Jelena Skrobić rođena je u Zemunu, 7. avgusta 1983. godine. Završila Filološki fakultet u Beogradu (smer: srpski jezi i književnost). Radi u Školi za osnovno obrazovanje odraslih Mladenovac. Piše kratke priče i prikaze knjiga. Radove objavljivala u časopisima za književnost „Zvezdani kolodvor“ i „Voštanice“, kao i u zbornicima kratkih priča „Prozor u dvorište“ i „Karneval u suterenu“.
To leto je prethodilo godini koja je promenila naše živote. I životi su promenili nas. Starili smo nepovratno, čak i brže nego pre, a ipak smo postajali novi ljudi. Ljudi bez lica. Ljudi bez dodira. Ljudi na daljinu. Budili smo se izobličeni. U ogledalima smo gledali svoju neprepoznatljivost. Upoznavali smo se iznova kao da već nismo utisnuli stope u vremenu i prostoru.
Junsko veče u Beogradu. Jun. Veče. Beograd. Dovoljno da se živi iluzija. Iluzija nestaje onog trenutka kada knjiga padne na dno korpe, plastične potrošačke korpe, one iz supermarketa i proizvede zvuk identičan zvuku koji proizvede pašteta kada padne na dno iste takve korpe.
Bila je sparina. Muzika sa razglasa. Mnoštvo ljudi. Jedni su trljali ruke. Drugi su otvarali novčanike. Miris štamparske boje je gušio miris lipa. Korpe su se sudarale. Možda smo već tada bili novi ljudi, a to nismo umeli da prepoznamo…
Pravljenje raznih spiskova (spisak za kupovinu, spisak knjiga, spisak rođendana, spisak spiskova…) opravdavam lakšim snalaženjem, uštedom vremena i neopterećivanjem moždanih vijuga mada sve češće pomislim da spiskovi odražavaju moju sve opsesivniju potrebu za organizacijom i redom. Red u mislima, red na spisku, red u životu.
Sledeći spisak, a provlačeći se kroz masu, jer masu nikada ne sledim, napunila sam korpu odabranim knjigama i, tobož razgledajući police, čekala sam taj trenutak, trenutak u kojem će voditeljka ovog pomalo vašarskog programa da najavi razgovor sa piscem. Mojim Piscem. Čekala sam… I čekala… Ali taj trenutak nikako da dođe. (Da nije možda prošao?)
Zagledala sam sve iste naslove, tiskala se među neodlučnim kupcima, pogledala u korpu da bih proverila da li sam propustila neku knjigu sa spiska, znojila se, čuljila uši da ne propustim najavu… Najave nije bilo. Prošao je zakazani termin. Razgovor sa piscem, mojim Piscem, nije najavljen. Umorna od ponavljanja radnji (zagledanja, tiskanja, pogledanja, znojenja, čuljenja…) platila sam sadržaj svoje potrošačke korpe i napustila mesto zbivanja mada bi se pre moglo reći „mesto nezbivanja“ jer se moj Pisac nije „zbio“ na njemu u zakazano vreme.
Ljude koji prave spiskove nikad nemojte da shvatite olako. Oni su spremni da čekaju i kad zakazano vreme prođe. Čekaju ispred. Čekaju negde sa strane, uporni i strpljivi ne bi li precrtali i poslednju stavku sa spiska-susret s Piscem.
I baš dok su se moje nervne ćelije igrale strpljenjem, a Beograd mirisao na leto u začetku, leto koje obećava, i dok još nismo bili neprepoznatljivi sebi i drugima, u grupi pisaca za stolom, koji su grlato raspravljali o temi što baš i nije zvučala kao književna, spazila sam pisca. Svog Pisca. Bio je u gužvi, ali nije bio deo gužve. Bio je usred razgovora, ali nije se razmetao rečima. Bio je u tom trenutku, na tom mestu, u toj večeri, a kao da je lutao još nenapisanim stranicama nekog budućeg romana. Pisac. Moj Pisac.
Nikad nemojte da potcenite ljude koji žive po spiskovima. Oni su spremni da uvrebaju trenutak i da priđu onome koga su čekali čak i kada je zakazano vreme odavno prošlo.
Sa zgužvanim spiskom u ruci, prišla sam Piscu. Čitkim tragovima penkala otvorio mi je kapiju svog unutrašnjeg dvorišta. Učinio je tih nekoliko sekundi susretom koji, i nakon nekoliko godina, iznova doživljavam istim intenzitetom. Taj trenutak, trenutak koji se desio posle zakazanog vremena, jedan je od onih po kojima se prepoznajemo kada u ogledalu ugledamo svoju neprepoznatljivost.
Priča je nastala nakon susreta sa Goranom Petrovićem
