Katarina Bezbriga (Srpska književna zadruga, Beograd, 2015) je kratak ilustrovani roman francuskog nobelovca Patrika Modijana. Ova knjiga nam dočarava svet jedne neobične devojčice, koja raste u neobičnim okolnostima i sa neobičnim prezimenom.
Knjigu je ilustrovao Žan Žak Sampe, slavni karikaturista, nekadašnji saradnik beogradskog satiričnog lista Jež. Sa francuskog roman je preveo Goran Narančić.
Prvi put objavljena 1988. godine, Katarina Bezbriga nam dočarava sliku detinjstva u Parizu 60-ih godina XX veka. Tema potrage za identitetom nameće se kao glavna okosnica romana. Svi likovi, tragaju za svojim pravim Ja koje je ili izgubljeno ili još nije ni formirano.
Drugi tematski krug javlja se oko odsustva majke i nade da će se jednom pronaći ono što je izgubljeno u prošlosti. Katarinina majka je balerina koja živi u Americi. Otac sa njom živi u Parizu, i on je glavni oslonac u odrastanju male devojčice. Lik oca zapravo, koordinira romanom, od njega sve počinje i on se nameće kao pokretač radnje romana. Specifične životne filozofije, često vođen ironijom, ponekad u konfliktu sa svojim poslovnim partnerom, ali i svetom, Katarinin otac (kome je Modijan dao ime Alber, po svom ocu) pokazuje se kao maštovita, nežna i duhovita osoba, puna razumevanja za devojčicu i njena lutanja. Sa njim Katarina ima velikih sličnosti: počev od povučenosti i nerazumevanja prema spoljnom svetu, do potrebe za nošenjem naočara.
Naočare i sanjarenje
Katarina je devojčica koja posmatra svet kroz naočare. Ali ona voli da mašta i sanjari o nekom drugačijem svetu, a to joj je otežano kada nosi naočare.
Svet kada sam ga gledala bez naočara nije više imao oštre ivice, bio je jednako nežan i paperjast kao neki veliki jastuk na koji sam mogla da naslonim obraz i zaspim.
Priča koju Modijano gradi oko devojčice i njene potrebe za nošenjem naočara, predstavlja vaspitni momenat knjige kojom pisac želi da poruči deci da nošenje naočara ne mora i ne treba biti problem. Iako sa naočarima ne može da se igra, a stvari gube jasnoću, pa čak i zvukovi postaju prigušeniji – Katarina samo sa naočarima može da vidi svet onakvim kakav jeste.
S druge strane, naočare su tu i kao predmet kojim se razgraničava spoznajni svet od sveta snova, i možda baš one uvode Katarinu u stvaran, objektivan svet, nepoznat i mističan u očima devojčice.
Ceo roman je ispričan u prvom licu jednine. Naratorka je Katarina, sada odrasla žena, koja živi u Americi i drži časove baleta. Povod za priču o detinjstvu i nekom prošlom vremenu bila je devojčica sa naočarima, koja dolazi kod nje na časove baleta. Kroz retrospektivnu priču od nekoliko epizoda, čitalac se upoznaje sa dečjim aspektom posmatranja sveta, i to je ono što čini ovu knjige podjednako zanimljivom i odraslima.
Uvek ostajemo isti, takvi kakvi smo bili u prošlosti, nastavljamo da živimo do kraja vremena. Tako će uvek postojati mala devojčica po imenu Katarina Bezbriga koja šeta sa tatom ulicama arondismana u Parizu.
U vremenu koje nam je dato, postoje karakteristične faze u kojima se život skuplja i pretvara u sekundu. Ono što je Katarina proživljavala sa ocem u Parizu, večno će biti deo njenog Ja, i onog što je ona bila tada: zbunjena devojčica koja se divi svome ocu i stoji zamišljena pred svetom. I kao takva postoji i u sadašnjosti i u prošlosti, ali i dalekoj budućnosti.
Branislava Ilić
