Katarina Petrović (Beograd, 1977) piše kratke priče i aforizme koji su do sada objavljivani u periodici i na više portala posvećenih književnosti. Objavila je knjigu priča Suze u šaci (2024). Živi i radi u Beogradu.
Nije to bila zgrada, već četiri zida bez krova koja su činila pravougaonik površine od oko dve hiljade kvadrata kako je ranije pročitao u dokumentaciji.
Prvi put kada je okrenuo ključ u bravi, nije se čulo ništa. To je njegov pogled, koji je do tada besciljno lutao unaokolo, vratilo na volan i kontakt bravu.
Drugi put kada je okrenuo ključ, začulo se ,,bccccc, bccccc” a onda je motor zaćutao. Razne lampice na komandnoj tabli su se upalile.
Ni iz trećeg pokušaja nije uspeo da upali motor iako je tada već netremice piljio u ključ u bravi.
„Šta je sad ovo?” pomislio je.
Proverio je pokazatelje na upravljačkoj tabli. Gorivo – više od pola rezervoara, elektronika i hidraulika – u redu, pa ipak… Nagnuo se napred i kroz prednje staklo pogledao ruku i kašiku. Iako je sve izgledalo kao i obično, otvorio je vrata kabine i skočio na zemlju.
Učinilo mu se da čuje neki zvuk i to mu je privuklo pažnju. Načuljio je uši i ponovo čuo zvuk koji kao da je dolazio iz zgrade ispred koje je juče parkirao veliku mašinu.
,,Kakav je to zvuk? Da li tu ima nekoga? Neka mačka ili druga životinjica? Ili, neki pijanac ili beskućnik?” razmišljao je.
Ruka radoznalosti se čvrsto primila za njegovo rame i povela ga ka nekadašnjim ulaznim vratima na prednjem zidu.
Zakoračivši u ozidan prostor, nije video nikoga, ali zvuk je bio glasniji. Krenuo je duž dugačkog zida na kome su se smenjivale ogoljene cigle sa delovima zida još prekrivenim malterom, a ponegde su se mogle videti i bele pločice. Sa svakim njegovim korakom zvuk je postajao jasniji i on je prepoznao jecaj. Neko je plakao. Ubrzao je korak, a jecaji koji su ga pratili postali su malo glasniji. Možda je neko šćućuren u udaljenom uglu, pa ga ne vidi. Došao je do suprotnog ugla, ali tamo nije bilo nikoga.
Zaputio se duž poprečnog zida hodajući sve brže. Iznenada, jecaji su se pomešali sa nekakvim mrmljanjem. Uplašen, ukopao se u mestu. Okrenuo se oko sebe, ali nije video nikoga ko jeca i pri tom pokušava i da kaže nešto. Strah je izmileo iz njegove utrobe i izgurao mu srce sve do grla. Ubrzano, plitko disanje je usmerio na nos. Zubima je čvrsto pritiskao uvučene usne da mu srce ne ispadne pred noge ako slučajno otvori usta.
Nije znao šta da uradi, ali je osećao da mora da nastavi da hoda duž trećeg zida.
„..sveti ime…“, razaznao je delić tihog mrmljanja.
Našao se ponovo pred vratima kroz koja je pre koji minut ušao. Tu se zaustavio i na kratko začuo prigušen smeh. Činilo se kao da zvuk dopire kroz vodu, ali bio je siguran da se neko smeje.
Krenuo je u još jedan krug duž zidova praznog pravougaonog prostora shvatajući da što brže hoda, zvuci postaju razgovetniji, reči razumljivije, a mirisi jači. U trećem krugu je već trčao. I u sledećem krugu, i u sledećem, i u narednih hiljadu dvesta osamdeset pet kako mu se činilo. Trčao je kao što nikada u životu nije trčao. Nije ni znao da može da trči toliko dugo nesmanjenom brzinom. Zahvaljujući svojoj novootkrivenoj atletičarskoj veštini sada je, osim smeha i plača, čuo i reči „…kao i na nebu” i „potpuno izlečeni”, kao i jedan uzdah za koji nije mogao da kaže da li je izražavao duboku tugu ili veliko olakšanje. Zakleo bi se da je osetio i miris varikine.
Odjednom, snaga je počela da ga napušta. Usporavao je ostajući bez daha, a u grudima ga je stezalo. Stao je, ali su zidovi nastavili da se okreću oko njega toliko brzo da se svetlost koja se nalazila sa druge strane vrata više nije videla. Brzina je progutala svetlost, a on je shvatio da stoji tačno u centru pravougaonika, u tački preseka dijagonala. Tada mu je strah zaposeo i um: ,,Da li tolika brzina može da dovede do skupljanja prostora?” Kao da je on znao nešto više o centrifugalnim silama od načina rada mašine za pranje veša.
,,Šta ako se zidovi sruše na mene?” pomislio je.
Kakofonija udružena sa ludačkom vrteškom postala je zaglušujuća i nepodnošljiva. Kleknuo je na tačku preseka dijagonala dodirujući mokrim čelom kolena i prekrio glavu rukama.
Zgrčen u strahu, nije ni primetio kada se vrteška zaustavila niti kada se sve utišalo. Tek nakon što je osvestio četiri gluva trenutka zaredom, pažljivo je provirio ispod leve ruke da bi se uverio da ga zidovi nisu zatrpali, već da čvrsto stoje tamo gde su bili kada je ušao u ovu ruševinu. Tamo gde su bili juče i gde su bili prethodnih dvadeset sedam godina. Vladao je potpuni mir.
Polako se uspravio i osvrnuo oko sebe. Osećao je bolne trnce u celom telu, ali je klecavim nogama krenuo iz centra pravougaonika ka levom zidu. Zaustavio se ispred jedne ogoljene cigle. Sasvim jasno je čuo jecaje. I njegove oči su se napunile suzama, a vrhovima prstiju prešao je preko grube crvene površine. Bila je suva, ali su njegovi prsti bili mokri. Nečije suze su se našle u njegovoj šaci.
Napravio je nekoliko koraka unapred znajući tačno gde treba da se zaustavi. Iz cigle u koju je sada bio zagledan osetio je dah koji mu je zapuhnuo lice. Duboki uzdah za koji nije mogao reći da li je bio uzdah tuge ili olakšanja, ali je bio dovoljno snažan da mu pomeri pramen kose zalepljen za čelo.
Nastavio je ka poprečnom zidu. Iz ugla pored koga je prošao, iz onog za koga je mislio da u njemu neko sakriven plače, osetio je miris duvanskog dima. Pažljivo posmatrajući površinu poprečnog zida, negde na njegovoj sredini uočio je nekoliko desetina žutih kockica utisnutih u malter. Činilo mu se da su poređane tako da čine deo nekakvog šireg kruga ili polukruga. Nije bio sasvim siguran jer je ostatak maltera bio odvaljen. Primakao se još bliže nosem gotovo dodirujući žute kockice, i jasno čuo reč ,,amin”.
„Amin”, i on je prošaptao drhtavim glasom.
Suze su mu nemo potekle niz lice. Želeo je što pre da napusti taj prostor, da izađe iz pravougaonika. ,,Gde su vrata?” brzo se zapitao.
Okrenuo se i ugledao ih. Brzina je ispljunula svetlost kada je nestala. Želeo je da proleti kroz vrata, da makar istrči, ali mogao je jedino da korača i to jedva, teškim i sporim koracima. Hodajući kao kroz močvarno blato, gledao je samo u svetleći otvor. Znao je da se na delu suprotnog dugačkog zida još drži deo pločica koje bi, kada bi im prišao, zamirisale na sredstvo za dezinfekciju. Od njih bi možda čuo reči „potpuno izlečen”, možda bi čak i saznao da li je neko potpuno izlečen ili, nažalost, ne. Sve je to znao, ali nije želeo da se zaustavi jer nije mogao da primi u sebe više osećanja nego što već jeste. Čula su mu bila prezasićena nadražajima iz ovog strašnog okruženja. Nije želeo ni da pogleda na tu stranu. Ionako mu je od suza pred očima sve bilo zamućeno.
Bela svetlost iz spoljašnjeg sveta ka kojoj je grabio kao da je sa svakim njegovim korakom slabila nedostižno se gubeći u daljini. Malo ga je ohrabrio zvonki smeh koji je iznenada čuo, pa je posegnuo za cigaretama koje je držao u prednjem džepu radničkog kombinezona. Znao je da neko već puši u zavučenom ćošku.
Polako je koračao oko velike mašine pažljivo posmatrajući gusenice i nosače, obrtnu platformu, osovine…, ali nigde nije video nikakav mehanički kvar. Ruka savijena u gvozdenom zglobu i kašika okrenuta ka unutra stajale su baš kako ih je i ostavio kada je dovezao bager na ovo mesto.
Obišao je ispitivački krug oko bagera, stavio ruke na bokove i zagledao se u bravu na žutim vratima kabine razmišljajući šta da radi, koga iz građevinske firme da pozove.
Nova bolnica je bila izgrađena i već je primala bolesnike. Od stare su ostali još samo zidovi prizemlja koje je trebalo srušiti a zemljište poravnati.
