Pojavljivanje Jua Nezbea norveškog majstora trilera i muzičara čije knjige su prevedene na više od 50 jezika i prodate u više od 40 miliona primeraka, izazvalo je veliku pažnju publike na Beogradskom triler festu, održanom u maju u Domu omladine Beograda.
Njegove knjige ne možeš da ispustiš iz ruku – ni kad te prestrave, ni dok ti razbijaju srce. Nezbe je, kao i uvek, pokazao zašto je jedan od najčitanijih i najomiljenijih savremenih autora kriminalističkog žanra, privukavši oko 1500 posetilaca. „Zahvalan sam što sam ponovo u Beogradu,” rekao je Nezbe na samom početku večeri. „Prvi put sam došao ovde sa 17 godina. Prijatelj i ja smo ušli u pogrešan voz dok smo putovali ka sunčanim plažama Grčke – i završili smo u tadašnjem Beogradu. Tmuran grad, siv… ali ljudi su bili toliko divni i gostoprimljivi da smo se odmah zaljubili u ovaj deo sveta.” Taj mladalački slučajni susret sa Balkanom, ispostaviće se, ostavio je trajni trag u njegovom srcu.
Povod Nezbeove posete bio je i promocija novog romana, koji se, za razliku od prethodnih, ne odvija u Norveškoj, već u – Minesoti. „Želeo sam da pišem o delu Amerike koji nije toliko poznat široj javnosti, ne o Njujorku ili Los Anđelesu,” objašnjava Nesbe. „Minesota je zanimljiva jer u sebi nosi skandinavski DNK – tu su potomci Norvežana, Šveđana, Finaca… ali je istovremeno i srce Trampove Amerike, bastion konzervativne hrišćanske zajednice.“ Roman je inspirisan Amerikom, ali sa norveškom dušom, jer je neko vreme boravio u Mineapolisu istražujući za knjigu. Ipak, naglašava da se nije trudio da „piše kao Amerikanac”. Naprotiv – ovo je, kao i u njegovom prvom romanu o Hariju Huleu koji je smešten u Australiji, priča o posmatraču sa strane, o autsajderu koji pokušava da razume tuđu sredinu.
Iako je triler njegov žanr, Nezbe jasno poručuje: „Nikada nisam bio inspirisan stvarnim zločinima. Više me inspiriše fikcija. Zločin je okvir, alat, način da se piše o ljudima. Ne zanima me ko je ubica – zanima me zašto.” U tom smislu, žanr „true crime” mu nije posebno blizak. „Fikcija mi dozvoljava da igram igru sa čitaocem. To je kao mađioničarski trik – pokazujem vam jednu ruku, dok drugom izvodim magiju. Čitaoci to znaju, i to je deo čari.”
Potraga za istinom
Posebno voli da piše iz ugla neobičnih naratora – zločinaca, posmatrača sa strane, pa čak i psihopata. Inspiraciju za to crpi iz autora poput Džima Tompsona i njegovog romana Ubica u meni, gde priču vodi sam psihopata. „Ući u takvu glavu je strašno, ali i izazovno. Njihova logika je uvrnuta, ali dosledna – i to je ono što je najjezivije. ” Potraga za istinom tema je koja se iznova vraća u Nezbeovim romanima, bolje rečeno, njena nedostižnost. „Ne verujem da iko zna istinu. Ni ja, ni papa, ni političari. Treba slušati ljude, ali prestati da im verujete u trenutku kad počnu da tvrde da znaju odgovore na velika pitanja.”
Tokom večeri dotakli su se i Nezbeovih knjiga za decu, naročito popularnog serijala o doktoru Proktoru. Inspiraciju je, kako priznaje, pronašao u svakodnevnim vožnjama autom sa ćerkom. „Tražila je da izmišljam priče. Htela je ludog profesora, devojčicu koja liči na nju, dečaka koji je manji od devojčice jer se tad plašila dečaka i – dinosaurusa. Rekao sam sve može, osim dinosaurusa. I tako je sve počelo.” Godinama kasnije, kada je to ispričao u jednom intervjuu, ćerka mu je rekla: „Nisam znala da sam ti dala sastojke za knjige, ali pošto jesam – hoću deo honorara!“ Nezbe se smejao na sceni dok je ovo prepričavao, što je izazvalo osmeh i kod publike.
Nemam recept za pisanje
„Nemam metodu,” kaže. „Nekad imam ideju za lik, nekad za mesto. Za roman Sneško sam imao samo naslov. Nisam znao ništa drugo. Ali volim taj osećaj – kao da ne pišem ja priču, nego priča mene koristi da bude ispričana. To je nešto što sam naučio još kao dete, slušajući oca i rodbinu kako pričaju priče na porodičnim okupljanjima.”
Na kraju večeri, došlo je i neizbežno pitanje o Totenhemu, klubu čiji je Nezbe dugogodišnji navijač. „Navijanje za Totenhem je doživotna patnja,” priznaje kroz osmeh. „Ali kao što je jedan muzičar rekao: ‘Dokle god postoji sumnja – postoji nada’. Možda se čudo desi. Verovatno neće. Ali može. I to je dovoljno.”
Ju Nezbe je iz Srbije otišao kao prijatelj, pisac koji zna da se istovremeno igra sa čitaocem i postavlja ozbiljna pitanja o društvu, ljudskoj prirodi i smislu postojanja. Njegovo prisustvo na Triler festu još jednom je potvrdilo da književnost može da zabavi, ali i da uzdrma. I da su ponekad najdublje istine upravo u – izmišljenim pričama.
Tekst i fotografija: Slađana Milenković
