Kamilo Hose Sela: KOŠNICA, IPC Media, 2020.
Španski nobelovac Kamilo Hose Sela (1916-2002) nije poznat našoj široj čitalačkoj publici jer je manji broj njegovih dela preveden.
Relativno skoro se u izdanju Službenog glasnika pojavio roman Hristos protiv Arizone iz 1988. a sada možemo u prevodu Dragane Bajić da pročitamo njegovo najznačajnije delo, roman Košnica iz 1951. Prvo izdanje Sela je morao da objavi u Argentini i u predgovoru kaže da se roman odvija u Madridu 1942. kao i da njegova proza nema nameru ni da ulepšava život a još manje da uveseljava publiku. Težio je realizmu koji se ponekad graničio sa naturalizmom ili kako sam kaže „nazivanju stvari svojim pravim imenom“ postavši tako tvorac novog pravca u književnosti koji je kasnije nazvan tremendizam ( od španske reči tremento, strašan, strahovit užasan).
Već sam naziv romana asocira na brojnost i užurbanost stanovnika španske prestonice u koju se slivaju ljudi različitih vrsta, ali svi sa namerom da uspeju i dođu do novca. U tim nastojanjima, najčešće ostaju nasukani negde na obodima društva, bezuspešno pokušavajući da postanu ono što rođenjem nisu, bogataši i(li) aristokratija. Španija je izašla iz građanskog rata teško ranjena i duboko podeljena, stanovništvo je osiromašeno i zaplašeno totalitarističkim režimom koji će potrajati. Ali Kamilo Hose Sela izbegava političke komentare na opštem planu, on okolnosti prikazuje kao odraz u svakodnevnom životu malih ljudi koji se bore da prežive, polazeći sa dna društvene lestvice.
Pažljiviji čitalac možda bi već na prvim stranama zapazio da priča počinje tamo gde je pre pola veka stao roman još jednog španskog klasika, Pia Barohe, Potraga ( prevod na srpski Biljane Bukvić, Clio, 2004). Mladi, prilično nesnalažljivi provincijalac stiže u Madrid u potrazi za uspehom i nailazi na različite ljude koji se više trude da ga prevare nego da mu pomognu. Prva stanica oba romana je pansion-bordel, dakle samo društveno dno u kome borave one koje više nemaju šta da izgube. Među njihovom klijentelom kriju se ljudi različitih profila, namerni da se povežu među sobom ali bez imalo altruizma, vođeni samo logikom novca koga ili ima ili nema. A mnogo je više onih koji ga nemaju.
I formalna struktura Selinog romana podseća na košnicu u kojoj je svaka ćelija jedan život ili jedan dom u kome se odvijaju prave intimne drame zaljubljenih i prevarenih devojaka, nesrećnih, umornih supruga i majki, očeva satrvenih ili bolešću ili dvostrukim životom koji nije tajna…Naizgled tipske situacije koje bismo mogli prepoznati u građanskoj drami dobijaju specifičnu, lokalnu boju za, opet, upućenijeg čitaoca. Jer, kao što je Barohin Madrid s početka dvadesetog veka prestonica zemlje koja se iscrpela izgubljenim ratom za poslednju koloniju, Kubu, tako je Selin Madrid usred Drugog svetskog rata takođe iscrpljen siromaštvom i pokušajima da se pronađe put ka dostojanstvenijem životu. Na tom putu najveću prepreku čine ljudi sami, odmažući jedni drugima u raskošnoj paleti svojih mana i poroka. Cvetaju džeparenje, lihvarenje, prostitucija, ratno i poratno profiterstvo, male i velike prevare na intimnim planu, nepoverenje u okviru porodice. I kao da bekstva iz te košnice nema, jer put nazad, u provinciju nije opcija. U malim sredinama sve je još vidljivije, siromašnije, bezizglednije. Zbog toga ljudi ostaju u Madridu, u nadi da će se stvari promeniti i poboljšati.
Selini junaci nisu zli ljudi, oni su većinom malograđani koji ne mogu da se otresu ni svojih navika, ni poroka. U nastojanju da svetu okrenu svoju najuglađeniju stranu, ostavljaju sukobe za intimnost kuća i razgovore u četiri oka ispunjene licemerjem i neiskrenošću, kao u slučaju oca i ćerke koji redovno dolaze na istu adresu, ona da bi se sastajala sa mladićem, a on da bi posećivao kokotu sa kojom je u trajnoj vezi. Kada se sretnu na stepeništu, otac se pravi da veruje kako je ćerka došla da se fotografiše povodom veridbe, ona kako je otac u poseti bolesnom prijatelju. Treći akter ove porodične drame, supruga i majka, pravi se da ne primećuje ni jedno ni drugo.
U toj začaurenosti u društvene okvire junaci romana Košnica vide svoju nadu, uvereni da ako se prilagode društvu takvom kakvo je, pronaći će se neki otvoreni put i za njih. I u tom upornom nastojanju da se uklope u masu koja vrvi prestonicom gube i sebe i šansu za neki istinski bolji život.
Selina proza ispunjena je slikama iz svakodnevnog života pa bismo je mogli nazvati i kostumbrističkom. Nema u tim prizorima ničeg ni toplog ni idiličnog. Dom je centar porodičnih sukoba i nezadovoljstava koja se ne smeju preliti na ulicu.
Naravno, ova proza odiše i svojevrsnim šarmom karakterističnim za priče o ljudima na ivici morala, kao i ironičnim humorom koji predstavlja društvenu satiru. Zbog toga i danas imamo gorak ukus dok čitamo Selinu prozu. Ljudi i okolnosti nisu se promenili ni više od pola veka kasnije, prestonice su i danas košnice koje privlače ljude iz malih gradova koji polako ali sigurno odumiru. U tom metežu potrage za srećom gube svi, osim grada samog koji je pored novca, takođe junak ovog romana. Grad pulsira i hrani se svojim žrtvama, dajući im varljivu nadu da je sreća iza ugla.
Autorka: Aleksandra Đuričić
Prikaz romana Košnica prethodno je objavljen u vikend izdanju lista Danas, 4. septembra 2021.