Jovan Đorđević student je na Departmanu za srbistiku Filozofskog fakulteta u Nišu i glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost Kliše. Njegove kratke priče, filozofski eseji i književno-teorijski tekstovi mogu se pronaći u elektronskim časopisima KULT, Bez limita, PULSE i Blacksheep.
Adamova smrt
I kad Adam pronađe Reč,
pisaše: Omega.
– Mudrac, Knjiga kraja
Profesor doktor Anderson sa katedre za svetsku književnost tvrdio je svojim studentima da su tajni postojanja čoveka bili najbliži književni likovi a ne ljudi. Istakao je samo dva imena pisaca: Dante i Njegoš. Za Dantea je pričao kako je njegov lik bio fizičkoj, a za Njegoša – najbliži metafizičkoj spoznaji početka čoveka. Takođe, spomenuo je jednu anegdotu iz njegovog detinjstva.
Sveštenik i porodični prijatelj, rekao mu je kako će čovečanstvo nestati kada neko otkrije istinu kako je prvi čovek nastao. „Priča o Adamu i Evi data je samo kako bi zaustavila ljude da istražuju dalje. Ali ljudi su znatiželjna bića”, govorio je.
Profesor Anderson mislio je da čovek zapravo zna kako je nastao i da ta tajna biva otkrivena tek nakon smrti.
Iako je imao 66 godina, i dalje je naivno verovao u priču koju je čuo od sveštenika. A možda je hteo da osigura svoje postojanje za još nekoliko godina čim je priču pričao svojim studentima svake godine.
– Njegoš je ponudio zanimljivo rešenje i razlog zašto se čovek nalazi na zemlji. Misao koja čoveka veže za svoj prvi dom – Nebesa, apstraktna je kao i priča iz Starog zaveta. Zadovoljavajuća je za čitaoca samo zbog svog virtuelnog narativa. Ono što mi pretpostavimo nastavak je priče koju pročitamo. Prava istina iza priče daje dekonstrukciju iste. Imajte to na umu kada budemo obrađivali San smešnog čoveka. Imajte to na umu i ako razmišljate o nastanku čoveka, posle moje anegdote. Urbane legende kažu da postoji knjiga u kojoj je zapisana ta istina, ali da je izgorela u Aleksandijskoj biblioteci – završio je predavanje.
Među studentima, bio je jedan koga je ta tema veoma zainteresovala. I istina o anegdoti ili legendi i ta tema u književnosti. Sasvim slučajno, taj student zvao se Adam.
* * *
Rimski građanski rat. Egipat.
Vatra je gorela i na vodi. Spaljivala je i brodove i zemlju. Duvao je snažan vetar, nosio talase peska i dima. Aleksandrijska biblioteka je bila zahvaćena požarom. Bibliotekari, filozofi i pesnici su jurili iz nje kako bi pobegli. U tom dimu i prašini samo je jedna silueta išla ka biblioteci. Starac duge brade obučen u sivu togu sa kapuljačom hodao je mirno ka biblioteci. Nosio je fenjer i dugi štap sa glavom zmije. Dim kao da ga je izbegavao. A fenjer u sebi nije imao nikakvu vatru već samo svetlost.
Kada je ušao u biblioteku, papirusi su goreli, a na podu su ležali mrtvi ili oni koji će uskoro to biti. „Anubis ima pune ruke posla”, pomisli starac.
Zoran Ž. Paunović: OKO PODNEVA
Išao je ka istočnom krilu. Centar tog dela biblioteke bila je velika oslikana prostorija sa policama i stepeništima koje su pravile obruč oko centra. Taj deo biblioteke nije bio miran kao nekada, već je vatra divljala papirima. Na sredini prostorije stojao je nizak stub jonskog stila koji je bio postolje jednog papirusa. Vatre je bilo svuda, ali nije prilazila tom postolju ili papirusu. Starac priđe papirusu, umota i stavi i rukav. Još mirnije je napustio biblioteku nego kada je u nju ulazio.
Papirus je odneo u hram Raovog oka. Starac je smatrao da je to najprikladnije mesto za taj papirus u koje je opisan kraj čovečanstva – tamo gde je priča o ljudima i počela1.
Nakon toga, kada je hram opljačkan, isti starac se vraćao i prenosio papirus vekovima iz hrama u hram. Ljudima je tvrdio da je on njegov autor. Autor Knjige kraja.
* * *
Adam je danima istraživao svete knjige i ostalu književnost koja je pripovedala o nastanku čoveka. Čitao je delove iz Starog Zaveta i Kurana, Božanstvenu komediju, Luču mikrokozmu, egipatske, starogrčke i mesopotamijske mitove i legende. Na početku mu je bilo zanimljivo istraživati tu temu, ali ona mu je vremenom postala opsesija.
Razmišljao je o tome kada je jeo, pio, učio, išao na fakultet, pa čak i pre spavanja. Pitanje o prvom čoveku toliko mu je ušlo u podsvest da je neke mitove i sanjao.
Jedan san čak nije ni ličio na mitove. U tom snu, Adam je samo bio posmatrač. U svetloj magli bio je postavljen ogroman mermerni sto. Za njim sedela su bića nalik ljudima i životinjama, a neka nije ni moga jasno da vidi. Pričali su njemu napoznatim jezikom, ali, kao u snu, ubrzo je mogao da ih razume.
– Naš otac se nije pojavio među nama od kako je čovek stvoren. Ne znamo da li grešimo ni da li ljudi greše. Neki od nas su i zaboravljeni. Polako umiremo.
– I mi smo se odavno okupljali. Da li je istina da je Knjiga kraja nađena?
– Meni je mudrac rekao da ju je sam predao ljudima. Ali da se ne brinemo jer je pisana našim jezikom.
– Šta će biti sa nama ako je pročitaju?
– Nestaćemo i mi – jednostavno je.
– Nismo sami!
U tom trenutku, Adam se probudio. Bio je mokar i imao je visoku temperaturu.
Sutradan, bio je petak. Osećao se dobro i otišao je na fakultet. Petkom je imao predavanja kod profesora Andersona.
– O virtuelnim narativima pričali smo i prošle nedelje. A setićete se da sam vam spomenuo i urbanu legendu o rukopisu koji taj narativ ruši. Možda smo na pragu da to i otkrijemo. Pre samo nekoliko dana, na vrata mog kabineta pokucao je jedan starac, ni manje ni više – obučen u prljavu togu. Pomislio bi čovek da je neki ludak jer je nosio fenjer, verovatno neku lampu, veliki štap i vidno staru hartiju. Buncao je da je autor tog rukopisa kog je ostavio meni i samo izašao. Kada sam pojurio za njim, starca nije bilo u hodniku. Pozvao sam kolege sa Instituta za proučavanje antičke književnosti, lingviste i istoričare, ali niko od njih nije mogao da prepozna jezik na kome je rukopis napisan. Samo znamo ono što nam je starac i rekao. Rukopis se zove Knjiga kraja, a istoričari su potvrdili starost same hartije i mastila.Dok ne dođu kolege iz Instituta za jezike iz Londona, rukopis će biti u istraživačkom delu univerzitetske biblioteke svakog radnog dana do 17 časova, do kada ću i ja biti tu. Ovo vam je prilika da steknete i praksu. Ukoliko ima zainteresovanih, možete i posle predavanja poći sa mnom da vidite rukopis.
Ognjen Avlijaš: R(ij)eč ubija više od bilo kog oružja (intervju)
Nakon predavanja, Adam jeo otišao u biblioteku kod profesora Andersona. Iako je čuo da je jezik kojim je rukopis napisan nepoznat, nešto mu je govorilo da će mu to pomoći da otkrije odgovor na pitanje koji traži. I sam naziv rukopisa, Knjiga kraja, previše je čudno što ga je čuo i u svom snu.
– Dobar dan, profesore.
– Zdravo, Adame. Drago mi je što je bar neko došao – nasmeši se Anderson. – Kao što vidiš, papirus je u prilično dobrom stanju. Veoma je očuvan uprkos starosti.
– Da li postoji bar neka grafema koja je dosad poznata? – Adam je pažljivo posmatrao rukopis.
– Da, postoji – pokazivao je profesor. – Ova ovde je iz starogrčkog, a ova iz glagoljice. Na par mesta se javljaju i egipatski hijeroglifi, ali nepotpuni. Kao da se neko igrao jezicima.
Kada je Adam bliže prišao rukopisu, uspeo je da pročita naslov.
– Ovde zaista piše Knjiga kraja.
– Kako?
Kada je Adam pročitao naslov, profesor Anderson nije uspeo da prepozna izgovorene reči.
– Koji je to jezik, Adame?
Adam zbunjeno stade, po malo i postiđeno.
– Imao sam jedan san. U njemu su bila bića koja su pričala ovim jezikom. Ne znam kako mogu da pročitam, ali sam gotovo siguran da čitam ispravno.
Profesor Anderson zbunjeno je gledao Adama.
– Da li još neku reč prepoznaješ?
Adam je letimično prelazio redove mastila očima.
–Alfa… čovek… greška… kosmos… haos… prašina i voda… – Tada Adam zastade na trenutak. Stigao je do poslednje reči. – Omega.
On uplašeno pogleda profesora. Ruke su mu drhtale, a oči su mu bile pune suza. Našao je odgovor na svoje pitanje.
– Setio sam se – reče Adam.
Zemljom zavlada prašina.
1Prema egipatskom mitu, ljudi su nastali iz suza radosnica boga Ra kada je pronašao svoju decu u okeanu Nun.
