„Karmina Burana“ (Carmina Burana), jedno od najizvođenijih klasičnih horskih dela, zapravo potiče od istoimene rukopisne zbirke. Doslovan prevod naslova bio bi „Pesme iz Bajerna“, po imenu benediktinskog manastira u Bavarskoj – Benediktbeuren (Burana je pridev od latinskog Buria), gde je 1803. otkriven.
Ilustrovani rukopis broji 254 pesme na mešavini latinskog, staronemačkog i srednjovekovnog francuskog, a danas se čuva u Državnoj biblioteci Bavarske. Kontroverze je dugo izazivalo nepouzdano autorstvo, obično pripisivano golijardima, bratstvu putujućih studenata bogoslovije koji su na profan i humoristički način slavili prirodu, ljubav, telesna uživanja, piće i tome slično. Danas proučavaoci ipak veuju kako su pesme zapravo stvarali različiti ljudi širom Evrope, nakon čega su prenošene do konačnog mesta pronalaska. Pojedine su, kako se procenjuje, stare preko hiljadu godina i uglavnom datiraju iz razdoblja od XI do ranog XIII veka.
Poznat još i kao „Codex Buranus“, ovaj rukopis predstavlja najiscrpniji izvor tzv. sekularne poezije, suprotne zvaničnoj dvorskoj, a izvođene na livadama, vašarištima, u tavernama i tokom trajanja karnevala koji su prethodili početku posta. U nekom trenutku povezan je pogrešnim redosledom, neke od pesama verovatno su i trajno izgubljene. Tematski ih je moguće razvrstati u četiri grupe: poučne i pošalice, ljubavne (najbrojnije), vinske i vašarske, dve duže duhovne. Stihove su pratile prikladne ilustracije sa lajtmotivom kola sreće, odnosno promenljive i ćudljive sudbine, pa se tako već na prvoj stranici nalazi prizor točka okruženog rečima: Regnabo, Regno, Regnavi, Sum sine regno („Vladaću, vladam, vladao sam, nemam carstvo”). Od prvog objavljivanja 1847. godine, pa do prilagođavanja koje je izvršio nemački kompozitor Karl Orf, prošlo je gotovo čitavo stoleće.
Orf 1934. uz pomoć studenta prava Mihaela Hofmana bira 24 pesme, uobličavajući celinu tokom naredne dve godine. „Carmina Burana“ je zapravo prvi deo triptiha „Trijumf“ (Trionfi), koji čine još scenska kantata „Catulli Carmina“ i scenski koncert „Trionfi di Afrodite“, danas gotovo nepoznati. Podnaslov „Svetovne pesme za pevače i hor, da se peva uz instrumente i magične slike“ svedoči o prvobitnoj nameni da se scensko delo izvodi uz koreografiju, ali danas funkcioniše kao koncertna kantata. Odlikuje se uticajima prelaznog doba sa renesanse na barok, jednostavnim ritmom, neuobičajenim brojem udaračkih instrumenata, uz zahtevne solo-deonice. Pojedini muzikolozi je nazivaju i oratorijumom. Struktura je tročlana („Proleće“, „U krčmi“ i „Sud ljubavi“), uokvirena kompozicijom „O Fortuna“. Sa njom, koja se ponavlja zatvarajući delo, ukupno je 25 delova, od kojih jedan u potpunosti instrumentalan.
Dok celina pretežno odiše prozračnim, lakim, pa i lakomislenim hedonističkim duhom, „O Fortuna“ kreće dramatično, do poslednje note samo pojačavajući neposredan, napadno opominjući pristup i prizvuk. Publika je svuda naprosto obožava i kada ne razume reči niti zna kontekst, upravo zbog čiste moći muzike da posreduje suštinu samim svojim – zvučanjem. Uostalom, „O Fortuna“ jeste sušto upozorenje. U kolu sreće, mi smo tek pojedinci čija nepostojana, krhka priroda najmanje zavisi od ličnih htenja. Stoga, dok drugi delovi puštaju na slobodu vitalističkim nagonima, okviri formiraju večiti krug vraćanja neprolaznoj, neumitnoj istini. Sva uživanja, sve zabranjene frivolne radosti, trenutne su, ali se upravo zato ne treba ustručavati.
Možda je veče 8. juna 1937. kada su pred publikom u Frankfurtu premijerno odjeknuli gromoglasni uvodni zvuci veličanstvene scenske kantate „Carmina Burana“, bilo baš neko slično čačanskom. Možda veliki deo tajnovitosti kojom do danas odiše, najveće delo Karla Orfa duguje i okolnostima izvođenja, a one su na otvorenom prostoru uvek u određenom smislu posebne. Šta god bili, možda svejedno minorni usled sveukupne moći komponovanog, svi elementi su se savršeno povezali 25. juna na Gradskom trgu, kada je u sklopu programa Nacionalne prestonice kulture preko stotinu muzičara predvođenih dirigentom Bojanom Suđićem oduševilo okupljene Čačane. Uz Simfonijski orkestar i mešoviti hor RTS-a, kao solisti su nastupili sopran Snežana Savičić Sekulić, tenor Stevan Karanac i bariton Dragutin Matić.
Bio je to, pre svega, dokaz da klasična muzika nije dosadna, monotona, uštogljena „zabava za snobove“, koju „običan svet“ povezuje sa danom žalosti ili sličnim periodima ograničavanja, suzbijanja životnih nagona. Uostalom, sama priroda Orfovog remek-dela potvrđuje rečeno. Valja primetiti kako je Dušan Darijević u izveštaju sa koncerta istakao da „Carminu Buranu“ posebno vole rokeri. Sasvim tačno, nimalo neobično (uzmemo li da su mnoge podvrste pravca i te kako utemeljene u klasičnoj muzici, a rok i metal često nazivani „novom klasikom“), pa recimo samo još to da će naši sugrađani ovoga leta imati priliku da nekoliko puta dožive takav spoj. Maestro Bojan Suđić sigurno je i temperamentno usmeravao veliku, komplikovanu, do perfekcije usaglašenu muzičku „mašineriju“, dočaravši jednu od najpopularnijih i najprepoznatljivijih kompozicija današnjice.
Zapravo, navedene dve odrednice pre svega važe za okvirnu kompoziciju „O Fortuna“, sa kojom se prečesto (nepravedno) poistovećuje celokupna „Carmina Burana“. I zbog koje se, da se ne lažemo, najveći broj slušalaca okupio, pa otuda izvođenje na bis, ukupno treće tokom koncerta. U čemu je tajna sazivanja sudbine, tako upadljivo različitog od ostatka kantate po tonu, direktnosti, zlokobnosti?
Doživljaj je donekle narušen uplivom spoljnih faktora u obuzetost predrenesansnom pričom. Najpre, dron koji se spustio u „Star Wars“ stilu i sa zujanjem koje nije bilo moguće ignorisati; zatim, ograničen broj mesta za sedenje, što je uticalo na, povodu i mestu neprimereno, vrpoljenje, pričanje i nestrpljivost jednog dela publike na „stajaćim“ pozicijama. Ali, propusti nisu presudno uticali na kvalitet koncerta, niti ukupni dojam. Zvuk, osvetljenje, ambijent, sve se povezalo toliko dobro da je nešto preko sat vremena čitav prostor i ljude u njemu obavijala oplemenjujuća, uzdižuća atmosfera.
U svetu nesigurnosti, potrebna su mesta oslonca kakva omogućava umetnost, pogotovo muzika sa svojim univerzalnim načinom obraćanja. „O Fortuna“ oduševljava, plaši i privlači jer osećamo potrebu za tom vrstom alarma, ali i garancijom nepomerivog vrednosnog sistema. Za lepotom umetnosti koja je zanosna i onda kada deluje preteće ili strašno.
Autorka: Isidora Đolović
