neminovnošću prihvatanja. I to s velikim slovom: Prihvatanja. Morao sam da prihvatim to što mi je nametnuto, da se pomirim s tim – bila to vodena grobnica u jedinom prirodnom fjordu u Irskoj, bio to povratak u grad, u tu još sivlju vrevu, ili nemušto progonstvo u neku rupu u Kambodži, neku močvaru u kojoj od vlage ne može da se diše, ili da se vratim poeziji, odnosno da joj se ne vratim, ili da imam decu, odnosno da ih nemam, da volim nekoga, ili nikoga da ne volim, da budem bolestan ili da ne budem bolestan, da uspem u životu ili da uspeh izostane. Prihvatiću sve što mi bude dato, od ovoga časa pa do poslednjeg daha.

Kao da me neko u struju uključio, počeo sam da tražim svesku.

Bil Not je đuskao. Džon Marfi je đuskao. Makalisterovi i Fetlovi su plesali valcer. Belorusi su naskakivali jedni na druge u mračnim ćoškovima sale. Hartijevi su se upustili u dubok, emotivan razgovor u separeu – Mik je na okrvavljenom vratu držao svežanj salveta. Ja sam seo na patos, lagano se zanevši na nogama, a onda sklopio oči da ne gledam ta svetla što kruže. Ružičasti zastori očnih kapaka pretvorili su se u dva majušna ekrana na kojima su se toga časa pojavili moji kućni ljubimci iz detinjstva.

– Uživate, ljudi?

– A šta misliš, kol’ko bi trebalo do Lahrije?

– Pa zar nisam onomad dušu ispustio kad sam se odande vraćao?

– Eto šta Engleska napravi od čoveka.

Istrčao sam na odmorište da proverim koliko je poplavilo, i tamo naleteo na Alekseja, onog škiljavog Belorusa. Radosno podižući palac pokazivao mi je nivo vode na stepenicama. Bio je opao za nekoliko stepenika. Pogladio sam ga po leđima, namignuo mu, jednom samo, pa se vratio u disko.

Hiljadu šeststo četrdeset osme, godinu dana pre nego što će se Kromvel iskrcati u Irsku, gostionica u fjordu Kilari već je uveliko radila – i ona će preživeti tu pošast. Sad su mi na pamet padale nasumične rečenice i slike – kao iznenadan blesak koji ti najavi novu ideju – i znao sam da će one ubrzo početi ponovo da se ređaju, u ritmu unapred utvrđenom. I osetio sam tad kako me obuzima neka nova, tiha ekstaza.

Tmina mladosti konačno se podigla s mene.

Share