Kap nasušne istine – o pesničkoj zbirci Valentine Novković

Valentina Novković

Valentina Novković, Kap na suš, Beograd, Partenon, 2018.

Čitajući drugu pesničku zbirku Valentine Novković počeo sam intenzivno da razmišljam o iskrenosti. „Kap na suš“ nosi stihove pune ispovednosti. Pesnikinja je svojom energičnom iskrenošću napravila svojevrsni panteon poeziji utemeljujući slapove svojih emocija u knjigu koja uhvati čitaoca za srce i ostavlja utisak koji nas dugo ne napušta. Ovu pesničku zbirku imate kod sebe ne samo kao knjigu, nego kao ljudsko biće.

„Kap na suš“ je pesnička knjiga puna stilskih figura koji se ne rastežu kroz stihove samo iz formalnog razloga, nego se sadržaj i forma ovih stihova sami upliću u figure koje su čarobni hibridi personifikacije i metafore, metafore i komparacije, komparacije i hiperbole itd. Kad smo već kod čarolija, Valentina Novković u svom izrazu ima jedan tok svesti koji je nalik izricanju čarolija. Ona ne stoji iznad stiha i ne robuje formi, nego se njena misao provlači kroz sintagme i fraze. Stih njenih pesama vas vuče opet na početak ne zato što niste dobro pročitali taj stih, nego zato što čarolija koja teče iz tog stiha ima duboko značenje.

Ova sjajna pesnička zbirka ima pet delova: „Iznedrice“,„Prećutnice“, „Ponornice“, „Oskudnice“ i „Snovidice“. Svi delovi deluju kao vilinski poslanici lirske poezije i konceptualno su posvećeni bolu, nemiru, smirenju, ljubavi i posvećenju. Ono što nas ova mudra pesnikinja podseća je da se „skladu“ uvek obratimo sa poštovanjem, ali i sa predostrožnošću:
„U dostojanstvu i hrabrosti,
Kojima razgrćeš davno usnulo,
Cenim da ćeš,
U utišanom pucketanju,
Sklad prepoznati.“
(Sklad)

Jedina pesma koja je van svih delova je „Sklad“ sa kojom pesnikinja nagoveštava njenu žudnju i misao, njeno stremljenje ka onome ka čemu u stvari, svi težimo – celovitosti i potpunosti. Ali, ona je svesna svih nedaća koje čovek preživljava i ovaj je prolog baš na mestu, početak jednog ne samo pesničkog, ne samo lirskog pojanja, nego i filozofskog premišljavanja sa temeljitim i dubokim analiziranjem bolova stradanja, ali i smirenosti i kontemplativnosti.

Pročitajte i: O pesničkoj knjizi Svitanje melanholije Marka Stanojevića

Delu koji je posvećen bolu i koji je naslovljen kao „Iznedrice“ pravi stihovnu vivisekciju neprekidnog stradanja ljudskog bića, njegovog permanentnog doživljavanja bolne ljubavi, pripadnosti, radosti itd. Valentina Novković izvanredno ističe da se „bol sa bolom ne da raspršiti“ na samom početku jer (vrlo interesantno) njeni delovi nisu samo puki naslovi, nego su to same pesme. Dakle ona stihovima oformljuje i samu konstruciju svoje knjige. Pesme ne samo u ovom delu, nego i u svim delovima imaju jednu neverovatno psalmičnu glorifikaciju tako da se lirikom ona uvek obraća onim božanstvenim i večnim što ipak postoji najviše u nama pa zato:

„Postoje pogledi preko oštrila moći,
I sveto dvojstvo skromnosti i mira
U kojima med-žaokom lepotu bol-slasti
Spoznaješ nad visom uvek iste zemne
Slabosti.“
(Dvojstvo)

Ako „Prećutnice“ u drugom delu ove pesničke zbirke odvajaju muk od krika, a tugu od dostage, onda je mudrost pesnikinje ovde zavijena u blagosiljanost skromnosti, pa tako ona i ovaj deo započinje nadežnom sentencom u kojoj piše da je ljubav jedina mogućnost postojanja. Ovaj deo pesničke zbirke ima ukus introvertnosti koja i pored toga što imate utisak da je lajt motiv cele pesničke zbirke, ona se kao reka ponornica odvaja sa zadimljenosti intime i teče u vodopade emocija gradeći nezaboravne stihove. „Ponornice“, kao treći deo zbirke nude nam potisnute emotivne pasaže i ovaj srednji deo knjige je nalik na dramsku peripetiju gde se (dosta mudro) pesnikinja protiv izmame i krivokletstva bori mukom i tenzijom tišine:

„Ja oduvek, u podrguđu čuvam
Natekle boli poput
Majke dece izgladnele
I nedoglede prtim jasne
Svejezičnom tvom imenu.“
(Svejezično)

Valentina Novković kao vrsna pesnikinja zna da se vešto poigra sa imenicama i pridevima, da od jednog termina napravi jezičku paradigmu, pa tako se i citirani stihovi nalaze u pesmi koja ima čaroban naslov – Svejezično. Kao veliki lingvista i poznavalac slavjanskih jezika, ona svojim stihovima (najtipičnije za treći deo) daje neku duhovnost i kad po drugi put pročitate ovu izvanrednu pesničku zbirku, imate utisak da su sve pesme sentence produhovljenosti, jedan lingvistički i retorički glorifikovan put po kojim vrlo rado idete jer se mnogo toga od ovih stihova tiče i vas samih.

Nespokoj i nepokor je lajt motiv „Osudnice“, dela koji zapravo izvodi na površinu jednu intimnu buntovnost, deo zbirke koji nas podseća na naše intimno stradanje, deo koji nas podseća na to da kad izgubimo nekog vrlo dragog da smo otkinuli deo sebe i bacili u tminu i da se taj deo nikad ne nadomesti. Osudnice nas osuđuju zato što niko od nas nije bezgrešan, a pokušavajući da nas navede na pokajanje, ovi stihovi nas, u stvari navode na ispaštanje:

„Na tas me greha pridodaj lako –
Pero će presudnik biti:
Ko za let, ko za ukop.
Kad me već neljubljem nitiš
Na razboju ovom od prah-kostiju.“
(Obložena)

Originalnost poezije Valentine Novković se najviše primećuje upravo u rečima i sintagmama koje ushićuju i u našoj svesti otvaraju slike koje nisu samo opisi tipični za stilske figure, nego su koloritna i pitoreskna obeležja jednog emotivnog stanja. Konačno „Snovidelice“, peti deo pesničke zbirke nas uvodi u jednu kontemplativnost koja otkriva onu drugu stranu boli, a to je – nada. Valentina Novković u svojim stihovima vrlo dobro zna da se nada uvek pojavljuje kad su nam situacije i stanja u životu krajno beznadežna. Ona naravno zna da se nada ne pojavljuje kad se igramo sami svojom sudbinom, nego kad nas ona, sudbina, vuče sa sobom u nepovrat:

„I snev beše maglenim očima, što
Čekaše da se zamasima nauče
Na bedrima nemanja kao da
Želja načine utaženja poznaje.“
(Besmo)

Pomirenje sa sudbinom je linija manjeg otpora. Sudbina je tu da nas uvek izazove, a naš život je duga borba u kojoj naravno, mi želimo da pobedimo. Pesnikinja u ovim stihovima sa kovanicama koja zlata vrede govori o tome da smirenje nije uvek predaja. Da kontemplativnost i te kako ume da bude opasna i konačno, najveće oružje protiv podvale i nesreće. Živeći, svako od nas nauči da se suočava i sa tugom i sa srećom, a Valentina Novković nam uvek nameće da balans sreće i nesreće zasigurno gradi kula nezaborava. Ona nas sa svakim stihom podstakne da verujemo da je nezaborav samo ono što ostavimo iza sebe, da ako ne ostavimo ništa iza svog zemnog života, ako smo bili žrtve opskurnosti hedonizma, mi posustajemo u trenutku kada možemo najviše da učinimo i živeći kao duhovni bogalji ostajemo neprimećeni.

Ova pesnička zbirka koja ima vrlo čudan, ali inspirativan naslov. „Kap na suš“, se vrlo stameno i sigurno bori protiv prozaičnosti života, protiv plesnjivosti svakodnevice ne bi li ostavila još više mesta ljubavi i razumnosti, ne bi li večnosti dali ono što je nama najvrednije i najmilije. Pesnikinja je ovu pesničku zbirku posvetila svojoj preminuloj majci i, verujem da kao i njoj, ona je samoj poeziji darovala pesnički dragulj koji verujem da će se dugo čitati. Nije lako pisati o istini, ali lakoća s kojom čitamo ove stihove nama ostavlja veliki prostor za razmišljanje: kome smo mi, u stvari dali svoje dobre duhove i koliko ih još imamo u sebi?

Autor: Sašo Ognenovski

Share