Jelena Tasić je rođena 25.10.1990. godine u Zadru. Diplomirala je filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a potom je masterirala preduzetništvo na UNESCO katedri Univerziteta u Novom Sadu. Njena priča Klackalica objavljena je u zbirci kratkih priča za decu „Čitam, pišem, rastem“ u okviru konkursa Kreativnog pisanja. Autorka je knjige Zovem se Vera u izdanju Talija izdavaštva.
Volim svoj poziv. Da, za mene to nije posao, već poziv. Učim decu moralu, iako sebe ne smatram preterano moralnom osobom. Učim ih da razlikuju dobro od lošeg, pritom ni sam ne znajući šta je zapravo dobro a šta loše. Učim ih da razviju svest, iako ne mogu da procenim koliko je moja svest razvijena. Ipak moj posao za mene nije samo posao, već poziv.
Ja sam nastavnik filozofije. Predajem filozofiju deci u eri cvata tehnologije. Zvuči kao Sizifov posao, ali ne za mene jer ja volim svoj poziv. Toliko sam voleo to što radim da su me i deca doživljavala kao sebi sličnog. Poveravali su mi se, tražili su moje mišljenje, a nekada čak i savete.
Jednog dana pre časa mi je prišla, za potrebe priče nazvaćemo je Teodora. Teodora je bila sramežljivi devojčurak, sama činjenica da nešto želi da mi kaže predstavljala je malo čudo. Teodora me je direktno pitala da li samoubistvo može biti opravdano. “Da li želiš da ti odgovorim kao nastavnik filozofije ili kao čovek”, upitao sam je. Kao čovek bih joj odgovorio da samoubistvo nikada nije opravdano jer koliko god ti se danas nešto činilo strašnim možda ćeš već sutra za to pronaći rešenje. Kao čovek bih joj odgovorio da problem uvek može da podeli sa roditeljima. Kao čovek bih joj odgovorio da u školi osim drugara i nastavnika postoji psiholog koji će je rado saslušati… “Kao nastavnik filozofije”, odgovorila je. Uvek je lakše kad ne morate da date svoje mišljenje, nego lepo izdeklamujete tuđa i time podmirite savest i zbacite teret odgovornosti sa svojih pleća. Posvetio sam ceo čas toj temi. Čak sam odeljenje podelio u dve grupe i napravili smo debatu na ovu temu. Niko nije izvadio mobilni 45 minuta. Bio je to jedan veoma uspešan čas. Bio sam ponosan.
Ovaj dan sam dobro zapamtio jer sam sutradan ujutru ustao srećan kao i svakog dana, skuvao kafu, počeo da čitam novine i onesvestio se.
Pročitajte i David Grosman: Svi smo jedno zarazno ljudsko tkivo
Nekoliko minuta kasnije došao sam sebi i ponovo pročitao vest o devojčurku koji je počinio samoubistvo. Ali ovo nije priča o Teodori. Jer njena priča se ovde završila.
Ovo nije priča ni o meni, jer je nisam zaslužio. Ovo je priča o neizgovorenom. Neizgovoreno bi promenilo sve…