Brazilska spisateljica i novinarka Marta Batalja, svojim romanom prvencem Nevidljivi život Euridisi Guzmao, koji je ove godine objavila Izdavačka kuća Dereta (u prevodu sa portugalskog, koji potpisuje Vesna Stamenković), vodi čitaoca u njen rodni Brazil sredinom dvadesetog veka, gde ono što naizgled deluje kao prostorna i vremenska udaljenost, sa razvojem radnje sve više prerasta u teško zanemarljivu, na trenutke čak i pomalo neugodnu sličnost sa savremenim svetom i njegovim društvom.
Životne priče i događaji opisani kroz četrnaest poglavlja, krajnje jednostavnim, sažetim stilom, koji kao da nastoji da ismeje ustanovljenu diskutabilnu skalu vrednosti ne samo tadašnjeg, nego i savremenog društva, ne predstavljaju samo puki plod autorkine mašte, već u samom uvodu romana ona naglašava kako su se ovi događaji „zaista dogodili“, a da se njene junakinje „još mogu sresti“. Zasnovane, prema rečima autorke, na našim bakama i njihovim životima, ove junakinje neminovno u čitaocu bude kritički pristup onoj ustaljenoj konstataciji da je „nekad bilo bolje“ – aktuelnost ovih junakinja ili, pre svega, njihovih životnih priča, ukazuje na činjenicu da postoji jedan sveobuhvatan, nesumnjivo višegeneracijski problem, kako autorka tvrdi, nevidljivosti žene i njenog ukalupljivanja u patrijarhalni sistem vrednosti koji često zanemaruje, odnosno ne pridaje realni značaj ženskom unutrašnjem, intimnom svetu (a sa razvojem romana čitalac shvata da ovaj problem prevazilazi granice roda) koji, ovako nevidljiv, i nehotice uspeva da naruši odnose koji su svakako od početka građeni na lošim temeljima.
U srž ovog problema autorka smešta svoje junakinje, dve sestre – Euridisi i Gvidu Guzmao, koje, uviđajući manjkavosti svog izrazito patrijarhalnog vaspitanja, nastoje da se izbore protiv njegovih kalupa onako kako najbolje umeju. Dok se Gvida odlučuje na beg od kuće, s vremenom ipak shvatajući da ispletena mreža iz koje nastoji da se izvuče seže mnogo dalje nego što joj se isprva činilo, Euridisi svojevoljno pristaje na žrtvu i monoton život, pritisnuta između osećaja dužnosti i ličnih želja, svojom smernošću postajući uteha bolom skrhanim roditeljima i supruga čoveku koji je tražio „život u kome neće biti ni trunke poezije i snova“ i kraj kojeg je bilo nemoguće iskazati se čak i na poljima koja su joj se, u datoj ulozi, nametala.
Zatvor i zarobljeništvo u ORKANSKIM VISOVIMA
Osim sestara Guzmao, autorka je roman vešto obogatila i širokom lepezom različitih likova, od humorističnih do onih tragičnih, stavljajući akcenat na kompleksne međuljudske (ali i međugeneracijske) odnose, koje karakteriše odsustvo dublje povezanosti i valjane komunikacije, ali iza ironije i humora, koji predstavljaju autorkino najčešće pomoćno sredstvo karakterizacije likova, skrivena je zapravo jedna ista tačka na kojoj se susreću ovi, naizgled toliko drugačiji likovi – reč je o teškoj životnoj priči koja ih je u velikoj meri obeležila i oblikovala u krajnje hladne, ogorčene, nesigurne i otuđene ljude čiji su životi i okolnosti koje su ih formirale takođe nevidljivi, ili bi barem ostali ovakvi da nam ih autorka, kroz naraciju sveznajućeg pripovedača, nije retrospektivno izložila kroz svako poglavlje romana, na taj način omogućivši svakom liku da se na izvestan način „opravda“ za svoje stavove i postupke, budući da najveći deo krivice zapravo leži u društvenom sistemu koji pojedincu ne dozvoljava da neguje svoju individualnost ukoliko ona podrazumeva izlazak iz stegnutog obruča konzervativnog kolektiva.
Deo Euridisi koji nije želeo da Euridisi bude Euridisi – izlazak na svetlost dana
„Je li život zaista samo ovo“, pitanje je koje natkriljuje roman, a koje sebi postavlja Euridisi, suočena sa prazninom koju ne zna čime da popuni, jer ono što joj se nudi ispunjava slobodno vreme, ali ne i dušu i um željan napretka, učenja i razvoja. Kao neko ko je od mladosti naučen da misli kako „ne vredi baš mnogo“, čija je ambicioznost ugušena još u ranim školskim danima kada je bila primorana da namerno greši kako ne bi isticanjem postala predmet poruge i čiji je brak prvo započet nepoverenjem, a potom nastavljen konstantnim uskraćivanjem podrške, jer bi njen uspeh podrazumevao suprugov neuspeh – „Misliće da on nije dovoljno uspešan muškarac jer mu žena previše radi.“ (str. 55) – Euridisi postepeno potiskuje i gasi jednu po jednu želju i jedan po jedan projekat proglašava neuspelim dok naposletku ne zapadne u stanje letargije, postajući ono što ne želi da bude: samo „dobra supruga“, „žena posvećena domu“ čija je „odgovornost da pruži duševni mir“ (str. 55), i ništa osim toga. Međutim, je li život zaista samo ovo?
Kada Euridisi čitanje Ženskog žurnala (koje se kao motiv javlja kroz ceo roman) – sredstva određene vrste indoktrinacije, koje simbolizuje stalan pritisak koji se na ženu vrši, a koji podrazumeva konstantnu težnju da bude „najbolja“ verzija sebe (odnoseći se pritom samo na fizički izgled i opterećenost spoljašnjošću koja se glorifikuje kao glavni ženski adut), zameni čitanjem knjiga iz kućne biblioteke, u koju bi se do tada samo ponekad zagledala, odsutnih misli, kada bi nastupio period letargije u kojem bi bila „polugluva, polunema, polumrtva“, ona postepeno, umesto svojih želja i ambicija, gasi upravo onaj deo Euridisi koji nije želeo da Euridisi bude Euridisi – proizvod aktuelnog sistema koji je od nje načinio, poput mitske Euridike, pasivno, ukorenjeno biće koje pripada svetu senki i tišine (a najverovatnije je da podudarnost u imenima ne predstavlja puku slučajnost, te da je autorka svesno podvukla paralele, uzdajući se u čitaočeve sposobnosti da ih prepozna bez eksplicitnijih aluzija na mit). Ona uspeva da se iz ovog krajnje pasivnog položaja koji joj se nametao izvuče na „svetlost dana“, ali spasonosni princip ovog puta je ženski: vodič je, simbolično, bila njena sestra – Gvida (ime koje na portugalskom znači upravo vodič), čiji povratak nakon davnog bekstva od kuće simbolizuje novu nadu i novi život za obe žene. Kada Euridisi napokon odluči da degradirajuće „tehnike ženskog ratovanja“ – borbu ponavljanjem i borbu prećutkivanjem, zameni najefektnijom tehnikom: nemarenjem – „Euridisi više nije marila za to kakav utisak ostavlja.“ (str. 172) – ona ujedno odbacuje i vodeće norme društva i uspeva da samostalno konstruiše sopstvenu hijerarhiju vrednosti. Čitajući knjige i stičući dugo željeno obrazovanje, Euridisi ujedno stiče i samopouzdanje, a upravo ovaj momenat predstavlja pogodno mesto u romanu da autorka u isti uvede specifičnu mise en abyme tehniku narativnog ulančavanja: Euridisi započinje pisanje knjige o „istoriji nevidljivosti“.
U svakom slučaju, ako jednog dana neko u prvoj fioci pisaćeg stola pronađe svesku na linije na čijoj se prvoj stranici nalazi naslov „Istorija nevidljivosti“, i ako bude dovoljno mudar da iščita njene stranice, shvatiće da je ta knjiga isuviše važna da bi ostala samo u jednoj biblioteci.
(str. 191)
Lekcija o predrasudama – svet kao nepravedno mesto
Jednu od glavnih lekcija o životu koje će Euridisi naučiti,dobiće još u ranom detinjstvu, kada će postati predmet poruge zbog teškoća sa govorom: „(…) naučila je da kaže pRoblem i pRedRasuda, batalila je Radoznalost, i uvidela da je svet nepRavedno mesto. Tu je Euridisi shvatila i kako krivu sliku pRogResa ljudi imaju. Uvidela je i kakvo je to napRed u koje Brazil ide“. (str. 60)
Osim ironije, kojom se autorka u romanu konstantno služi, neretka je i njena igra reči, a treba primetiti i istaći i izrazitu uspešnost prenošenja iste u srpski prevod, za koju je zaslužna autorka prevoda, Vesna Stamenković. Viđenje sveta kao nepravednog mesta gde dominiraju predrasude jeste jedna od glavnih paralela između romana i realnosti čitalaca.
Međutim, iza autorkinih ironičnih opaski na račun njenih likova zapravo se ne krije kritika pojedinaca, nego pre svega društva, odnosno sistema koji je oblikovao društvo tako da se rukovodi predrasudama i da ne traži racionalna objašnjenja za opresiju, koja, kako se u romanu čini, predstavlja više produkt navike, naučenosti i usađenih verovanja, nego ličnih stavova pojedinaca, čiji pogled na svet nije oduvek bio skučen, već takav postaje usled dugotrajne izloženosti opresiji upravo jednog ovakvog sistema.
Ali ovakvoj kritici nije izmakao ni čitalac, budući da kroz razvoj romana i njegova početna uverenja o likovima prolaze kroz transformaciju, prateći uvek isti put od početnih osuda i predrasuda do saosećanja, pri čemu se jasno razaznaje razmera problema sa kojim se društvo susreće, a koji nije samo feminističke prirode, kao što možda prvi utisak sugeriše, već je i dosta širi od toga, ukazujući na poraznu brojnost nevidljivih života čije se priče nikada ne doznaju.
Premda je tvrdnja da je ovo „knjiga koju bi svaka žena trebalo da pročita“ opravdana, ipak, zbog poruke čiji opseg seže van rodnih granica, ne bi trebalo prepustiti ovaj roman isključivo domenu ginokritičkih analiza, te bi možda adekvatnije bilo tvrditi da je ovo knjiga koju bi svako trebalo da pročita, jer patnje koje ostaju nedostupne i skrivene od svih, kako nam autorka poručuje, naposletku postaju temelj na kojem ništa sagrađeno ne uspeva da opstane, već je osuđeno na urušavanje pod sopstvenim teretom, koji je, nesumnjivo, uvek jednako destruktivan za svakog pojedinca.
Autorka: Sofija Popović
