Katarina Petrović je rođena u Beogradu 1977. godine. Završila je V beogradsku gimnaziju, a nakon toga Fakultet političkih nauka na smeru za Međunarodne studije. Radi na Fakultetu političkih nauka kao stručni saradnik za studije III stepena (doktorske akademske studije). Piše kratke priče kao način izražavanja najdubljih misli i osećanja ali i podsmeha okolnostima u kojima živi i pojedinim tipovima ličnosti koje susreće. Autorka je pobedničke priče na Deretinom nagradnom konkursu za ljubavnu priču „P.S. Volim te“ 2020. Uređuje veb-sajt posvećen kućnom kuvanju. Trenutno čita knjigu „Doživljaji dobrog vojnika Švejka“ Jaroslava Hašeka. Živi u Beogradu sa mužem i sinom.
1.
„Dobro, ima pasulja još za sutra za ručak, danas ne moram da kuvam. Sutra ću skuvati nešto za naredna dva dana, ali šta? Stalno jedna ista jela, samo ih vrtim u krug, a moraću i u nabavku.“ O tome je Sanja razmišljala vraćajući se kući sa posla. Bila je kasirka u malom lancu prodavnica prehrambene robe i uvek se vraćala kući peške da bi se odmorila od posla i ljudi koje je susrela tokom svoje smene.
U jednom trenutku, baš pored Sanje se zaustavio veliki, crni, luksuzni automobil. Sanja je prestala da hoda. Od tog automobila nije mogla da prođe, a iznenađenje koje je osetila ogledalo se u spontanom širenju očnih kapaka.
Zzzzzzzz…začuo se zvuk spuštanja zatamljenog prozorskog stakla, i naredne sekunde Sanja je na sedištu vozača ugledala sitnu žensku figuru. Žena možda i nije bila toliko sitna, koliko je bila prostrana unutrašnjnost automobila. Automobil je progutao vozača.
Našminkano lice se široko osmehivalo. Zubi su bili pravilni i beli, a kosa crna i ravna, priljubljena uz obraze. Više zlatnih lančića bilo je isprepletano oko njenog vrata, a oni duži nestajali su u udubljenju između grudi.
„Ćao lepoto!“ uzviknula je Sićušna. Njena leva ruka, ona od srca, kako se govorilo među ljudima koji voze takve automobile, krenula je prema Sanji u znak pozdrava.
Ruka je bila tanka i preplanula. Nekoliko prstenova na različitim prstima, nokti obojeni jarkom bojom. Crveni končić oko zgloba.
„Ooo, zdravo, zdravo!“ uzvratila je Sanja prihvatajući njenu ruku svojom, takođe onom od srca. „Od kog organa dolazi desna ruka?“ pitala se Sanja ponekada, ali sada je njen mozak munjevito radio:
„Ko je ovo? Ko je ovo?“
„Dugo te nisam videla. Kako si?“ upitala je Sićušna.
Lica svih žena koje je poznavala promicala su Sanji pred očima: školske drugarice, komšinice iz zgrade, koleginice sa posla, prijateljice iz plesne škole…ništa. Sanja nije znala ko je ta žena.
„Dobro sam. Idem kući. Kako si ti?“
„Super sam! Idem kod Steve. Kaže da mora da zaposli pomoćnika šefa smene pa me je pozvao na razgovor.“
Steva, naravno! Sanja se setila da se Sićušna zove Beba i da su prošle godine kratko radile u istoj prodavnici. Beba je ubrzo zaključila da joj je dosadno da slaže konzerve po rafovima ceo dan i napustila je posao ne sačekavši ni prvu zaradu. Sada ga zove Steva a ne gospodin Marković – šef smene. Nema više slaganja konzervi već pomoćnica šefa smene! I kakav automobil!?
„Izgleda da ćemo ponovo raditi zajedno. Moram da bežim! Ljubim te puno!“
Zzzzzzzzz….zvuk zatvaranja prozora je onemogućio da Beba čuje Sanjino „Srećno na razgovoru!“ ali Bebi to nije bilo važno. Sreću, barem ono što je za nju bila sreća, je očito već pronašla.
Isto tako brzo kao što se zaustavila, tako se brzo i odvezla niz ulicu. Sanja je gledala u ogroman gepek automobila. Prepoznala je ukrštene krugove na njima. To nisu bili olimpijski krugovi.
„Kako jako greje sunce, peku me listovi. Moram da pređem na desnu stranu ulice, tamo ima više hladovine. Promena klime je zaista neverovatna. Izgubili smo proleće i jesen, iz zime prelazimo pravo u vrelo leto. Pre nije bilo tako, naročito nije bilo ovolike vlage.“
Sanja nije mogla da zna da li njena razmišljanja prate i izrazi njenog lica, ali se ipak nadala da je Beba nije ugledala sa uzdignutim obrvama koje onda, zajedno sa zaobljenim vrhom čela prave oblik zrna pasulja.
2.
Desetak ljudi čekalo je tramvaj na stajalištu koje je delimično bilo u senci koju su pravile dve trafike i jedna montažna kućica pretvorena u kafanu. U toj hladovini, ljudi su potražili zaklon od vrelog sunca letnjeg poslepodneva.
„Slušaj, ja više ne mogu da izgradim nikakav odnos sa tobom, jer ti misliš samo na sebe, a za mene te baš briga!“ Ljutit glas devojke koja je razgovarala mobilnim telefonom skrenuo je pažnju svih ljudi koji su čekali tramvaj.
Nisam morala da se trudim da bih je čula, ali sam je krišom posmatrala. Bila je u kasnim dvadesetim godinama. Zgodno telo se ocrtavalo ispod sportske letnje haljine na bratele. Ruka kojom je držala ogroman mobilni telefon bila je tetovirana od prstiju do ramena. Hirurška maska je prekrivala usta i nos, više od polovine njenog lica. Virus Ronako prekrio je maskama sva naša lica.
Slušala je ono što je govorio sagovornik i to ju je sve više uznemiravalo. Disala je ubrzano, maska se pomerala u ritmu njenog daha.
„Dobro“, nastavila je, „Sada ćeš videti kako to izgleda kada je i mene baš briga za tebe!“
Još jedna kratka pauza, još jedna kratka prilika da sagovornik popravi svoj položaj, dovešće samo do kraja razgovora: „Srećo, sve sam ti rekla. Doviđenja!“
„Ooo! Bravo ženo!“ pomislila sam podržavajući je. Ja ni sa kim nisam tako razgovarala. Nikome nisam zalupila slušalicu, ako se o tome uopšte može govoriti u vremenu mobilnih telefona. Trebalo je da i ja postupim tako u nekoliko situacija, ali to nije bio moj način tako da sam sada navijala za nju.
U hladovini stajališta vladala je tišina, a ljutnja je najteža kada je bez glasa podnosimo u sebi. Devojka je besno skinula masku i otkrila dve ogromne usne ispunjene silikonom. Istinski sam se uplašila njenih usana i smesta prestala da je krišom posmatram. Tramvaj je naišao.
Strašna punjena usta malo su oslabila oduševljenje koje sam prvobitno osetila zbog njenog ponašanja, ali ipak, ženska solidarnost me nije napustila. Videla sam u tramvaju kako kažiprstom besno udara po ravnom ekranu telefona. Bilo je očigledno da je nastavila da se raspravlja šaljući poruke.
„Ne ženo!“ doviknula sam joj u sebi.
„Ostavi smesta taj telefon, sada je prednost na tvojoj strani. Sve ćeš upropastiti!“
3.
Nešić je imao pedeset i jednu godinu, porodicu, finansijski je bio obezbeđen a sada je napredovao u advokatskoj kancelariji u kojoj je radio već četiri godine. Postao je partner.
„O, Nešiću, nebo je granica za tebe!“ ironično je pomislila Sonja kada je čula vesti o novom partneru.
Nije se moglo poreći, bio je inteligentan i sposoban. Njegov napredak u karijeri bio je brz ali očekivan.
Sonja, za razliku od mnogih drugih žena, nije volela muškarce poput Nešića. Bio je neuredan. Kada god nije imao suđenje ili druge službene obaveze, oblačio se neformalno. Brada mu je uvek je bila stara dva-tri dana, a leti je vozio automobil kome je mogao da spusti krov. Sonji se činilo kao da sve na njemu vrišti: „Pogledajte me! Još se dobro držim, još mogu sve!“
Sa novom pozicijom Nešić je stekao i Pomoćnika čiji je jedan od prvih zadataka bio da, u ime novog partnera, počasti sve zaposlene u kancelariji.
„Uzmite kolačić, uzmite i dva, jedan za kasnije!“ nudio je Pomoćnik luksuzne sitne kolače ponizno se saginjući, idući od stola do stola nekoliko sudskih pomoćnika, jednog studenat na praksi i konačno do Sonjinog sekretarskog stola. Sonja je bila sekretarica advokatske kancelarije od samog otvaranja, pre dvanaest godina.
Iako joj se Nešić nije sviđao, Sonja je bila lepo vaspitana i čestitala mu je elektronskom poštom.
From: „Sonja Marković“ sonja.markovic@kancelarija.rs
Date: Thursday, June 11, 2018, 2:41 PM
To: „Žarko Nešić“ zarko.nesic@kancelarija.rs
Subject: Sonja, čestitke
Dragi novi partneru, čestitam!
Želim vam uspešnu karijeru. Sve najbolje!
Sonja
PS: Jedem divne kolače, hvala! A rekla sam još 1. aprila, ništa slatko!
Ubrzo je usledio odgovor.
From: Nesic, nesic@yahoo.com
Date: Thy, 11 Jun, 2018, 2:53
Subject: Re: Sonja, čestitke
Daj mesto i vreme i idemo na kolače 🙂
Sent from my iPhone
„O, ne!“ pomislila je Sonja. Ovo moram odmah da raščistim.
From: „Sonja Marković“ sonja.markovic@kancelarija.rs
Date: Thursday, June 11, 2018, 3:05
To: Nesic, nesic@yahoo.com
A ne, nesporazum!
Pomoćnik je doneo kolače i sve nas je počastio zbog Vašeg unapređenja. Tako da su kolači već pojedeni.
Usledio je odgovor koji je u Sonjinim očima, i onako nesimpatičnog Nešića umanjio do veličine zrna bibera.
From: Nesic, nesic@yahoo.com
Date: Thy, 11 Jun, 2018, 3:15
Subject: Re: Re: Sonja, čestitke
Jao, izvinite molim vas! Pomešao sam vas sa prijateljicom iz mog rodnog grada. Vi imate tako obično ime i prezime. Pomislio sam da me ona zadirkuje za kolače. Zašto ste mi čestitali tako srdačno?
„Nešiću, jadno biberče! Što više pričaš, sve se dublje ukopavaš!“ mislila je Sonja.
„Tako obično ime i prezme? Možda bi bilo bolje da se zovem Jelisaveta Miloživaljević ili Simonida Puvalo. Inače, ime Žarko Nešić tako snažno odzvanja u ušima!“
Poezija i proza: Književni periskop >>
„Nemaš ti drugaricu iz rodnog grada koja se zove Sonja Marković. Izmišljaš, jer ti je neprijatno.“
Najviše ju je ipak pogodio kometar o srdačnosti.
„Kakvo je ovo vreme došlo? Kakvi su ljudi postali? Kako se odnose jedni prema drugima?“
Negde u „postmoderni“ nestalo je kućno vaspitanje i lepo ponašanje. Srdačnost se sada shvata jedino kao koketiranje.
Sonja nije ništa odgovorila na Nešićevu poslednju poruku. Bila je sigurna da ga izvesno vreme neće videti, ali već naredne nedelje je morao da dođe da potpiše službena dokumenta.
U svojoj bahatoj ležernosti nastavio je da komentariše zabunu u kojoj se našao, ista imena… Ali Sonji je bilo dosta.
„Stvarno Nešiću“, više mu se nije obraćala sa vi, „Da li poznaješ šesnaest žena koje se zovu Sonja Marković?“
„Ne, ne, nego nisam obraćao pažnju na kraj elektronske adrese, samo sam pročitao ime“, bilo mu je neprijatno.
„Da li si mislio da ti preporučujem sebe zato što sam bila ljubazna prema tebi?“, nastavila je Sonja, „Ja jesam bila na tržištu, ali pre desetak godina.“
„Ne, ne, ne mislim na takvo tržište…“ žurno je odlazio, kiselo se smešeći.
Sonja je imala četrdeset i tri godine i mogla je da uzvikne: „Pogledajte me! Još se dobro držim, još mogu sve!“
Ali nije, to ne bi imalo smisla, jer Nešić nije birao. Prihvatao je sve i svakoga za koga je mislio da mu se nudi.
