Katica Ćulavkova: Kako da izađem na kraj sa vremenom?

Katica Ćulavkova je makedonska književnica i akademik. Objavila je preko četrdeset knjiga. Profesorka je na filološkom fakultetu u Skoplju i potpredsednica međunarodnog PEN centra. Kako da izađem na kraj sa vremenom je priča objavljena u zbirci San je život, 1001 fikcije u izdanju IK Poetika. Prevod sa makedonskog: Sašo Ognenovski


Kako da izađem na kraj s vremenom? Dokle ću da padam u noćnu moru, umesto u san? Kako da sprečim upad večnosti u to malo vremena koje je dato meni? Da li da prihvatim večnost kao znak da vreme postoji samo pod uslovom ako se doživi kao sudbina, samo ako klisnem napolje iz krtosti moralnih zakona institucija (brak, tradicija, religija, država)?

Godinama me već obuzima neodoljiva žeđ za slobodom, žudnja da budem svoja, svoja na svome, nostalgija za rizikom, merak da živim sama, rizik otvorenog prostora slobode! Obuzima me san, a ne preduzimam ništa da ga odsanjam. Pogurkujem u ugao taj splet žudnji koji bi dao drugačiji smisao postojanja. Provereni odgovor.

Katica Ćulavkova

Nada me pomalo laže, sistematski, da treba da izađem po svaku cenu, opominje me da ukoliko ostanem unutra, ostaću po cenu mog bića, i onda šta će mi život?

Pitam, iako da se skoro ne dvoumim da treba da se sretnem sa samom sobom, već pomalo stara, malo preplašena, malo očajna, na mestu gde počinje polje, gde se pokazuju nostalgični pogledi devet planina jedna za drugom, jedna u drugoj, planina u planinu, a preko puta njih, jedno more, svetlo, belo, prozračno, skoro nestvarno, u moru ostrvo, na ostrvu kuća, ispred kuće sedim ja zagledana u daleko duboko more, ispred mora devet planina, iza planina široki nagib, ravna nizina, preko puta nje kamena tvrđava, u tvrđavi ja, u panici da nemam više vremena (možda zato što tražim večnost). Nadolaze talasi, jedno dete izlazi iz mora boreći se sa talasima, poluživo. Dočekujem ga na obali. Koliko su pretili, toliko su ga dogurali do obale, talasi.

Evo me kako tražim ključ da otključam kapiju, zatvorena sa četiri katanca i da izađem na otvorenom da bih gledala ka moru preko planina dok sunce zalazi, ja da gledam tako da bi duši mojoj bilo toplije, kao da je stvarno kući, ako treba da opišem šta je to Kući, možda ću da se zbunim i da napravim nevešti opis, ali ako treba da prepoznam moj dom, to ću uraditi nepogrešivo. Samo što sada ne vodimo razgovor o greškama, ni o veštinama prepoznavanja, zato da se ja vratim pitanju vremena i prostora. Krugovima senke. Senkama krugova. Spiralama.

Pročitajte još iz rubrike Književni periskop >>

Treba da se sretnem sa samom sobom na mestu gde počinje polje, gde se pokazuju nostalgični pogledi na devet planina jedna iza druge, jedna u drugu, planina u planinu, a preko puta njih jedno svetlo more, belo, prozračno, pitomo, sjajno, skoro nestvarno, a u moru ostrvo, na ostrvu kuća, ispred kuće sedim ja zagledana u duboko daleko more, ispred mora devet planina, iza planina široki nagib, ravna nizina, preko puta kamena tvrđava, u tvrđavi (sam) Ja, u panici da nemam više vremena, eto me kako tražim ključ da otključam kapiju zatvorena sa četiri katanca i da izađem na otvorenom kako bih gledala ka moru preko planina, dok sunce zalazi da ja gledam tako da duši bude toplije, telu udobnije, kao da sam stvarno kući.
Ako treba da opišem šta je to kući, zbuniću se i napraviću nevešti opis, ali ako treba da prepoznam moje „kući“, onda to ću pogrešno uraditi. Samo ti se čini da si vešta u prepoznavanju. Ali jednom si bila „Kući“ i nisi je prepoznala.

Hoćeš da kažeš, promašila sam.
To si ti rekla, ne ja.

Share