JEDINA PRIČA Džulijana Barnsa – opscenost ili eliksir

Džulijan Barns

(O romanu Jedina priča Džulijana Barnsa u izdanju Geopoetike, Beograd, 2019)

Poslednji roman Džulijana Barnsa se opet zanima ljubavlju i njenom preživljavanju u vrtlozima sudbinskog nepredvidljivog poretka. Priča koju prepričava Barns događa se između mladog devetnaestogodišnjeg Pola i trideset godina starijoj Suzan. Ljubav koja ne poznaje vremenske granice i koju Barns stavlja na iskušenje, ljubav koja bukne i za kratko vreme od te vatre ostane samo pepeo koji se posle malo više od deset godina rasprši okolo ostavljajući iza sebe samo sumornost usamljenosti.

Jedina priča je roman koji je podeljen na tri dela jednostavno naslovljenih sa Jedan, Dva i Tri. Velika ljubav koju sredovečna Suzan doživljava kao svoju renesansu odvodi je u London. Suzan ostavlja svog hedonističkog muža Gordona misleći da je za nju počeo novi život. Pisac vremensku distorziju u svom narativu ocrtava kao senku koja se nadvila iznad para gde ljubav ima očito različiti prevod i gde mladi Pol pun životne radosti sve ovo doživljava kao avanturu i pored toga što se to u glavi Suzan ocrtava kao ljubav njenog života. Prvi deo je napisan u prvom licu dok se u ostala dva prožimaju i narativi u drugom i trećem licu.

Kao i u svom prvom romanu Metrolend, a i u romanu Osećaj za kraj Barns ljubav analizira sa njene sagorele strane. Naime, ostatak ljubavne strasti i njen gorki ukus su aspekti u koje on ponire problematizirajući taj fluid koji je svima nama najvažniji da bismo mogli da živimo, tako da razlozi razlaganja ljubavne energije i hladnoću iznevere i usamljenosti postaju glavna tema i ovog romana. Drugi deo odmah prelazi na koliziju i na nesporazume koji obično klijaju kad se u strast umeša svakodnevica. Pisac upozorava na postojanje poroka u našim venama i na njegovo buđenje kada se jedan od dvoje partnera za trenutak oseti usamljenim.

Drugi deo ove gorke ljubavne priče odvodi jadnu Suzan u pakao alkoholizma, a Pola tamo gde ga i mladost nosi: u zagrljaje drugih, mlađih žena. Tu se postavlja pitanje: koliko svakodnevnica ugrožava ljubav i koliko se mane i poroci ljubavnog partnera mogu tretirati glavnim razlozima udaljavanja od ljubavnih igara, generalno od fluida koji okreće svet, a u isti mah postaje i velika pošast kad jenjava ili kad ga nema između dvoje ljubavnika. Zato pisac ovde i u trećem delu vodi priču u drugom, a i u trećem licu. Distanca koju Barns zagovara najviše u ova dva dela je ona koja otkriva tamnu stranu ljubavne igre, izmamu koju ne hoteći, ljubavnici sami pletu zaslepljeni strašću i željom da odu iz neželjene situacije u kojoj se nalaze. U ovim igrama najgore prolazi begunac, u ovom slučaju to je jadna Suzan kojoj kad ljubav iščili shvata da je napustila porodicu i da joj preti velika samoća i sramota.

Jedina priča

Poroci ne dolaze niotkuda. To je stav ovog mudrog autora koji racionalnost suprotstavlja zaslepljenoj strasti i u svojim romanima pravi duboku analizu usamljenih zatvorenika nerealizovanih ljubavnih želja. Velika razlika u godinama između Pola i Suzan otvara dilemu da „ljubav ne poznaje godine“. Distorzija ljubavnog nesporazuma uvek započinje visokom strašću i prividom da će to trajati vrlo dugo, a za jadnu Suzan možda ostatak njenog života. Različiti pogledi na ljubav donose različita stradanja. Ljubavni „jadi“ prema Barnsu imaju svoju poetiku neminovne emotivne smrti pa tako treći deo ove storije obrađuje temu smisla ljubavi, njene racionalnosti i da li uopšte ljubav ima racionalni aspekt. Suzan završava u mentalnoj bolnici, a Pol postaje žrtva svoje vlastite indolentnosti i nebrežnosti. Putujući naokolo i vodeći ljubav sa mnogim ženama, imajući kratke veze, ovaj lik je ogledalo jedne drugačije racionalnosti – nesputane palanačke logike da se život konzumira sada i ovde, ne vodeći brigu o posledicama i ne gledajući dalje od nosa i od hedonizma. Pisac u trećem delu svog Pola preobražava u masnog Gordona, tj. u jednoj malo podnošljivoj fazi gde on hedonizam zamenjuje promiskuitetom. Suzan u ovom slučaju beži i od oba svoja muškarca postajući i dementna, najverojatnije od velike želje da sa svoje memorije izbriše najveća ljubavna razočaranja koja su uništila njen život.

U najnovijem romanu Džulijana Barnsa ljubavna ekstaza rađa opscenost koja se u životima oba lika otvara kao ponor i oni (i Suzan i Pol) ne mogu da se udalje sa njegovog ruba. Srljajući u nepovrat, njihova, u početku čista ljubav, postaje gorka patetika od koje nema povratka. Tu slatkogorku propast pisac pretvara u filozofiju koju glavni lik pripoveda kao basnu, ovog puta u tećem licu, kao da se sve dogodilo nekome drugom, kao da su to neka bića od čijih se pehova i nesreća trebaju izvući pouke. Ali, u trećem delu romana te pouke su pomalo farsične. U stvari, nema pouka, to su samo neopozive konstatacije o jednom životu unapred osuđenim na propadanje koje, nažalost niko od njih ne može da oseti na početku strastvene romanse koje oni nose na sebi kao loše sašiveno odelo, nešto što njih sve vreme vuče i steže, a oni to smatraju neobuzdanošću i devičanstvom.

Ova nesrećna ljubavna storija ima isto tako čudno okruženje. Barns uspeva da ovu priču smesti u mali konglomerat likova kao što su Džoan, Suzanina bivša partnerka za tenis čija je majušna ambicija ka alkoholu mikrosvet koji je posve smešan i nekrofiličan. Čak i Polova ljubavnica Ana koja isto živi u nekakvom neambicioznom promiskuitetnom svetu, a sam Pol kao mladi britanski momak razvija jednu ironiziranost uvlačeći se u život sredovečne napaljene žene i usuđujući se da njene kćerke Martu i Klaru nazove „mrzovoljnom“ i „manje mrzovoljnom“ devojkom.

Jedina priča

Roman Jedina priča je stvarno „jedina priča“ koja ima miris paradigme ne zbog toga što bi mi pomislili da nema druge priče pripovedane na isti način i sa istom sadržinom, nego zato što se u estetskom i u moralnom smislu ta priča nastavlja drugom, „jedinom“ konsekvencom koja je realitet vrlo tanano perpetuiran u književnost. Naime, Barns s ovom pričom preskače preko umišljenih romantičnih i patetičnih konstrukcija i roni u tamne krugove nesreće koja prouzrokuje iracionalnost strasti i njena neminovna survavanja ka dnu ljudske nesreće.

Nekonvencionalni stil Džulijana Barnsa tokom celog romana navodi na razmišljanje o održivosti ljubavnog fluida u braku i uopšte u bilo kojem vidu veze. On ovim romanom postavlja pitanje da li je uopšte ljubav održiva i u šta se ona pretvara kad strast jenjava, a svakodnevnica preti otvaranjem poroka i ljudskih nedoslednosti. Da li se čovek kome je ljubav usahnula pretvara u čudovište ili ubija svoj duh onako kao što jadna Suzan ubija sebe u mentalnoj bolnici sva dementna i usamljena.

Jedina priča je jedan od najinteresantnijih romana britanskog pisca Džulijana Barnsa dobitnika Bukerove nagrade, pisca sa filozofski nadahnutim storijama i sa stilom koji je posve originalan, ali u isti mah i dostupan široj čitalačkoj publici.

Autor: Sašo Ognenovski

Share