Autorka priče Čaj s ukusom kartona je poljska književnica Kaja Malanovska. Priča je na srpskom objavljena u zbirci Imigracije u izdanju IK Areté. Prevod: Anđelija Joćić.
Ostani kod kuće i čitaj!
Ne znaš ovu priču. Iako mi se činilo da sam ti, dok smo živeli zajedno, sve ispričala, na nju sam zapravo zaboravila. Danima smo sedeli pored prozora kraj malog stola na rasklapanje, sipao si jeftini čaj iz staklenog bokala, a ja sam govorila i govorila, izbacujući iz sebe priču za pričom. Strpljivo si slušao. I kada sam se posle mnogo meseci konačno zaustavila na rečenici koja je opisivala kuhinju i hladan čaj u našim šoljama, naglo sam prekinula sa pričama, a ti si počeo da se vrpoljiš i da pogledavaš ka prozoru. Ćutnja, koja je zavladala među nama, postajala je sve neprijatnija. Možda sam ti rekla da se iseliš baš zbog toga što više nisam imala šta da ispričam?
Ali juče me je probudilo čudno tutnjanje u glavi. Ne, ne brini, niko nije spavao pored mene. Ponekad ovde dolaze muškarci, ali ne pijem čaj sa njima, niti im išta pričam. Odlaze, pre nego što stignem da zaspim. Ne izazivaju naročito uzbuđenje i stan ih ne pamti. Kada za sobom zatvore vrata, odmah zaboravlja da su bili ovde, a ja zaboravljam zajedno s njim. Sedela sam dakle u svom praznom krevetu i u meni je zazveckala ona stara priča. Znam, ne treba da ti pišem. Ne treba da te zaluđujem, ali ako ti sada ne ispričam priču o tom popodnevu pre mnogo godina, onda će ono što je bilo među nama ostati nedovršeno, a trebalo bi da na kraju zatvorimo ovo poglavlje, zar ne? Makar zbog stana, on mnogo čezne za tobom…
Dakle zamisli jednu kafeteriju… Ne moraš mnogo da razmišljaš, kao i uvek, znaš na koju mislim? Bio je februar. Utorak, dan posle nedelju dana otapanja snega. Mraz je stegao tokom noći i hiljadama oštrih iglica zasekao kapljice vlage okačene između zgrada. Nebo se protezalo nad krovovima, sivo i visoko. Lišen dubine, grad je izgledao kao dekoracija isečena od kartona, dvodimenzionalne, tamne siluete ritmički su se kretale ulicama. I ona sama bila je dvodimenzionalna. Tako je zamisli, kao papirnu marionetu, kada je sela za sto pored izloga kafeterije, s knjigom na kolenima. Ne sećam se šta je čitala, ali se sećam da joj je bilo hladno. Ljutito je posmatrala ljude koji su svaki čas otvarali vrata, puštajući unutra ledeni miris paljevine. Koračaju tako brzo, pomislila je, tako brzo, kao glumci u starim filmovima. Okrenula je stranu. Da, sad vidim, knjiga je služila samo kao paravan. Uzela je iz kuće samo da bi mogla da se sakrije. Dakle, čekala je, zaklonjena rečenicama čiji sadržaj nije mogla da razabere. Pokušala je da savlada podrhtavanje kolena. Savršeno je dobro znala da taj susret ništa neće promeniti. Ono što je trebalo da se dogodi, već se ranije dogodilo. Nije ostalo ništa za šta bi se mogla uhvatiti. A opet, nadala se da će neki neverovatan događaj preokrenuti tok priče o kojoj ti pripovedam. Upravo zbog toga je pozvala i dogovorila se za tu izložbu, a možda još i zbog toga što je samo sa njim htela da pogleda grafike donete iz Pariza… Pričala mu je da crta, ali on njene reči nikada nije shvatao ozbiljno. Zar je mislio da ona tako slabo obraća pažnju na to što on radi, da ne vidi sve te pokroviteljske osmehe, koji se sve češće pojavljuju među njima, to, sve češće ponavljano „dobro, dobro, de…“, omalovažavajuća odmahivanja rukom? O, videla ih je ona savršeno, sakupljala jedne za drugima i sakrivala duboko u pamćenju, da bi ih kasnije temeljno osmotrila pod svetlošću lampe. Koliko će to još trajati, pitala je, trljajući oči i odlažući sećanja kao što entomolog odguruje u stranu osušeni primerak insekta sa čijim je proučavanjem upravo završio. Mesec, dva? Ne, nije bila iskompleksirana, bila je svesna da je ne ceni. Zabavljalo je kada se on pretenciozno šepurio tom svojom nadmoći erudite. Zabavljala je distanca i osećaj sopstvene uzvišenosti koje je imao u odnosu na nju. Ona nije završila školu, ali videla ga je tako jasno da bi mogla da jednim brzim pokretom olovke na papiru skicira sve ono što je tako pažljivo skrivao. A on nije imao ni predstavu o njenim sposobnostima. Uostalom, ni najmanje ga nije zanimalo kakva je ona zaista i da li uopšte postoji kada nije s njim. Pokretala su ga samo njena silovita osećanja, u njih se zaljubio i godinama se u njima ogledao kao u ogledalu, a slika o samom sebi, koju mu je dopuštala da vidi, imala je čarobnu privlačnu moć, tako veliku, da nije mogao da je se oslobodi. Zato je nije odbio kad ga je pozvala telefonom…
Ispijala je kafu sitnim gutljajima, čekala je i nije se mogla osloboditi mučnog osećaja stida, koji je bolno ranjavao njen ponos, jer se ponovo svesno ponizila. Kada je podigao slušalicu, u njegovom glasu nije čula nekadašnju lagodnost; nestao je osetljivi, nežni ton, umesto toga u njegovom glasu osećala se samo ledena odbojnost i nestrpljenje. A opet je rekao da će doći. Plašio se, pomislila je. Plašio se da njoj više neće biti stalo. Osećanja koja je gajila prema njemu bila su previše dragocena da bi mogao sebi dozvoliti da bude toliko rasipan da ih se odrekne. Hteo je da ih konzervira i sačuva u njoj kao u formalinu, sve do pozne starosti, da bi je povremeno posetio i zadovoljno ih osmotrio, kada mu ih bude pružala u šolji, zajedno s čajem.
– Dakle u tri – potvrdio je kratko i spustio slušalicu.
Zatvorila je knjigu, savladala podrhtavanje ruku, duboko udahnula i izdahnula glasno, zajedno sa dimom cigarete. Čekala je. S druge strane izloga počeo je da pada sneg, retke, isušene pahuljice, kao piljevina, ukoso su sekle kvadrat prozora. Vrata su se glasno zalupila. Ušao je. Ljubičasta pruga svetla pružala se po podu, upaljena lampa u izlogu prodavnice i ti ljudi, koji su išli, išli, bez kraja, tamne, anonimne siluete…
– Zdravo – rekao je.
– Zdravo – odgovorila je i uzdahnula, ustajući.
Oboje su znali da će sada morati da se vuku kroz ovo popodne ispunjeno uzajamnim prebacivanjima, deleći odgovornost za nepredvidljivi impuls koji im je naredio da se još jednom vide, noseći ga između sebe kao težak, nezgrapan paket.
– Hajdemo onda – ubacila je knjigu u ruksak.
Obukla je jaknu. Molim te, pomislila je, preklinjem te, pogledaj me kao nekada, samo još ovaj, jedini put. Ona sama nije podizala pogled, bilo je strah toga da je on ne gleda. Koračala je žustro, preskačući barice koje su počinjale da se lede, preko pešačkih prelaza na crveno svetlo, osećajući iza leđa njegove nevoljne korake. Stajali su u redu za karte i ona nikako nije moga da obuzda bes koji se u njemu kuvao. Jadna je, mislio je. Odlučila je da ode, ali umesto da pokaže makar trunčicu doslednosti, premeće tu odluku do beskraja, šara pogledom unaokolo po kafeteriji i oboje nas muči, računajući na to da će joj uspeti da u meni probudi saosećanje. Ništa ona sama neće prekinuti, nije ona u stanju da završi i u tome leži njena nesreća. Vuče za sobom nepostojeće svetove, kao nepodnošljivi balast, koga nikako ne može da se oslobodi. Neprestano priziva duhove, ne dopušta im da počivaju u miru. U celom gradu, tik pod površinom ulica, u kafeterijama, na malim trgovima i autobuskim stanicama čuče aveti iz njene prošlosti. Neka onda i mene sahrani pod jednim od tih trgova, ispod zgrade muzeja ili kafića u kome smo se sreli.
Ne umem da ti ponovim šta su videli na izložbi. U pamćenju mi je ostala samo bronzano-riđa slika voćnjaka koji je propadao, ispred koje su se posvađali oko toga da li predstavlja jesen ili kasnu zimu bez snega. Pokazalo se, kao i uvek, da je on bio u pravu. Zatim je pokazao na njen crtež žene koja leži ispod drveta.
– Zanimljivo – rekao je.
Primetila je da posmatra crtež baš onako kako je navikao da gleda i nju samu, spokojno, bez ikakve žurbe ili angažovanja, precizno odmeravajući emocije i vreme, koje je želeo da mu posveti. Nagnuo se, začkiljio očima i izveo karakterističan pokret ruke, ritmično, odlučno podizanje i spuštanje. Savršeno je poznavala tu gestikulaciju. Sada će se ookrenuti, rekla je samoj sebi. Okrenuo se i otišao. Ostala je sama ispred žene u ljubičastoj suknji koja je ležala ispod drveta. On hoće da mu vratim slobodu, pomislila je, trčeći za njim po klizavom podu. Ne poštuje me čak ni toliko da mi kaže da me više ne voli. Sačekaće da se umorim i da se sama predam. A zapravo je ta trunčica hrabrosti za sam kraj jedina stvar koju od njega očekujem.
Izašli su na tvrdu, hladnu ulicu i krenuli, ćuteći, prema metrou. Gledala je u njegove cipele, u razvezane pertle, nije se sagnuo ka njima da ne bi gubio vreme, da bi brže završio sa ovim sastankom, najbrže što može. U susret im je dolazila poznanica, devojka u otkopčanom kaputu, bez kape. Zna li ona da smo ljubavnici?, prošlo joj je kroz glavu. Da li je on to ikome rekao, ili je to bio tako sramotan element njegovog života, da ga nikome nije pomenuo? Usporili su korak i on se iznenada bacio u zagrljaj toj devojci. Nije to bio uobičajen, prijateljski gest i ona se, stojeći bespomoćno po strani, pitala, da možda, ljubeći tu drugu devojku u obraz, ne šapuće u njeno uho: izbavi me. Stoga je sačekala još trenutak, dovoljno dugo da ne ispadne potpuno smešna, brzo se pozdravila i otrčala napred, ostavljajući ga pozadi, da stoji na trotoaru s lakim i jasnim osećanjem olakšanja. Pobedio je s njom, uvek je pobeđivao.
A onda, onda su se videli još jednom. I opet je ona pozvala. Zamolila ga je da se vide samo da bi mu dala do znanja da više ništa neće pronaći u njenom pogledu, da bi, izlazeći iz kafića u kome su sedeli, bio siguran da se oslobodila svih uspomena. Ravnodušno ga je posmatrala. Spustio je šolju na sto. Čaj je imao bledunjav, kartonski ukus. Da li mu je bilo krivo? Mislim da jeste. A ona? Pa dobro, ne treba da ti je bude žao. Valjda i sam shvataš da neke greške možemo da napravimo samo jednom u životu.
